Sanja Marinković: Brak se čuva, a emocije su nešto za šta se ne pita glava, već srce || Hello Magazin!

Sanja Marinković kaže da je njena oaza i dalje je roditeljski dom, snaga i oslonac rođeni brat, a najveća podrška - najbolja prijateljica. Za magazin “Hello!” Sanja prelistava stranice ličnog magazina...

Niste od onih uspešnih poslovnih žena koje su majčinstvo prihvatile kao kompromis zbog okoline i biološkog sata. Šta vam je dalo znak da ste spremni za taj najvažniji korak u životu?

- Odlučila sam da postanem majka onog trenutka kada sam bila spremna da se zbog toga promeni čitav moj život. Neki su mi zamerali što sam relativno kasno, u trideset petoj godini, rodila dete, ali ja i danas govorim mladim devojkama da ne dozvole da mediji utiču na njih, niti da ih bilo ko frustrira željama da rano dobiju unuke, jer je najvažnije da one sazru za roditeljstvo. Mnogi su me pitali: “Zašto si se u zenitu popularnosti odlučila na takav korak?” Tada sam radila emisiju “Sve za ljubav” i zarađivala najviše novca u karijeri, ali sam onog trenutka kad sam osetila da sam spremna presekla i rekla: “E, sad je kraj!” Na vrhuncu karijere stavila sam tačku na sve, odlučila da rodim dete i nikad se nisam pokajala.

Šta još čini vaš svet nezavisno od posla?
- Samo porodica o kojoj govorim i Strahinja. Uvek ponavljam da je jedina mera moje sreće moje dete. Partneri dođu i prođu, roditelji su tu, ali, nažalost, neće biti zauvek, a dete je nešto najvrednije što postoji.

Delujete kao osoba koja je postigla harmoniju, sreću i ostvarenost na svim životnim poljima, da li ipak nešto nedostaje?

- Iskreno, ne u meri u kojoj sam želela. Kada sam se udavala, želela sam da to bude ljubav za ceo život. Iskustva mnogih žena su me često demantovala, ali sam uvek verovala u to. Kako godine idu i kako sazreva neka zajednica, shvatiš da je sve manje moguće da to bude harmoničan odnos. Potrebno je mnogo tolerancije, truda i praštanja, iako sam ja žena koja može mnogo da oprosti, ne samo u ljubavi, nego i u prijateljskim odnosima, jer je sve to za mene ljubav. Vesna Dedić, moja najbolja prijateljica, često mi kaže: „Ne mogu da verujem šta sve možeš da oprostiš i koliko si tolerantna, ja nikada ne bih mogla.“ Tako da, porodičnu harmoniju kakvu sam želela pre deset ili petnaest godina, nažalost, nisam postigla, iako još verujem u ljubav. Ne verujem u brak kao instituciju, nikada i nisam. Venčala sam se tek kad sam rodila dete, najviše zbog uticaja drugih da Strahinja ne živi u nevenčanoj zajednici. Inače se nikada ne bih udala. Ni svadbu nisam pravila, to vam govori koliko mi to ništa ne znači.

Na koji način danas, kada je sve devalvirano, sačuvati ljubav i emocije bez obzira da li je u pitanju brak ili nevenčana zajednica?

- Brak se čuva, a emocije su nešto za šta se ne pita glava, već srce. Pitanje je šta kome treba u životu, da li zagrljaj ili telefonska aplikacija poput one koja nam broji korake. Neka koja će nas na dnevnom nivou upozoravati da li smo napravili dovoljno koraka da sačuvamo brak. Brak je zajednički život, a taj život nije samo zagrljaj već i popodne koje posvetiš detetu sa kojim radiš domaći zadatak. Postoje žene koje imaju dilemu da li to popodne da provedu pored partnera ili pored deteta. Ako ostanu sa detetom, on će zaspati sa daljinskim u ruci i ništa od zagrljaja. Žene se različito ponašaju u braku, muževi takođe, imaju dileme, ali ja ih nemam. Bez obzira na to koliko želim zagrljaj, verujem da je jedina bezuslovna ljubav ona između majke i deteta. Neke žene kažu da je brak rudarski posao. Ne znam, ali sam sigurna da brak nije isto što i zabavljanje. Moram da priznam da posle toliko godina razgovora o ovim temama sa raznim ženama u “Magazinu in” više nisam pametna i ne mogu da kažem šta je mera sreće za jednu ženu.