Božo Vrećo: Ja sam srećan u svojoj koži, i kao muškarac i kao žena || Hello Magazin!

Kada je pre dve godine prvi put nastupio u Beogradu, bosanski umetnik Božo Vrećo doživeo je ovacije, ali i katarzični trenutak povezivanja sa publikom koja ga od tada uvek dočekuje sa oduševljenjem. Pevajući sevdalinke, kaže, vida sopstvene rane, ne ustručavajući se da tokom njihovog izvođenja i zaplače. Po obrazovanju magistar arheologije, po pozivu umetnik, interpretator i autor sevdalinki, Vrećo svojim autentičnim imidžom nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Odeven u haljine koje sam kreira, stabilno stojeći na visokim potpeticama, talentovani tridesettrogodišnjak rodom iz Foče prvi je Balkanac koji se osmelio da se javnosti predstavi kao dualno biće, tvrdeći da su svi ljudi u suštini podeljeni između muškog i ženskog obrasca.

Zašto ste se opredelili baš za sevdalinke, čime su vas osvojile?

- Naprosto, to je bila ljubav na prvo slušanje. Odrastao sam sa tim pesmama. Mama me je zadojila sevdalinkom, koja je bila deo naše svakodnevice. Kasnije, kada sam završio studije arheologije, istraživao sam sve oko sevdaha i sakupljao čak vrlo retke dokumente, tako da danas imam vredne spise i audio-zapise koji nisu ugledali svetlost dana, a deo su mog sazrevanja u sevdahu i potpunog zaljubljivanja u taj žanr. Imale su sve ono što ja zapravo volim, tragediju, čežnju, tugu, patnju, i uvek su pričale o nesrećnoj i neuzvraćenoj ljubavi. Sa dvadeset šest godina, probudile su u meni želju da ceo život posvetim “acappella” ispevavanju i pisanju autorskih sevdalinki, koje su sada deo mog repertoara na koncertima širom sveta i ljudi ih beskrajno vole.

Nedavno ste otkrili da ste zaljubljeni i da uživate u tom divnom osećaju. Kako srećan čovek peva sevdalinke, sa kakvom emocijom ih prenosite u periodu kada ste emotivno ispunjeni?

- Sve je do vas, kako ćete to preneti i poistovetiti se sa sudbinom one ili onog o kome pevate. To sam ja, uvek pevam o sebi. Tu tugu i melanholiju nosite u sebi i sa sobom, ma kuda pošli i ma kako srećni bili. To su trenuci prisećanja, ponovnog proživljavanja svega onoga što je na vašoj duši i srcu neprebolni ožiljak, i te suze na mojim koncertima su lek.

https://www.hellomagazin.rs/domace-vesti/kostana-pred-sudom-sudice-bolesnom-coveku/

Jesu li umetnici kreativniji kad pate?

- Umetnik stvara gde god i kad god, ma kako se osećao. Za mene je sve oko mene i u meni inspiracija, puno čitam i stvaram, fotografije iz antikvarnica mi dakako pomažu, kao i stare ispovesti o ljudima koji su nekada živeli i imali neobičnu i tužnu ljubavnu priču. Nižem te priče u svoje stihove kao bisere i tako postaju besmrtne i nikad mi ne manjka inspiracija. Do vas je koliko ćete zapravo dati sebe u svemu tome.

Očaravate glasom, a scenski nastup upotpunjujete upečatljivim imidžom. Kako se rodila ideja da se iz elegantnih odela, u kojima počinjete koncerte, preoblačite u raskošne haljine? Koju poruku time želite da pošaljete publici?

- Poruku slobode da budete to što jeste. Ne ispunjavajte tuđe želje, budite srećni i svoji, zadovoljni sobom i hrabri da to zaista i budete. Život je kratak i zato više volimo i budimo dobri ljudi, to je poenta svega. Ja sam srećan u svojoj koži, i kao muškarac i kao žena, presrećan sam zbog svoje karijere i uspeha i zahvaljujem dragom Bogu na tome.

Za takav imidž na “brdovitom Balkanu” ipak je neophodna hrabrost. Gde ste je vi pronašli i koliko je ta potraga trajala?

- U sebi najpre. Od moje majke, koja se nikad nije predavala i očajavala, ma kako teški trenuci bili. Ona je moja Majka Hrabrost i sve sam naučio od nje, kako voleti, poštovati i biti voljen. Imidž je zapravo odgovor na to imate li stila ili ne. Sa tim se rodite. Imam istančan osećaj za lepo, i sam crtam i stvaram svoje kreacije.

Obožavani ste, ali i osporavani od onih koji ne razumeju ili ne žele da razumeju vaše poruke. Jeste li se ikad osetili ugroženo i nebezbedno?

- Da, jednom jesam, ali za to se Bog pobrine na više načina. Nikada nisam ispoljavao strah i to me je spasilo. Verovao sam u sebe, hrabro koračao napred i svesno rizikovao. No, Bog me čuva, pa su oni koji me obožavaju svakim danom sve brojniji, a to su ljudi čija me ljubav štiti i inspiriše. Tome svedoče i moji rasprodati koncerti gde god da sam.

Jeste li nekada pomišljali da odustanete od muzike i okrenete se nečemu drugom?

- Uporedo pišem knjige, ali pevaću sve dok me glas bude služio. To je dar od Boga i ceo moj život posvećen je i podređen tome. Sevdah i pesma su ceo moj život.

Usudili ste se da javno govorite o tabu temama, kao što je vaša teza da su svi ljudi podjednako muškarci i žene, dualna bića, te da to sputavaju iz brojnih razloga. Doživljavate li sebe kao revolucionara u tom smislu i koliko je vaša misija teška?

- Doživljavam, ali šta je na ovom svetu lako, biti poput drugih, klon i robot bez emocija, i nevoljno klimati glavom i na ono što niste i ne dopada vam se? Sažaljevam takve ljude. Zato moja sloboda, iskrenost i verodostojnost sebi i jeste tako jaka i bitna, uzor je i revolucija, i krik da treba biti svoj po cenu svega, nikada ne odustajati jer je upravo to cilj svih onih kojima ste trn u oku. Verujte u ono što jeste i radite to za šta ste stvoreni. Sve dođe na svoje, univerzum je uvek na strani onih koji se trude i slede svoja osećanja.

Mislite li da ste u svetu bolje shvaćeni i prihvaćeni nego u regionu iz kojeg potičete i čini li vam se da je to tipično balkanski?

- Imam svoju publiku i ni najmanje ne smatram da sam neshvaćen i neprihvaćen ma gde da odem, naprotiv. Više sam voljen i obožavan, i sve dok u svakom od tih gradova, govorim konkretno o regionu, ima bar hiljadu ljudi koji će doći na moj koncert, moja misija je ispunjena i ja sam srećan muškarac i srećna žena.

Odrastali ste uz majku slikarku i dve starije sestre. Da li su i one “zaražene” umetnošću i koliko vam je njihova podrška dragocena?

- Mama je moja muza, sestra je takođe podrška, i kada odem da ih posetim, trudim se da ih u svakom trenutku obaspem pažnjom i ljubavlju. One su moji dragulji.

Sa pet godina ostali ste bez oca. Kako se danas nosite s tim, da li je s vremenom lakše ili ta rana postaje sve osetljivija?

- Ojačao sam i preživeo, i sve me je to očeličilo za ono što je sledilo u životu - i lepo i ružno. To je život, i nema posustajanja i predaha. Život je stalno stremljenje ka ciljevima, bez osvrtanja. Naprosto, to vas učini mudrijim i svesnijim šta zapravo jeste i šta želite od života. Kada mi je otac najviše bio potreban, nije bio tu i majčica je preuzela dvojaku ulogu i uspela da me oblikuje u dobro biće, sa manirima i pravim vrednostima, i zbog toga je veoma ponosna.

https://www.hellomagazin.rs/domace-vesti/luisov-sin-snimio-divnu-sevdalinku-sa-bozom-vrecom-video/

Koliko vam je tokom odrastanja nedostajala muška figura i jeste li u okruženju imali nekoga ko je to pokušavao da nadomesti?

- Majka je bila tu, i ljubavi, strpljenja, potpore i mudrosti, one životne, nije manjkalo.

Vidite li sebe u budućnosti kao oca, odnosno majku?

- Pre kao majku, ali svakako kao dobrog i požrtvovanog roditelja i prijatelja, i uskoro će mi se i ta želja ostvariti.

S obzirom na to da javno zastupate stav da su ljudi dualna bića, koliko je to izazovno stajalište za vaš odnos sa partnerom i da li vas je sputavalo u emotivnim traganjima?

- Nekad sam imao dileme, ali moj partner je moja srodna duša. Čekao sam ga dugo i sada kad je tu, presrećni smo. Imamo zajedničke planove i volimo se svim srcem.

Šta je smisao života koji nam je dat na ovoj planeti, šta je vaša zvezda vodilja?

- Biti dobar čovek. Od dobrote sve biva lepo.