Goca Tržan otvoreno o borbi sa poremećajem koji joj onemogućava da zatrudni

Insulinska rezistencija, metabolički poremećaj koji muči sve veći broj žena, pre nekoliko godina zaledio je osmeh Goce Tržan, ali se ona danas ponovo smeje, jer je naučila da se nosi sa bolešću. Suprug Raša i devetogodišnja ćerka Lena sa njom su, puni podrške, prošli sve faze - od prvobitnog šoka do spremnosti da se uključe u borbu protiv neprijatelja koji im se uvukao u porodicu. Život im se, pod promenjenim okolnostima, vratio u normalu, a na licu pop zvezde blista osmeh dok nas optimistično uverava da će se, uprkos zdravstvenim tegobama, još jednom ostvariti kao majka.

Za neupućene, šta je insulinska rezistencija?

- Insulinska rezistencija je metabolički poremećaj, pred dijabetičko stanje, koje vodi ka dijabetesu i nizu drugih bolesti. Reč je o teškoćama u radu hormona insulina i ćelija koje ne reaguju na njegovu pojavu u krvi, ne otvaraju se za prijem insulina i šećera iz krvi, usled čega pankreas registruje da je šećer i dalje visok i njegov povećan nivo pokušava da nadoknadi lučenjem veće količine insulina. Ukratko, u krvi su povišeni i šećer i insulin, što je dvostruko loše. Ukoliko se ne pridržavate odgovarajuće terapije, insulinska rezistencija lako može da preraste u dijabetes tipa 2.

Problem koji imate obično se javlja kao posledica loše ishrane i gojaznosti.

- Mislim da je u mom slučaju reč o kombinaciji neadekvatne ishrane, stresa i hormonskog disbalansa. Pretpostavljam da sam se razbolela posle porođaja, budući da tokom trudnoće nisam kontrolisala ni šećer ni insulin.  

Kada ste primetili simptome bolesti?

- Iako sam dobro jela, stalno sam bila gladna, po ceo dan sam nešto grickala, često sam se, i pored konzumiranja dosta hrane, osećala tromo i umorno. U nekim trenucima bilo mi je lakše da ceo dan preguram bez hrane, jer čim bih nešto pojela, posle pet minuta ponovo bih bila gladna. Jednostavno, svaki put kada unesete hranu pankreas se aktivira, počne da luči insulin i bukvalno vas šlogira. Na sve to posle porođaja su mi se poremetili hormoni, a o stresu, kome smo danas, manje-više, svi izloženi, suvišno je i govoriti. Jedan od simptoma insulinske rezistencije je i opadanje kose, ali me je to, na sreću, zaobišlo.

 

Jeste li promenili način ishrane?

- Pored odgovarajuće terapije, ishrana je od krucijalnog značaja. Pre svega, između obroka pravim dovoljno velike pauze, koje traju najmanje tri, a najviše četiri sata. Nema tu neke velike filozofije, to su zapravo klasični principi pravilne ishrane. Jedem redovno, dan ne počinjem bez doručka, vodim računa da ne unosim previše šećera.

Preporučuje li se sportska aktivnost?

- Svakako. Žena sam koja vodi računa o fizičkoj spremnosti, sport je sastavni deo mog života. Godinama upražnjavam titan-treninge, koji mi veoma prijaju. Naiđe, naravno, period kada me obaveze iscrpe, kada samo želim dobro da se naspavama, budući da zbog Lenine škole svako jutro ustajem u pola sedam. Trenutno nisam u toj fazi i od treninga sam bukvalno zavisna.

Nije li trening u čijem je nazivu „titan“ agresivan za jednu ženu?

- Titan-treninzi su pre svega dinamični. Reč je o kombinaciji „crossfita“, kardiovežbi i kružnih treninga. Dosadno mi je da stalno radim iste vežbe, da, recimo, dižem tegove i brojim. Prijaju mi dinamični i jaki treninzi, koji u potpunosti odgovaraju mom telu i temperamentu.

Zdravstveni problem koji imate, između ostalog, sprečava vas da ostanete u drugom stanju.

- Insulin utiče na rad svih hormona sa unutrašnjim lučenjem, samim tim i polnih, i sprečava ih da funkcionišu kako bi trebalo. Čak i kada dođe do začeća, pod dejstvom prekomernog lučenja insulina, organizam se prema plodu ponaša kao prema stranom telu. Znam mnogo žena koje imaju isti problem, čak jednu doktorku koja radi veštačku oplodnju i koja je zbog insulinske rezistencije dva puta izgubila bebu.

Postoji li rešenje?

- Rešenje je terapija, propisana u skladu sa stepenom bolesti. Konkretno, meni je insulin povećan oko deset puta, što znači da terapiju uzima dva puta dnevno, ujutru i uveče. Pravilna ishrana se, naravno, podrazumeva.

Prihvatate li mogućnost da vam, uz svu želju i trud, potomstvo sa Rašom naprosto nije suđeno?

- Nas dvoje zaista nismo time opterećeni. Lena ispunjava i moj i njegov život. Još jedno dete može da dođe samo kao nagrada za sve ono što nam se dešava. Iskreno, do te mere nismo opterećeni zajedničkim potomstvom, da će nam se najverovatnije desiti da „iz prve“ dobijemo bebu.

Borbu sa bolešću nedavno ste opisali kao pakao.

- Nikada to nisam izjavila. Za mene ništa nije pakao. Insulinska rezistencija je problem koji, nažalost, većina ljudi ne prepoznaje i podvodi ga pod gojaznost i slično. Malo ko ode na kontrolu i proveri o čemu je reč. Pakao je, eventualno, u smislu da ste u prvoj fazi lečenja podvrgnuti striktnoj dijeti da bi se ćelijske membrane očistile od insulina. Sećam se da sam dvadesetak dana živela na tri vrste mesa, pripremljenog bez imalo ulja. Posle toga je sve mnogo lakše.

Dajete li prednost zvaničnoj ili alternativnoj medicini?

- Nevezano od problema koji imam, uvek sam za kombinaciju zvanične i takozvane alternativne medicine. Zašto takozvane? Zato što su sve savremene medicine zapravo potekle iz drevnih. U tom smislu sam za kombinaciju, za upotrebu narodnih lekova. Različiti preparati iz prirode i te kako mogu da pomognu u kontrolisanju insulina i dijabetesa. Recimo, cimet je fantastičan začin, koji drži šećer pod kontrolom. Rogač, sok od limuna... Ukratko, trudim se da konzumiram namirnice koje imaju niski glikemijski indeks.

Suvišno je pitati kolika vam je suprug podrška.

- Koliko se razlikujemo u poslu, u raznoraznim interesovanjima, toliko smo intimno i u svakoj sreći ili nesreći nepodeljivi. Naravno da mi je Raša velika podrška. Veoma je važno da imate nekog ko vas bodri u svimu. To može da bude dete, roditelj, partner, blizak prijatelj... U mom slučaju to su suprug i ćerka, što je zaista velika sreća.

Lena je još mala da bi na pravi način mogla da razume problem koji imate?

- Lena jeste mala, ali je već sada učim da je pravilna ishrana izuzetno važna, kako joj se jednog dana ne bi desilo ono što se desilo meni. Trudim se da joj objasnim zašto je važno jesti u pravilnim razmacima, ne grickati između obroka kolačiće, bananice i ostale gluposti. Nije tu reč samo o kilaži i dobrom izgledu već pre svega o zdravlju.

Okrećete li se u teškim momentima veri?

- Moja vera u Boga nije religijska, za mene je on jedan, ma kako ga zvali. Verujem u Boga kao u vrhovnog stvoritelja, pozitivnu energiju. Ne mogu da kažem da živim hrišćanski, ali svakako da to činim prema zdravim načelima, u smislu - živim ispravno, ne ophodim se pogrešno prema drugima, ispravljam svoje greške, mada je potpuno prirodno i normalno grešiti. 

Zašto je u Srbiji sramota biti bolestan?

- Zato što smo društvo koje ima otpor prema svemu što je drugačije, što nam je nepoznato. Volimo da osuđujemo, da komentarišemo tuđe životne prilike, a da se svojim baš i ne bavimo. Nisam osoba koja bi bilo šta krila, bar ne ono što je suština. Mnogi misle da me poznaju mnogo bolje nego što me zaista poznaju, ne znajući da je moje javno lice isključivo onakvo kakvo ja želim da bude. Suštinski me zapravo poznaju samo ljudi koji me iskreno vole i koje ja iskreno volim. I to je jedini pravi pristup poslu kojim se bavim. Na taj način sam se svih ovih godina i sačuvala. Ljudi vole da zabadaju nos u tuđe stvari, strašno volimo da saosećamo, a to je ništa drugo do signal da verujemo kako je naš problem mnogo manji ako je taj do nas bolestan. Upravo je to jedan od razloga što se bolesni ljudi u Srbiji anatemišu. Za mene je sramota narkomaniju nazvati bolešću. Ti biraš da budeš narkoman, alkoholičar ili kockar, a niko od nas ne bira da bude dijabetičar, da ima kancer ili bilo kakav drugi zdravstveni problem.

 

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +