Gorica Nešović izgubila voljenog brata: Ostaju mi sećanja, zauvek, kao što ću i zauvek da imam brata || Hello Magazin!

Gorica Nešović je izgubila rođenog brata koji je iznenada preminuo, a kao i svako od nas, i ona je mislila da to vreme umiranja nije blizu, da se neće desiti...

Jer, kada ste s nekim bliski u toj meri, od rođenja, kada vam je smeh preko telefona i priče kakve samo braća i sestre umeju da vode, nešto što vam obeleži dan, o smrti ne razmišljate. A kada neko takav ode, srce vam se slomi u trenu, u paramparčad...

Gorica je svoju priču podelila sa čitaocima AllMe, a mi vam je prenosimo u celosti, jer, verujemo da će se mnogi od vas prepoznati u njenim rečima...

- Imala sam triipo godine kada je moja mama bila trudna. Svi su me pitali šta bih više volela da mi mama rodi - brata ili sestru. Uvek sam odgovarala - I brata i sestru. I zaista, rodila blizance. Bila sam najponosnija i najvažnija. Mama je pričala da sam se noću budila i skakala kao zec čim bi neko od njih dvoje šušnuo. Kad su pošli u školu, ona je bila tiha, ćutala i kada zna, a on dizao ruku i kada ne zna. Kad ulaze u kuću, on sa vrata viče Ja sam sve znao, ona nije znala ništa. Posle su mama i učiteljica to sredile.

Kad se ide u goste, da nas ne bude previše, vodili su njega, a nas dve smo često ostajale kod kuće. Da se ne svadjamo. Kad ostanemo svo troje sami, obavezno neka drama. On napadne nju, ja je branim, onda se svi pobijemo, pa svi i izvučemo deblji kraj.

Kad se pojavio skejt, on ga je uporno vozio niz nizbrdicu i dva puta lomio istu ruku. Kao dete bio je krupan i jak, a onda u leto kada su završili osmi razred, desilo se da se celo leto nismo videli (jer sam ja radila na moru), posle tri meseca jedva sam ga prepoznala. Izrastao, visok, tanak kao grana, kosa mu porasla. Momak.

On i sestra su dugo imali isto društvo.
Vojsku služio u Zagrebu, vojna policija, specijalne jedinice. Sestra i ja smo jednom stajale na jednoj nozi u vozu, jer su prodavali duple karte.

Kad je došlo vreme, oženio se. Dobio ćerku. Kao otac, često prebrižan.
Kad su počeli oni besmisleni ratovi, jedne noći u pola tri, došli po njega. Dva meseca ga nije bilo u kući, javljao se kad je mogao, a onda se napokon i vratio. Kad je bilo ono prokleto bombardovanje, opet su ga zvali. Bio je u Beogradu, ali... strepnja, strah... Nikada o svojim strepnjama nije pričao.

Sav nameštaj u kući mi je pravio on - moj brat. Često sam se selila i svaki put mi je trebalo nešto novo. Pozovem ga, pitam da li je u gužvi, a on se smeje "Šta si sad smislila?" Prvo je pravio štafelaje, od čistog drveta bez lepka i eksera... Umetnički skroz. Svi su bili oduševljeni. Posle toga police, pa kuhinju, pa ormare.... sve, ali sve je znao da napravi.

Foto Zoran Lončarević

Prošle nedelje, zvoni mi telefon u pola dva noću. Sestra zove, pomislim da se mami nešto desilo, a ona kaže da je on, naš brat, legao da spava i umro. Šok, tuga, bol, neverica, nepravda, hiljadu pitanja koja počinju sa - zašto i kako, bez odgovora. Doktorka je rekla da mu je nešto "veliko u organizmu puklo".
U tri dana sve se završilo, umiranje i sahrana.

Iskaču mi kadrovi iz detinjstva, guramo se u kolima nas troje na zadnjem sedištu, vrućina bez klime, na slavama, na godišnjicama, rođendanima... sve lepo i bezbrižno. Takva su sećanja. Zauvek. Kao što ću i zauvek da imam brata.
Samo što on nije više na ovom, već na onom svetu.
Eh svete...