Emina Jahović: Moja deca ne dele ljude na one koji imaju i one koji nemaju

Uprkos brojnim obavezama koje ima kao pevačica, ali i žena koja je ušla u ozbiljne poslovne vode u „beauty“ i „fashion“ industriji, Emini Jahović porodica je prioritet. Lepa brineta govori kako u višemilionskoj metropoli Istanbulu odgaja svoje sinove Jamana i Javuza, koje porodične vrednosti pokušava da im usadi, gde za nju prestaje uloga dadilje, šta dopušta svojim mališanima, a šta ne. Otkrila nam je i zašto iz majčinstva zaslužuje čistu devetku.

Koliko god da joj je važno da bude najbolja u svom poslu, nijedna Eminina predanost poslovnim obavezama ne može da se meri sa onom kada treba biti majka. Još u detinjstvu i tokom odrastanja u Novom Pazaru zgodna pevačica naučila je da porodica uvek mora da bude na prvom mestu. Upravo tako danas odgaja i svoje sinove, osmogodišnjeg Jamana i četiri godine mlađeg Javuza. Vrednosti kojima ih uči i njihov međusobni odnos ovog puta bili su tema našeg razgovora.

Biti roditelj, odnosno mama najodgovorniji je "posao na svetu". Imali ste sreću da se dva puta ostvarite kao majka. Kada biste ocenjivali vlastiti majčinski "staž", koju biste ocenu sebi dali?

- Majčinstvo je zaista divno, blažen je osećaj imati dete, to je najlepše što ženi može da se desi. U isto vreme to je i veoma odgovoran posao. Veoma sam posvećena svojoj deci i važno mi je u kakve će ljude izrasti, kako su vaspitani, kako tretiraju starije, kako će tretirati svoje prijatelje. Trudim se da odrastu u dobre i zdrave ljude, pre svega emotivno zdrave i stabilne. Kada je reč o oceni, nadam se da zaslužujem devet, jer niko nije savršen, ali se trudim da svojim dečacima budem najbolja majka na svetu.

Jaman i Javuz sigurno bi rekli da ste najbolja mama na svetu. No, koliko ste strogi u njihovom odgoju?

- Uopšte nisam stroga. Naprotiv, prilično sam popustljiva prema njima i to sebi često zameram, ali to je stvar mog karaktera.

Imali ste sreću da odrastate u malom gradu i verovatno vas je sva rodbina čuvala. Za razliku od vas vaša deca odrastaju u Istanbulu, velikoj metropoli. Koliko je u takvoj sredini teže odgajati decu?

- U svakom slučaju u metropoli je teže odgajati decu. Mi smo kao klinci išli od vrata do vrata, kucali jedni drugima po deset puta dnevno, stalno smo bili zajedno i napolju. A ovde deca zakazuju sastanke za igranje kao kada mi idemo na večere sa prijateljima, pa planiramo unapred. Ali oni su navikli na takav život. Trudim se da s drugarima provode što više vremena, često nam u kuću dolaze njihovi prijatelji, neretko i prespavaju, pa imaju ceo dan da se igraju, rade neke kreativne stvari, zajedno rešavamo domaće zadatke. U Istanbulu je ogromna gužva i deca provode mnogo vremena u kolima, od kuće do škole, i nazad, a u školi provode duplo više vremena nego što smo mi. Posle toga imaju domaće zadatke, pa odmah idu na spavanje jer sutra ustaju u pola sedam. Najmanje vremena imaju da budu deca.

Poredite li često vaše sa njihovim odrastanjem?

- Prilično mlada sam postala majka, Jamana sam rodila sa dvadeset pet godina. Ali, moje odrastanje ne može ni na koji način da se poredi sa njihovim. Moje detinjstvo bilo je dosta teško, oni imaju lepše detinjstvo nego ja. Ja sam odrastala u malom gradu, školovanje je bilo drugačije. Današnje „digitalizovane" generacije više vremena provode uz računare, ajpede, veoma su asocijalni. Ipak, trudim se da se što više  druže sa vršnjacima i sa nama, roditeljima, a da što manje vremena provode pred kompjuterom. Naravno, to danas nije nimalo lako.

Jaman ima osam, a Javuz četiri godine. Koliko su zreli za svoj uzrast?

- Jaman je pravi stariji brat, veoma je pažljiv. Po prirodi je takav, nežna i dobra duša, koja vodi računa o svima i boli ga svaka nepravda. S druge strane, Javuz je naša beba, uživa u ulozi mezimca u porodici i ne želi da dobije mlađeg brata ili sestru, da mu neko ne oduzme tu titulu.

Razlika od četiri godine među decom može da bude velika, kako se oni slažu? Kakav, uopšte, imaju odnos?

- U njihovom uzrastu četiri godine je zaista ogromna razlika. Što budu stariji, biće sve manje izražena, ali sada je velika. Moja deca su potpuno različita, zato se ponekad i bockaju. Jaman je pravi veliki brat i trudi se, koliko može sa svojih osam godina, da razume Javuza i njegov inat. Obojica se bore za našu pažnju, oko toga se često svađaju. Ali su dobra i mirna deca, sve nestašluke prave u kući, ali su u školi dobri. Ne slažu se loše, ali ne mogu da kažem da je najbolje.

Mnogi će reći da je Emini lako da sve ostvari, tu su dadilje, koje priskaču u pomoć. No, gde prestaje uloga dadilje u odgajanju dece?

- To samo izgleda tako da je meni život lak. Istina, dadilje su korisne, ali one samo donekle mogu da se brinu o deci. Nemam guvernante koje govore tri jezika, već žene koje ovde dolaze da rade. Dve žene su dvadeset četiri sata dnevno sa nama, ali one se ne bave samo decom već pomažu i u pripremanju hrane, održavanju kuće, pa o sređivanju ne moram da brinem. Ali što se tiče odgajanja dece, tu sam prisutna sto posto, stalno se bavim njima, radimo zajedno domaće zadatke, pratim kako rastu i razvijaju se. Nijednu odluku o njihovom odgajanju ne može da donese niko osim mog supruga i mene.

Sa velikom radošću pripremate obroke za svoju porodicu. Mislite li da je porodični ručak vrednost koju treba čuvati i negovati u današnje vreme?

- Kažu da porodice koje jedu zajedno ostaju zajedno. Volim kada se na kraju radnog dana okupimo, jedemo, pričamo, smejemo se. Vreme provedeno sa porodicom za mene je važnije od svega ostalog.

Današnje mame deci obično ne daju da jedu ono što deca najviše vole, na proimer, slatkiša. Koliko ste vi u tome strogi?

- Zdrava ishrana mi je bila važna i dok sam bila devojka, a posebno sada kada imam decu. Kada su bili mali, spremala sam im kašice od organske hrane, vodila sam računa da je sve što jedu prirodno i zdravo. I sada mi je, naravno, važno da su im obroci hranljivi, jer rastu i razvijaju se. Osim toga usvajaju navike u ishrani koje će ih pratiti celog života. Zato je važno da nauče da prave dobre izbore. Naravno, kao što i sama sebi dozvolim nekada da pojedem „junk food", desi se da i oni jedu, ali to je više izuzetak nego pravilo.

Ispunjavate li suprug i vi deci baš svaku želju?

- Ni Jaman ni Javuz nisu previše zahtevni mališani, a mi se trudimo da ih naučimo da se sve u životu mora zaslužiti. Naravno, ja sam i tu popustljivija od Mustafe, ali, na sreću, zaista nisu problematični, tako da nema potrebe da im bilo šta uskraćujemo. Ipak, teško je naći balans između želje da deci priuštite sve što žele i potrebe da ih ne razmazite previše.

Kako se snalaze u školi? Moraju li biti odlikaši?

- Dobri su u školi, zaista. Drugačiji su od mene i Mustafe kada smo bili školarci. Ja sam bila odličan učenik, ali samo zbog toga što sam morala da budem. Iz akademske sam porodice i oduvek se znalo da ću morati da završim fakultet, što sam i uradila. Ali meni je moj talenat bio na prvom mestu i danas se bavim onim što volim. Nadam se da će i moji sinovi imati izražen talenat za nešto i otkriti šta je to, je talenat omogućava da se nekim poslom bavite s ljubavlju. Naravno, važno nam je da budu dobri učenici, da završe dobre i jake škole, zbog njihove budućnosti.

Znaju li Jaman i Javuz vaš maternji jezik?

- Veoma mi je važno da znaju, pa često sa njima pričam na srpskom jeziku i učim ih. Jaman je stariji i bolje zna, a Javuzu se uvek sve pomeša. Nadam se da će ga govoriti jednako dobro kao turski, ali će im to biti mnogo teže, jer imaju manje prilike da ga pričaju i usavršavaju.

Koliko im nedostaje nana iz Novog Pazara?

- Veoma, kao i oni njoj. Vole da idu kod moje mame, tamo stvarno uživaju, a posebno kada su tu i deca mog brata, s kojima se Jaman i Javuz mnogo vole i odlično slažu. Bake su veoma važne svoj deci, tako i mojim dečacima i, hvala Bogu, imaju ih obe. Mustafina majka živi blizu nas i s njom provode mnogo vremena, u nju imam puno poverenje kada je čuvanje moje dece u pitanju, baš kao i u moju mamu.

Učite li ih da budu društveno odgovorni i angažovani ili je za to suviše rano?

- Moj stariji sin Jaman već sada je veoma društveno odgovoran. Važno mi je da podignem emocionalno sigurne mališane, koji čvrsto stoje na zemlji. Moja deca ne dele ljude na one koji imaju i one koji nemaju. Jaman zna da, kada vidi staru baku, treba da joj pomogne, ili bar da joj se nasmeje. Uvek je fin prema drugima, spreman je da pomogne i svojim drugarima. Prema novim informacijama iz škole, i mlađi sin je takav. Jednostavno, deca uče od roditelja, ponašaju se onako kako vide da se vi ponašate. Meni je veoma bitno da budu realni ljudi jer nikada ne znate šta sutra nosi. Tako je, danas mi imamo, daj Bože da i oni sutra imaju, mi radimo na tome da imaju dovoljno, ali decu morate da pripremite na sve u životu i mi ih tako vaspitavamo.

Čime nikada ne prestaju da vas iznenađuju?

- Deca nas uvek iznenađuju. Kako rastu, tako u njima prepoznajemo neke svoje osobine, naše majke i očeve, recimo, u mlađem sinu prepoznajem dosta osobina svog brata, a u starijem dosta Mustafe, ne samo fizički.

Jesu li svesni činjenice da imaju poznate roditelje i kako se nose s tim?

- Oni su se rodili tako i žive s tim. Jaman je, kada je bio mlađi, mislio da se svi njegovi drugari pojavljuju na televiziji, pa ih je pitao: „Kad ćeš se ti pojaviti, da te vidim?" Trudimo se da ih štitimo koliko možemo, ali oni dobro znaju ko su im mama i tata i njima je to normalno, ništa im ne smeta, jer okruženje u kojem se rodite vaše je prirodno okruženje.

 

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +