Aleksandar Kukolj: Kada u sportu nešto napravite, na meti ste devojaka koje su opijene tuđom slavom || Hello Magazin!

Aleksandar Kukolj, šampion Srbije u džudou, kada jednog dana bude pravio retrospektivu važnih životnih dešavanja, s posebnim emocijama prisetiće se 2017. godine. Sa Evropskog prvenstva u Varšavi vratio se sa zlatnom medaljom, prvom koju je naša zemlja ikada osvojila u ovom sportu, na privatnom planu obradovala ga je vest da će postati otac, a imajući u vidu da ga krajem avgusta očekuje Svetsko prvenstvo u Budimpešti, i da je on u odličnoj formi, verujemo da će biti još razloga za slavlje.

Imate samo dvadeset pet godina i osamnaestogodišnju karijeru. Da li ste se umorili?

- Nekada mi se učini da jesam, nakupi se svega. Ipak, treba mi samo jedan dan u kom ne radim ništa da shvatim koliko zapravo uživam u sportu kojim se bavim. Da je lako, nije, ali u tome i jeste čar.

Izgleda da vas je pomalo zateklo medijsko interesovanje po povratku iz Poljske.

- Mi smo sportska nacija i svaki veliki rezultat odjekne u javnosti, ali moram da priznam da nisam očekivao toliko interesovanje. Ovo je prva medalja u džudou posle deset godina, prva zlatna za Srbiju ikada i drago mi što je sve propraćeno na pravi način. Čovek se uči dok je živ. Znao sam da sam spreman za veliku medalju, a posle ovog interesantnog iskustva mislim da ću biti spremniji i za javnost kad novi veliki rezultat ponovo dođe.

U vašoj biografiji izdvajaju se tri bitna grada: Prag, gde ste rođeni, Zvornik, odakle ste poreklom, i Beograd, u kojem živite poslednjih godina.

- Rođen sam u Pragu, ali smo se već posle nekoliko meseci vratili u Bosnu, u mesto Kukolj, odakle mi je otac. Emotivno sam vezan i za rodni grad, i za Zvornik, gde imam mnogo drage rodbine, ali Beograd, u kojem živim od kada pamtim, doživljavam kao svoj grad. Svet sam proputovao nekoliko puta, ali nigde nisam pomislio: “Ovde bih voleo da ostanem”.

Govorite li češki jezik?

- Govorim engleski i malo ruski, a planiram da po završetku master studija počnem da učim španski jezik.

Diplomirani ste ekonomista. Odakle vam vreme za učenje i polaganje ispita?

- Čime god da se bavimo, moramo da zadržimo širinu. Zašto odličan učenik mora da bude štreber? Zašto mangup u društvu ne može da bude posvećeni sportista? Dobre stvari se ne kose jedna sa drugom. Bio sam đak generacije i mogao sam da biram fakultet. Jedva čekam da postanem trener pa da vidim tog klinca koji će mi reći da zbog treninga ima lošu ocenu ili da ne može da stigne na trening jer mora da uči kako bi popravio jedinicu.

Ostvarili ste se kao sportista, stekli diplomu, došlo je, reklo bi se, vreme za brak i porodicu.

- Da smo pre neku godinu razgovarali, verovatno vam ne bih rekao da tako vidim sebe u ovom periodu života. Međutim, ne biramo mi vreme kada ćemo sresti osobu koja nam je “potaman”. Neko je sretne ranije, neko kasnije, neko, nažalost, nikad. Zato, kad shvatite da ste pronašli srodnu dušu, čuvajte je. Ova nova vremena, pored niza dobrih stvari, donela su i promociju nekvaliteta i nemorala. Kada u sportu nešto napravite, na meti ste svakakvih ljudi u čije namere možete opravdano da sumnjate, devojaka koje su opijene tuđom slavom... Takva iskustva vas podstiču da se čvrsto držite onih koji su sa vama prošli ceo put do vrha.

Zbog čega ste za Dunju pomislili da je ona prava?

- Nisam to shvatio u nekom određenom momentu, kod nas je sve išlo nekako polako, postepeno i prirodno. I sada se desi da nešto kaže ili uradi, često je to sitnica, a ja pomislim koliko sam imao sreće.

Pomislite li danas, kada čekate dete, na reči vaše majke, koje vam je govorila dok ste bili dečak: “Dabogda imao pet sinova i svi bili kao ti”?

- Plakao sam kad mi je to govorila, valjda sam znao koliko muka joj zadajem svojim nestašlucima. Sad mi je smešno kad se toga setim, a najveća mi je mora pomisao da će mi dete biti mirno. Mislim da radoznalost deteta, pa i sklonost ka nestašlucima jasno nagoveštavaju kakav će odnos imati prema “ozbiljnim” stvarima kad poraste.

Kažu da su momci vašeg “gabarita” nežne i romantične duše. Pokazujete li često tu stranu vaše ličnosti?

- Ljudi su skloni da ono čime se čovek bavi poistovete sa njegovom prirodom. Karakter mi jeste malo “oštriji” kad treba, ali kad ne treba, ja sam u drugoj krajnosti. Ne pokazujem to često i pred bilo kim. Neko kome je u opisu posla da se bori, obično van posla žudi za nečim suprotnim.

Ako se niste šalili kada ste izjavili “jedem za trojicu”, vašoj devojci sigurno nije lako da vas nahrani. Umete li sami nešto da skuvate ili kuhinju, ipak, prepuštate ženskoj ruci?

- Ma kakvi, u kuhinju ne ulazim da nešto ne pokvarim. Ne pušim, ne pijem, ne kockam se... Morale su sve te uštede negde da se izbalansiraju. Mnogo treniram i bitno je da dobro jedem, a imajući u vidu da mi i majka, i devojka, i sestra odlično kuvaju, mogu da kažem da sam stvarno imao mnogo sreće.

Zbog visine od skoro dva metra, devedeset kilograma i idealno definisanih mišića mnogi vas smatraju najzgodnijim srpskim sportistom. Na društvenim mrežama prate vas mahom devojke. Da li je bilo “nepristojnih ponuda”?

- Dešavanja u virtuelnom svetu, gde svako može da se sakrije iza bilo čije slike ili bilo kog imena, ne uzimam ozbiljno. Osim za promociju, društvene mreže mi služe i da me zabave i nasmeju. Neprijatnosti nije bilo. Nadam se da će tako i ostati.

Da li su, posle debija na modnoj pisti, uoči odlaska na „Olimpijske igre“ u Rio, stigle nove ponude da se predstavite u ulozi manekena?

- Svašta se dešava, čak i to da mene, sa krivim nogama i lagano povijenim leđima zbog borbenog stava, pozovu da budem maneken. Šalu na stranu, nemam averziju prema tim stvarima, ali ne smem da zaboravim čime se tačno bavim i šta me je dovelo u poziciju u kojoj sam: težak rad, hrabre borbe i vera u sebe. Trudim se da pametno izvagam različite ponude i prihvatam samo one koje mi neće remetiti fokus.

Kada neko, kao vi, ima na stotine osvojenih medalja, titulu šampiona Evrope i rejting najboljeg džudiste na svetskoj rang-listi, šta ga motiviše da nastavi?

- Osećam da su najbolje godine tek preda mnom. Ima još mnogo toga što želim da osvojim, a i kada osvojim, želeću da osvojim opet, koliko god puta mogu. Voleo bih da sebe, svoj klub i zemlju predstavljam što duže na najvećim svetskim pozornicama i da se jednog dana ne kajem zbog nečega što nisam uradio, a mogao sam.