Ivan Ivanović: Lakše je sačuvati ljubav nego brak || Hello Magazin!

Kada je pre sedam godina stao na gol najvećeg izazova u svom životu, Ivan Ivanović nije očekivao da će njegovo veče potpuno promeniti medijske tokove u zemlji. I danas, posle četiristo emisija, jedini je koji je nastavio da skida masku veštačkog osmeha sa lica srpske javne scene istinom pred kojom ponekad samo on ne žmuri. Nije se plašio pobede i pobedio je. Preuzeo je odgovornost i za pobedu i za poraze. Za sve žute i crvene kartone u životu, ali i pehare, koje je zasluženo podizao visoko. Gledaoci su dali zeleno svetlo, žuto i crveno sada pali sam. Intervju sa Ivanom oslobođen je čitanja između redova. Pred njim nastupate iskreno, direktno, konkretno, bez kompromisa. Uzvraća istom merom jer je i njegova životna priča, koju otkriva za magazin „Hello!“, oslobođena mistifikacije, preteranosti, lažne skromnosti... Ona je jednostavna, razumljiva i nadasve iskrena, bazirana na emocijama, činjenicama i istini. Kao on sam, jer je iskrenost jedini način da ga upoznate onakvog kakav zaista jeste.

Iza vas je sedam godina rada i četiristo odličnih emisija. Čime se najviše ponosite?

- Humanitarnim angažmanom, zato što sam radeći posao koji volim došao u situaciju da mogu da pomognem i promenim bitne stvari. To čuvam kao najlepšu uspomenu. Što se tiče opšte slike emisije, mislim da je veoma značajno to što smo moji ljudi i ja posle dugog perioda ponovo uspostavili temelje humora na televiziji, kojim se niko nije ozbiljno bavio. Nisam verovao da ćemo postići ovoliki uspeh i ponosim se načinom na koji smo to uradili - uspravno i istrajno, u zemlji u kojoj ništa nije lako raditi dugo. To je ono što će ostati iza mene.

Šta je bilo vaše osnovno oružje u borbi protiv predrasuda, osuda, zlobe i banalnosti u ovoj sredini i na medijskoj sceni na kojoj ste, možda jedini, istinu plasirali direktno u lice?

- Isključivo iskrenost. Svi su to mogli da vide, jer i kada sam grešio, umeo sam da se izvinim. Priznajem da sam blago sujetan, kao sve javne ličnosti, ali ne dozvoljavam da to utiče na mene. Samopouzdanje ne treba kontrolisati, ako ga imaš, trudiš se da budeš najbolji. Nikada nisam tvrdio da sam najpametniji, niti sam mislio da sam veći od igre. Najveći problem u ovom poslu je kad ljudi pomisle da su veći od igre, a to nije niko. Možda si u jednom periodu najbolji igrač, ali to je samo taj period. Ako si površan, ne možeš da očekuješ dobre rezultate. Mogao sam celu karijeru da provedem u zaklonu nekog ispraznog humora, ali hteo sam da pokrivam ozbiljne teme i ukažem na neke stvari u našem društvu za koje mislim da su loše, od nasilja u porodici do političkih struktura.

Da li je doza drskosti, provokacije, kontroverze i nadmenosti u vašim emisijama i vašem stavu moranje ili potreba?

- To je stil. Svaki komičar ima svoj stil kojim izražava šale. Od svega što ste nabrojali, mislim da nisam nadmen. Svako ko izađe u javni život trebalo bi da bude svestan da će morati da plati neku cenu. Ja sam svoju platio. Nikada u emisiji nisam izgovorio ništa što prethodnih dana nije bilo u novinama. Zato uvek kažem: „Ako mislite da je bolesno ovo što vam ja pričam, to isto vam piše na portalima i u štampi. Na te portale idu vaša deca i dva klika ih dele od najvećih gadosti bez ikakve kontrole, i na to niko ne obraća pažnju“. Lažna zabrinutost našeg društva mi posebno ide na nerve. Mislim da nikada nisam pognuo glavu. Nije bilo razloga jer nisam radio ništa čega bih se stideo. Stojim iza svega što sam uradio u karijeri.

Za kratko vreme postali ste izuzetno popularni. Kako ste sačuvali sebe ili vas je slava ipak u velikoj meri promenila, kako mnogi misle?

- Postao sam popularan sa trideset dve godine. Već sam bio oženjen i imao dete, dakle, bio sam formirana ličnost i zreo čovek. U tim godinama, ako si normalan, ne možeš da poludiš. Budala ima na svakom koraku, ali ja verujem da se mi rađamo za uspeh ili za neuspeh. Ako si rođen za uspeh, on ne može da te ponese, jer negde u sebi osećaš da ti zasluženo pripada i samo je pitanje trenutka kada će se desiti. Nisam dozvolio da ovaj posao menja srž mog karaktera, jer nisam kvarljiva roba. Nisam to bio ni kad sam imao deset godina. Sada samo imam više iskustva, stabilniji sam i smireniji i privatno i poslovno. Ako ti je slava cilj, onda vučeš poteze zbog kojih ćeš biti slavan, a ne one zbog kojih ćeš dobro raditi i biti uspešan, što je velika razlika.

Da li je zbog određenih loših iskustava bilo momenata kada ste poželeli da odustanete od svega?

- Od same emisije nikada, ali sam u jednom periodu bio umoran od toga što sam bio glavna tema tabloida, jer se to prelivalo na moju porodicu, pre svega na ćerku. Te stvari su me najviše bolele. U tim trenucima pomišljao sam da bi sve trebalo ostaviti samo da se ne trpe te gluposti. Međutim, shvatio sam da su svi oni manji od mene i da ne može lav da napusti livadu zato što su nagrnule antilope. To je proces sazrevanja iz koga izađeš jači i sigurniji.

Brzo ste postigli i doživeli mnogo toga, gotovo preko noći. Neko takvu karijeru ne izgradi za više decenija. Postoji li opasnost od prezasićenja i rutine i ima li uopšte novih izazova?

- Čovek ne bi trebalo mnogo da se opterećuje time šta posle. Biće kako bude. Ovo je moj trenutak u kome uživam i živim ga najbolje što mogu, koliko god da traje. Želim da što duže “vozim” ovu priču na pravi način, jer to je ono što se broji, ali ni napuštanje televizije kada osetim da više nemam šta da kažem neće mi predstavljati problem. Nisam od onih koji žele da se do penzije raspadaju pred kamerama. Ne libim se da u životu još jednom zavrtim točak sreće u nekoj drugoj profesiji, jer ovo što smo postigli niko nikada neće moći da nam oduzme.

Šta je važnije od najgledanije emisije, slave, novca, uticaja, kredibiliteta, imena?

- Važno je da si nešto uradio u životu, jer život je toliko divan da bi svako trebalo da pruži maksimim ne bi li od svog života nešto napravio. Ja sam to učinio. Mogao sam da igram domine i pijem pivo ispred samoposluge u Jerkoviću, takav je bio scenario u početku, ali ga ja nisam prihvatio. Najvažniji je zdravlje i život kao takav. Mudrost koja dolazi s godinama. Sve ostalo je druga liga. Nema te slave koja može da bude važnija od zdravlja, ljubavi, porodice, prijatelja, roditeljstva.

A post shared by Ivan Ivanović (@veceivan) on Dec 30, 2016 at 2:59am PST

Na čemu bazirate sve što ste naveli? Ljubav, pripadnost, emocije, tu stranu vaše ličnosti o kojoj retko govorite?

- Ja prirodno volim, nemam neki recept. Ako te volim, sve ti dam, ako te ne volim, ne dam ti ništa. Ja sam jednostavan čovek po tom pitanju i sa mnom uvek znaš na čemu si. Mislim da je jedini način da voliš i budeš voljen da to bude do koske. U ljubavi prema prijateljima, detetu, porodici, devojci ne pravim nikakve granice i kalkulacije. Ako pođemo od toga da je ljubav iracionalna i da su emocije imaginarne, kako možemo da znamo koliko ih ima i kako da ih doziramo. Kako ja mogu da rešim da ću malo da te volim? Čovek ne bi trebalo da razmišlja o tome, već da se opusti, pa dokle traje. Kraj će se svakako prepoznati.

Da li je uspeh na poslovnom planu ipak doneo određene poraze i gubitke na privatnom i kako ste ih prihvatili? Jesu li neki životni lomovi, kao što je razvod, ipak nenadoknadive praznine?

- Ne volim kad ljudi poslu pripisuju faulove sa emotivnog plana. Ko može da garantuje da se ne bih razveo i da sam radio na šalteru u pošti. Sve ovo je sigurno uticalo na moj brak, ali u priči kakva je moja nije bitno da samo ti izdržiš to breme na leđima, moraju da izdrže svi u tvom okruženju, i ne možeš da kriviš nekog ko to nije mogao. Moja bivša žena uvek će biti majka mog deteta i uvek će joj pripadati nekoliko dobrih godina koje smo proveli zajedno, koje će zauvek ostati lepa uspomena u našem životu. Imamo divno dete i nikada sebi ne bih dozvolio da pričam ružno o njoj. Za mene je to nečasno, nevaspitano, nije muški, nije prihvatljivo. Prezirem one koji posle razvoda „pljuju“ jedni po drugima. Mislim da je lakše sačuvati ljubav nego brak i da ljudi moraju dobro da razmisle da li im je brak stvarno bitan. Verujem da je naša sredina, koja nameće stav da je sramota ako u nekim ozbiljnim godinama nisi u braku, direktno odgovorna za gomilu razvoda. Da bi sačuvao ljubav, potrebno je samo da nekoga iskreno voliš i da on voli tebe. Daj mu sve što imaš i ako ti pokaže da nije bio vredan toga, nastavi dalje. Sledećem koga zavoliš opet daj sve što imaš, na kraju ćeš naći pravu osobu.

Očigledno je da ste i emotivno sazreli, uprkos lošim iskustvima. Kakva žena danas može da stoji rame uz rame sa vama ?

- Mislim da je za ženu koja je sa mnom najbitnije da ima jake živce. To je manje-više dovoljno, za ostalo ću se ja pobrinuti. Volim inteligentne i sposobne žene koje su nešto uradile u životu i koje nisu odmalena sanjale da budu domaćice sa petoro dece. I one koje su uvek spremne na neki lud potez, jer je to sa mnom maltene neminovno. Devojka sa kojom sam u vezi već godinu dana upravo je takva.

Šta posebno ističete u vašem odnosu sa ćerkom što vas kao oca čini ponosnim i dokazuje da ste u tom, sigurno najvažnijem segmentu života na dobrom putu?

- Ćerka te mnogo oplemeni i smekša i da ti jedan pogled na život koji možda nikada ne bi imao da imaš muško dete. Mislim da očevi ženske dece osećaju neku ljubav za koju nisu ni znali da postoji. Nema diskusije da je ona moje srce. U njoj imam velikog prijatelja i podršku za sve što radim i nekog svog na koga uvek mogu da računam. To je mnogo lep osećaj koji ne smeš da izneveriš. Mi imamo naš svet i zajedničke trenutke koje ne delimo sa drugima i od kojih nikada ne odustajemo. Za mene su to čarobni trenuci i vrlo sam srećan što sam mogao da joj pružim bolje detinjstvo od onog koje sam ja imao. U današnje vreme teško je vaspitavati dete i odnegovati neke vrednosti u ovoj zemlji u kojoj opšte vrednosti ne znače ništa. Trudim se da je naučim da ne bude lažov, da bude poštena, pre svega prema sebi i prema životu, da bude hrabra i istrajna.

Sigurno je da nije lako uvek biti nasmejan, duhovit, zabavan i komičan. Kako prevazilazite periode koji nisu tako blistavi kao na ekranu?

- Moj način je kao u pesmi grupe „Haustor“: „Ja svoje loše dane volim gristi sam. Piti i lutati po krčmama“. Ne plačem samo u kafani, ali desi se i to kada mi je teško. Imam svoju plej-listu za plakanje, ali u tom trenutku nije toliko bitna pesma, već ono kako se ti osećaš. Ne krijem emocije od ljudi. Šta je u izlogu to je i u radnji. Živim život kao što profesionalni bokser igra meč. Od petnaest rundi, možda ćeš ti dobiti petu ili sedmu, ali bitno je ko pobedi na kraju. Kada naiđu teški trenuci, doživljavam ih kao rundu u kojoj mi loše ide i čekam sledeću da popravim stvari.

O koji kamen sopstvenog karaktera se još saplićete?

- Previše sam impulsivan i to je možda moj najveći problem. Ne bi mi škodilo da udahnem i izbrojim do deset u nekim situacijama. Nisam uvek neki bajni taktičar. Često odigram nepromišljeno, na svoju štetu, ali uvek u skladu sa nekim ličnim kodeksima, da ne izneverim svoja uverenja i najbliže. Da nikada ne dođem u situaciju da mi neko od njih kaže: “Šta ti je ovo trebalo?” I to ima svoju cenu jer kada si svakodnevno izložen sudu javnosti, često se o tebi piše i priča nešto što nema veze sa istinom, u šta ljudi veruju, ali u ovom poslu moraš da budeš spreman i za tu kašiku.

Da li je krajnji bilans svega o čemu ste govorili u ovom intervjuu sreća i koliko ona čini svako veče sa Ivanom Ivanovićem?

- Dok sam radio kao obezbeđenje izraelske ambasade poznavao sam jednog Roma koji je čistio ulice. Redovno smo se sretali i o svemu razgovarali. Stalno mi je govorio da mu je velika želja da radi na kamionu koji prazni kontejnere. Posle nekih godinu dana video sam ga na kamionu i njegov izraz lica nikada neću zaboraviti. To je iskonska sreća u izvornom obliku. Siguran sam da neko koga su naterali da bude inženjer i radi u nekom birou nije srećniji od njega. Ja tako doživljavam sreću. Moj ideal sreće kada sam imao petnaest godina bio je: ja, žena, dvoje dece i stan od šezdeset kvadrata sa obaveznim centralnim grejanjem. To je bilo sve što sam očekivao od života. Ako pogledamo gde sam danas, jasno je zbog čega sam više nego srećan i zadovoljan.