Dragan Bjelogrlić: Junaci "Boljeg života" su živeli bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas || Hello Magazin!

Dragan Bjelogrlić. Glumac, pre svega. Lista filmova i serija u kojima je igrao toliko je dugačka da od nje možete sitnim slovima da ispišete jednu oveću kravatu. Mnoge uloge bile su mu „uloge života“, već od prve, kada je uplakanim Titovim pionirima, gledaocima Boška Buhe, predstavljao kakvu-takvu utehu, pošto je lik nasmejanog plavokosog tinejdžera – bombaša Save Sirogojna, kojeg je igrao Bjela, preživeo film.

Zatim je likom Bobe Popadića „kupio“ najpre mlađe, a zatim i sve ostale gledaoce Boljeg života, kojima je, iz epizode u epizodu, s neverovatnom ubedljvošću darivao lik autentičnog beogradskog mangupa, koji osim srednjoškolskih klupa mora da poznaje i pravila ulice, ma koliko fina bila porodica iz koje potiče.

Šta se dešavalo u Vašem životu od 1978. do 1987. godine, kada je počelo emitovanje Boljeg života?

- Snimao sam neke stvari kao klinac, bio sam u Velikom transportu kod Veljka Bulajića, igrao sam u Halo taksi, u dosta televizijskih serija i drama, uglavnom u produkciji TV Novi Sad, ali sam sve to u to vreme shvatao kao razonodu i dodatni izvor prihoda. Radio sam nekoliko koprodukcija sa Amerikancima, uglavnom glupavih, ali nema veze, meni je sve to bilo super. Ipak, sve vreme sam se spremao za, što bi moj pokojni otac rekao, „ozbiljno“ školovanje.

Upisao sam Građevinski fakultet, ali sam već na prvoj godini shvatio da me to uopšte ne zanima. Onda sam 1983. probao da upišem Akademiju, ušao sam u uži izbor, ali nisam prošao i onda sam je 1984, iz drugog puta, upisao, a već 1986. sam snimio Bal na vodi. Kada je izašao taj film, Žika Todorović i ja smo sreli Acu Đorđevića u liftu niškog hotela Ambasador, on je bio u žiriju festivala, i kaže nam: „Momci, imam lepe vesti. Ti (Žika) ćeš da dobiješ nagradu, a ti ćeš da dobiješ ulogu u jednoj super seriji“. To je bio Bolji život.

Urbana legenda kaže da je Marko Nikolić imao određen doprinos u tome da dobijete ulogu Slobodana Bobe Popadića, toliko ste mu se dopali još u vreme snimanja Boška Buhe, gde je igrao lik Puškara.

- Ne znam, Marko mi nikad to nije rekao, a inače igra u seriji koju trenutno režiram. Marko je veoma diskretan čovek, možda to nije hteo da mi stavlja do znanja. Kada je počeo Bolji život, uopšte nismo bili svesni da će postati ono što je postao. U to vreme su se u Jugoslaviji snimali ozbiljni i veliki filmovi i serije. Recimo, paralelno sa Boljim životom je išla serija Vuk Karadžić, koja se smatrala ozbiljnom, a ovo je bilo onako, šalala, niži nivo estetike, serija za narod i tada je nisam kapirao kao neku veliku stvar koja mi se dešava, čak sam imao i mali strah da će da me svrstaju u takozvane glumce za „lake žanrove“.

Kad si mlad glumac postoji opasnost da ti se to desi, a Bolji život u početku i jeste spadao u „lake žanrove“, bio je „sapunica“, međutim, kada se sada na njega pogleda sa ove ogromne distance, Bolji život je ostao uspomena na neki bolji život koji je tada postojao.

Mislim da ta nostalgija nije samo nostalgija za jednom državom, već i za jednim vremenom kada je sve bilo drugačije i zaista bolje

Da li ste tada imali ikakvu predstavu o tome šta će da se desi sa SFRJ, s obzirom na to da ju je upravo Bolji život ispratio u istoriju?

- Nismo mi toga bili svesni. Junaci Boljeg života su sve vreme bili u potrazi za boljim životom, a danas vidimo da je to što su ti junaci živeli zapravo bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas. Skoro sam učestvovao na tribini u Parobrodu na temu Boljeg života i tada sam, kao odgovor na pitanje zašto je danas nemoguće snimiti nešto takvo, rekao da je reč o sociološkom fenomenu - danas više nema srednje klase, Bolji život je bila poslednja oda pripadnicima srednje klase. Danas je nemoguće zamisliti Gigu Moravca, pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu, imaju troje dece, kubure da tu decu izvedu na pravi put, ali opet žive neki pristojan život, imaju auto, bore se s računima i kreditima, ali žive pristojno.

- Danas više toga nema, a Bolji život je ostao uspomena na poznu fazu jugoslovenskog socijalizma, koja je donosila uređen život, u kojem je postojala srednja klasa, a svi znamo da je srednja klasa osnov uređenog društva. Mislim da ta nostalgija nije samo nostalgija za jednom državom, već i za jednim vremenom kada je sve bilo drugačije i zaista bolje. Inače, poslednja epizoda se emitovala jednog vikenda, 1991, a već idućeg vikenda je počeo rat u Sloveniji.

Sa poslednjom epizodom Boljeg života nestala je i Jugoslavija. To je ono što ovoj seriji daje jednu dodatnu dimenziju. Kada se danas posmatraju poslednje scene, onaj bend u kome sam ja Srbin, a (Nikola) Kojo Hrvat, koji odlazi u inostranstvo da svira tokom leta, i to je metafora. Nisam siguran da li je Siniša (Pavić) namerno to napravio, ili je intuitivno osetio, svojim talentom. Ne verujem da je on mogao da zna da će ta scena mnogo godina kasnije postati metafora za čitavu jednu generaciju.