Slađa Alegro: Kada ostanete bez roditelja, ta tuga ne može ni sa čim da se meri || Hello Magazin!

Na spomen imena Slađana Dragaš verovatno bi se većina ljudi zapitala o kome se radi, ali se uspeh koji se krije iza imena Slađa Alegro ne dovodi u pitanje, kao ni činjenica da je reč o jednoj od najpopularnijih i najkvalitetnijih pevačica u regionu. I upravo ta misterija o njenom privatnom životu i transparentnost profesionalnog, koje se ogledaju u pravom i umetničkom imenu, čine njenu karijeru autentičnom, a nju izdvajaju iz mora onih koji svaku naslovnu stranu i pojavljivanje na malim ekranima slave kao svoj imendan. Između ta dva imena je jedan život i jedan put sazdan od sreće i teških gubitaka, od radosti i često neisplakanih suza, ali pre svega od ljubavi, vedrine i dobre muzike. Taj život, kroz iskrenu i emotivnu ispovest za magazin „Hello!“, Slađana boji „alegro“ ritmom, koji simbolizuje njen način života, osmeh i optimizam, ali je i sinonim njenog opstanka na estradi, snage da preživi kada je izgubila bebu, hrabrosti da nastavi onda kada se zauvek oprostila sa ocem. Njen „alegro“ ne bi bio pravi, iskren i moguć bez porodice, prijatelja i supruga Zorana, kao što ni ona ne bi bila to što jeste bez želje za životom praćenim osmehom.

Malo ljudi zna da ste karijeru započeli u zabavnoj muzici. Danas ste jedna od najpopularnijih folk pevačica u regionu. Šta je presudno uticalo da krenete tim putem i jeste li se ikada pokajali?

- Sasvim slučajno sam pevala pop. Stvorila se šansa da uđem u grupu “Frenky”, koja se bavila tom vrstom muzike, što meni nije predstavljalo nikakav problem. U duši sam narodnjak, iako sam imala sreću da rastem uz oca koji je slušao i narodnu muziku i strani rok. Nikada se nisam pokajala jer ovo je moj život i ovo sam ja. Moja sreća je neizmerna, jer mnogo ljudi voli ovo što radim i poštuje moj put, baš ovakav kakav jeste. Kao mala sanjala sam da postanem pevačica, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će sve izgledati ovako.

Veliku popularnost stekli ste u „Alegro bendu“, a samostalna karijera vam očigledno donosi još veće visine. Delujete kao osoba koju uspeh nije poneo i zaslepio. Šta je vaše sidro?

- Od pre godinu dana, sa pesmom “Afrika” moje mesto na estradi se, čini mi se, utemeljilo, što smatram velikim uspehom. Ima mnogo sjajnih pevača i trebalo je pronaći svoje mesto, a pri tom ostati svoj, ne poleteti. Mislim da sam to ostvarila. U mnogo čemu tu pomogne porodica, važan je način na koji ste rasli i vaspitavani i vrednosti koje ste poneli iz kuće.

Zna se da je estrada prilično surova arena u kojoj nema mesta za slabe. Koliko ste „opasan igrač“ ili jednostavno idete svojim putem i ne obraćate pažnju na druge?

- Ne obazirem se na to ko šta radi i kako vodi svoj život i posao. Imam svoj papir i ne virim u tuđi. Uvek se radujem uspehu kolega, ali ne dozvoljavam da na mene utiče nešto loše iz okruženja. Kao u životu, i u poslu vam je potreban saigrač. Ja imam najboljeg, koji me je naučio skoro svemu što znam. Moj producent, tekstopisac, a pre svega najbolji prijatelj stalno mi govori: “Sve je samo do tebe.” I ja se uvek rukovodim tim savetom.

Da li vam taj princip i vera u sebe pomažu da ne posustanete i kada naiđu teški periodi u životu i karijeri?

- Nikada ne zastajem bez obzira na sve. Svako doživljava i lične i profesionalne poraze, ali ne treba se predati. Verujem da sve što se desi tako i treba da bude, iako nam je često teško da to sebi priznamo. Vetar koji nam šalju porodica i prijatelji uvek podstiče i vodi napred, ali ako čovek ne želi napred, sve je uzalud.

Uprkos velikoj popularnosti ne eksponirate se previše u medijima i javnosti. Ko je Slađa Alegro daleko od scene, kamera i čitave šou-biz mašinerije?

- Pojavljujem se samo onda kada imam nešto novo da kažem u vezi posla, ili kada, kao ovom prilikom, imam odličnog sagovornika. Takav put sam izabrala i to sam jednostavno ja. Čuvam privatni život jer mislim da on nikoga ne bi trebalo da zanima. Pesme su ono što dajem na tacni. Kada siđem sa bine i odem svojoj kući, ja sam žena sa repom nasred glave i u velikoj dronjavoj majici, koja sreću pronalazi u malim stvarima, dečjem osmehu, proleću ili muzici. Onu pravu sreću koja nije materijalna.

Kakva je razlika između Slađe Alegro i Slađane Dragaš?

- U suštini nema tu neke razlike. Dajem se maksimalno i u poslu i u životu. I publici i prijateljima. Živim sa muzikom, i na sceni i van nje. Privatno skidam veštačke trepavice i nikada ne nosim štikle, iako imam problem sa visinom.

„Alegro“ znači brzo, veselo, živo. Koliko se sve to uklapa u karakterizaciju vaše ličnosti?

- Ja jesam “alegro”. Uvek sa osmehom na licu. Uvek za pesmu, smeh i vedre misli. Tako živim i beskrajno uživam.

A post shared by Kafana "Kafanska Vrata" (@kafanskavrata) on Oct 3, 2016 at 12:04pm PDT

Uprkos tome, balade su vaš zaštitni znak. Da li one, ipak, u najvećoj meri oslikavaju vaš senzibilitet?

- Balade najviše volim da pevam i čini mi se da me je publika zbog njih i zavolela. Kroz takve pesme, koje su većinom tužne i uz koje se često plače, ispolje se sve emocije kojih ja imam na pretek. Po prirodi nisam melanholična osoba, ali umem da prenesem tu setnu emociju i ljudi mi veruju.

Odakle onda izvire ta tuga koja se ponekad nazire u vašim očima, a posebno u vašem glasu?

- Mnogi mi to kažu i verujem da je to zbog emocije koju nosim u sebi. Veoma sam osetljiva i to se vidi u mojim očima i oseća u mojim pesmama. Kao svaki čovek, i ja sam mnogo puta bila ranjena, ali sam pronašla recept da to prevaziđem i nastavim dalje. U tim momentima ne želim nikoga da opterećujem, ali, srećom, uz mene su uvek ljudi koji razumeju kada treba da me zagrle, a kada da me puste da sama odbolujem. Negde duboko u meni je sve ono što se ne primećuje kada sam na sceni i što generalno ne može da vidi svako. Prevelika emotivnost i nostalgičnost veoma su izražene boje moje ličnosti, ali izlaze na površinu samo kada im ja to dozvolim.

Sibir je bio motiv u nekim vašim pesmama, kako na početku karijere, tako i danas. Šta može da otopi led sa vašeg lica ili srca?

- Ljubav, posao koji se voli i publika sa kojom dišem kad izađem na scenu. Porodica i prijatelji koji mi nikad nisu dozvolili da me savlada tuga. Oni tope svaki led. Na sreću, kod mene nema puno Sibira, više je Afrike, ali kad naiđe zima, ja “upalim grejanje”. Tražim sunce po svaku cenu. Nikad ne dozvolim da se zaledim, a bilo je dana kada sam imala utisak da će se to desiti. Najlakše je kukati, to može svako. Budi iznad toga, bori se, to je znak da si živ.

Očigledno je da ste veoma delikatnog emotivnog sklopa, vaša osećanja prožimaju i ovaj intervju, ali ste nedavno na „Instagramu“ objavili fotografiju iz streljane. Otkriva li to drugačiju stranu vaše ličnosti?

- To je godinama bila moja skrivena želja i onda me je suprug za rođendan iznenadio i odveo u streljanu. Oduvek sam želela da to probam. Količina adrenalina je ludačka. Iskreno, ima trenutaka kada nisam previše nežna i emotivna. Bliski prijatelji mi ponekad kažu da imaju utisak kao da žive sa muškarcem. Nekada morate da lupite šakom o sto.

- Sreća se ne može sakriti sve i da hoćete. Kažu da sijam kao nikad i ja to primećujem, jer se tako i osećam. Sve se poklopilo. Zadovoljstvo, ispunjenost, poštovanje, vedrina koju oboje unosimo u naš odnos. Smeh i prijateljstvo pre svega. Trenutno sam vrlo srećna i zadovoljna žena. Imam podršku, oslonac i bezgraničnu ljubav. Nikada ne živim za budućnost, već za trenutak, i u svakom uživam na svoj način. Ljubav je veliki pokretač, ona vas inspiriše da budete bolji, lepši i jači.

Zbog čega je vaš suprug zaista druga polovina vašeg srca?

- Nekako dišemo zajedno. Razume me i kad ćutim, što je vrlo bitno. Zna kada mi je potreban samo zagrljaj. Pratimo jedno drugo kroz život u svakom smislu te reči.

On se ne eksponira u medijima, ali, sudeći po fotografijama, deluje kao vedar i pozitivan čovek. Koliko je to važno u vašem braku?

- U odnosu dvoje ljudi je, po mom mišljenu, sve važno, sitnice najviše. Zaljubila sam se u njegov osmeh, vedar duh i stav prema životu i ljudima. Nema ništa lepše nego kada vas neko sa kim živite stalno dočekuje i ispraća sa iskrenim osmehom.

Ne krijete da ste dva puta izgubili bebu, ali to očigledno nije uticalo na vašu sreću, brak i veliku ljubav. Kako ste prevazišli te periode, šta vas je održalo, dalo vam snagu i pomoglo da ne izgubite veru?

- Nijednog trenutka nisam sebi dozvolila da budem “crna” i depresivna. Bolan je to period, teška srca i pomislim i izgovorim da se to dva puta desilo, ali ne dam da mi ta činjenica život pretvori u strah jer on nikome ništa dobro nije doneo. Potrebno je direktno se suočiti sa njim i tako ga pobediti. Moraš da imaš ogromnu podršku partnera, ali da pre svega svojom snagom i voljom rešavaš takve probleme. Ni Zoran ni ja nismo dozvolili da nas obuzme tuga. Zatvorili smo tu stranicu i krenuli dalje. Važno je da smo zdravi, da smo zajedno i sigurna sam da ćemo sve uspešno prebroditi.

Jasno je da ćete biti posvećena i brižna majka. O čemu najviše sanjate kada je o deci reč?

- Svaka žena ima istu želju, da jednog dana bude majka, kažu da je taj osećaj neopisiv. Imam puno prijateljica koje su majke i gledam ih kako se s vremenom menjaju. Žive za svoju decu. To želim i ja. Imam dva sestrića koji su mi sve u životu. Njihov osmeh ne može ništa da zameni. Maštam o tome da jedan takav osmeh uđe i u moj dom.

Jeste li spremni na mogućnost da se to možda neće desiti i da li će vam to srušiti život?

- Apsolutno ne želim da razmišljam na taj način. Moja drugarica Seka često kaže: “Kakve su ti misli, takav ti je život.” Verujem i borim se.

- Gubitak oca za mene je najteži trenutak u mom životu. Kada ostanete bez roditelja, ta tuga ne može ni sa čim da se meri. Čini vam se da izgubite deo sebe koji se više nikada neće vratiti. I zaista je tako. Ta praznina se nikada ne popuni i ta rana ne zarasta. Najradije biste vratili vreme, a onda shvatite da morate da naučite da živite s tim. Živite od uspomena, sećanja i priča. Moj otac je bio neopisivo ponosan na mene, na moj uspeh, na ono u šta sam izrasla. Još se trudim da ga ne obrukam, i dalje mu pokazujem šta sve mogu. Znam da sve vidi i čuje i da bi mi za sve što sam postigla rekao: “Bravo, sine”.

Šta vas je, posle svih gubitaka, podiglo da nastavite da pevate, sačuvate optimizam, hrabrost i sebe na kraju krajeva?

- Mene muzika leči od svega. U tom periodu napravila sam kratku poslovnu pauzu da bih se posvetila samo sebi. Posle toga, jednim izlaskom na binu sve je bilo lakše. Aplauzi, osmesi i podrška publike su nezamenljivi.Vera, vedar duh i vedre misli uvek me vode napred, kao i porodica, koja je moj početak i kraj svega. Mirna luka i sigurna kuća u kojoj mi niko ništa ne može. Kad kažem porodica, tu spadaju i moji najbliži prijatelji. Moja sestra, majka, suprug i prijatelji glavni su razlog moje sreće i mog večitog osmeha. Oni čine moj svet na kome sam beskrajno zahvalna.

Pesma „Kraljica“ takođe je označila bitan trenutak u vašoj karijeri i životu. Koliko je teško nositi tu simboličnu krunu?

- Krunu vam stave oni koji vas vole i ne daju da vam je iko skine. Ja ih imam puno, počevši od najbližih, pa do publike koje zaista ima u velikom broju. Svoju sam krunu zaslužila u mnogim segmentima života i trudim se da ona uvek sija. Ostvarila sam snove i idem kroz život, čini mi se, ispravnim koracima. Ne dam da me bilo šta, ni bilo ko, makne sa mog puta. Još jedna stvar i moja slika biće kompletna. Do tada ja koračam ka njoj.