Verica Rakočević: Tek sada, sa 69 godina i posle dva braka, sam shvatila šta je ljubav || Hello Magazin!

Život i karijeru Verice Rakočević nemoguće je sažeti u okvir samo jednog intervjua, ali je zato moguće otkriti njenu tajnu. Iz malog mesta na Kosovu, gde je rođena, stigla je do revija visoke mode u Rimu i svetskih pista jer je kolekcije kreirala dušom, a ne novcem i tako sačuvala umetnost u svojim šnajderskim iglama, hrabrost u odlukama i ljubav u srcu. Promenila je život iz korena, zakoračivši iz skromne svakodnevice u svet koji nije poznavala, verujući da će je njen dar povesti pravim, za nju jedinim putem. Pored sebe je imala troje dece koje je štitila istinom, a u sebi poreklo kojeg se nikada nije odrekla i veliki san. I uspela je, ostavljajući za sobom osudu okoline, bivše muževe, zlobne kuloarske priče i novinske napise, ljude koji su pokušavali da je zaustave i one koji su njen ugled i uspeh spuštali na nivo apsurda. Pobedila je i još traje, svesna uspona i padova, sigurna u sebe i svoje emocije. Danas, sa suprugom Veljkom živi ljubav o kakvoj je oduvek sanjala i koju je spoznala tek u zrelim godinama. U iskrenoj ispovesti za “Hello!” otkriva kakav put je morala da pređe ne bi li pronašla svoju sreću.

Vaš umetnički izraz oduvek je nosio mnogo simbolike. Na logou kompanije “VR” je orao koji simbolizuje snagu, hrabrost i slobodu, ali i ranjivost, usamljenost i rizik da mu se slome krila.

Koliko je to personifikacija vaše ličnosti, života i rada?

- U međuvremenu je urađen redizajn logoa, i sada tog orla nema, ali on zaista sublimira sve što ste naveli. Kada analiziram svoj karakter, svaki deo moje ličnosti opisuje simbolika tog znaka. Veoma sam realna osoba, ali mi izražena intuicija uvek prokrči put. Uprkos toj ranjivosti i opasnosti da mi krila budu slomljena, prepreke su me inspirisale. To me je i pokrenulo na početku karijere, koji je bio prilično surov i težak, ali i hrabar, jer u trenutku kada privatni biznis u ovoj zemlji nije ni postojao ja sam zakoračila u nešto veoma neizvesno. Taj put je brzo donosio sve što sam želela, ali nije imao jasno definisane principe realnog uspeha. Danas je mnogo lakše, ali kvalitet nema adekvatan plasman. Nisam imala akademiju, ali sam ušla u ring, zbog čega sam bila strašno anatemisana. Niko nije hteo da vidi koliko je trajalo moje učenje, jer iako sam 1983. godine otvorila butik, prvu reviju napravila sam tek 1990.

Šta danas, skoro trideset pet godina kasnije, u vama pobuđuje sećanje na novembar 1983, kada je vaš orao prvi put poleteo?

- Moja najjača osobina je neverovatna želja za slobodom i samostalnošću. Hrabrost će se kasnije kroz život pokazati kao važan deo mog karaktera. Činjenica da sam nešto započela sama, svesna borbe koja mi predstoji, čini me veoma ponosnom. Sve je bilo na meni, uz troje male dece koje je trebalo izvesti na put. Mislim da su ljudi prepoznali moju energiju i strast prema poslu, koju osećam i dan-danas, i zato je taj početak bio neočekivano uspešan. Otvorila sam butik u pet sati, a u pet i petnaest sam već inkasirala svoje tri godišnje plate u „Zavodu za zaštitu

spomenika“, gde sam do tada radila. Najvažnije je da taj orao još leti i da simbolizuje mene i sve što radim.

Mnogo toga se u međuvremenu promenilo. Neke slike su izbledele. Postoje li neke koje ipak nisu i još predstavljaju smisao i autentičnost vašeg trajanja?

- Iako će zvučati kao fraza, ja svoj posao radim iz ogromne ljubavi. Često sa saradnicima zbog toga vodim rasprave, jer tačno znam na koji način me to ispunjava i čini srećnom i šta je cilj haljine koju pravim. Nije stvar u tome da ona donese sto ili hiljadu evra, već da žena koja je ponese oseti moju emociju koju sam najiskrenije utkala u nju. Zato mnogo puta mušterijama, kojima moja radnica, da bi je prodala, kaže: “Lepo vam stoji haljina”, a ja kažem: “Ne stoji vam, nemojte da je uzmete.“ Svaka moja haljina, nezavisno od trenda i popularnosti, predstavlja moju ličnost. Zato se i trudim da uvek budu takve da, kada ih vidite na ulici, ne morate da pitate čija je, već da je odmah prepoznate.

Da li je u skladu s tim Sloboda Mićalović u Veneciji nosila ne samo lepu haljinu, već slobodu i odraz vaših emocija?

- Upravo o tome pričam. Neodustajanje od principa. To je moja moda koja nekome može i ne mora da se svidi. Inspiraciju za stvaralaštvo oduvek sam pronalazila u ovom podneblju i mnogo me boli što se često ponašamo malograđanski i mislimo da je ono preko plota lepše. Oduvek smo se maltene stideli našeg kulturnog nasleđa, etiketirajući ga kao “seljačko”. Sloboda je u Veneciji dokazala suprotno. Znala sam da su ta haljina i taj jelek nešto posebno, samo sam strepela da li će ona to osetiti. Srećom, ista nam je genetika i zaista je bila veličanstvena.

Od života i karijere nikada niste pravili famu, iako ih je pratilo mnogo kontroverzi. Vaše dela uvek su bila transparentna, reči takođe. Šta ipak niste dozvolili da se vidi? Imaginarna cena koju ste platili za uspeh ili ona realna za vašu doslednost?

- Ja sam surovo iskrena žena, pre svega prema sebi, a onda i prema drugima. Živimo u virtuelnom vremenu u kome ljudi pričaju jedno, a žive drugo. Ne podnosim laž i nikada ne izgovaram rečenicu „uspeh se ne prašta“ zato što to danas izgovara svako ko svoje pojavljivanje na nekoj naslovnoj strani smatra uspehom. Ja to posmatram kao sastavni deo života. Za sve što nam se dešava postoji razlog. Lepo, da bismo znali umereno da uživamo u tome, a ružno da nas opomene koliko je ono prethodno bilo vredno. Moram da priznam da sam vrlo ranjiva iako ljudima koji me ne poznaju delujem kao racionalna, jaka i stamena osoba. Nikada nisam dozvolila da se moja patnja vidi, jer znam koliko se ljudi hrane tuđom nesrećom. Ni kada mi je bilo najteže, a prošla sam kroz period koji ne znam kako sam preživela, na pitanje kako sam odgovarala sam - fantastično.

Da li je ta maska bila neophodan odbrambeni mehanizam i koliko je, skrivajući vaše prave emocije, izazvala iskrivljenu sliku o vama?

- Ljudi su oduvek imali pogrešnu predstavu o meni. Pošto je većini osnovni kvalitet života nešto materijalno, uvek su taj moj prkos i način na koji sam nosila život gledali kao projekciju nekoga ko je vrlo bogat i ko zato uvek može da bude nasmejan, srećan i pun energije. Bila sam i u situaciji da nemam novac za cigarete. U trenucima kada sam od prijatelja zajmila pare o sebi sam čitala naslove kao o nadobudnoj bogatašici. I u tim momentima u kojima mi je bilo užasno teško bila sam sama, iako sam bila u braku. Možete zamisliti kako je kada sami koračate kroz život. S jedne strane imate posao koji volite i određene principe vezane za njega, s druge decu za koju živite i principe vezane za njih. Sve to morate da ispoštujete, a da pri tom ostanete svoji i otporni na udarce. Meni su oni predstavljali pogonsko gorivo, ali sam sva bila u čvorugama i ranama koje niko nije video.

Šta vas je održalo da se ne slomite, već da zalečite krila i nastavite dalje?

- Mislim da je to taj kosovski gen. Ili ste tako stvoreni ili niste. Imam mnogo prijatelja koji mi kažu: „Dolazim kod tebe po malo energije.“ Sa raširenim rukama živim ovaj život i volim ljude. Svi u sebi nosimo i dobro i loše. Snagom volje oni dobri izvuku bolju stranu svog karaktera, dok loši ostanu u svojoj tami. I uvek se vodim činjenicom da dobro mora dobrim da se vrati. Moja Elena često kaže: „Da si kokice prodavala trideset pet godina, to je vredno poštovanja.“ I to je istina.

Kada ste posle mnogo rada kupili stan u Beogradu i porodici omogućili udobniji život, od sreće ste zagrlili pod. Koliko je on video i vaših suza?

- Mnogo suza, evo i sad mi kreću, iz jednog jedinog razloga, a to su moja deca. Pre trideset pet godina njihovo jedino pitanje uvek je bilo: „Mama, kada ćeš jednom po danu da se vratiš kući?“ Nikada neću zaboraviti trenutak kada me je obuzela neopisiva tuga što nisam sa njima, da sve ostavim i odvedem ih na Košutnjak. Butik sam otvarala u sedam ujutru, radila do osam uveče, onda odem kući, okupam decu, dam im večeru, stavim ih u krevet, vratim se i celu noć radim u radionici. Jedne noći izgubila sam vid od umora. Takav je bio moj život. Sve je to vezano za taj stan i bilo mi je strašno kada su ljudi sve što sam sama stvorila i zaradila pripisivali dobroj udaji moje ćerke i sličnim izmišljotinama.

Jeste li uspeli da nadoknadite vreme koje niste proveli sa decom ili smatrate da nije bilo potrebe za tim?

- Znala sam da, ako želim da imam zadovoljnu decu, ona moraju da imaju zadovoljnu majku. Taj dan na Topčideru bio je prekretnica - da nemam grižu savesti što nisam stalno sa njima. Mogla sam da biram, da sve ostavim i vratim se da radim u kancelariji ili da nastavim, priuštim im kvalitetan život i ispunim svoj san. Da sam sve prekinula, naš život ne bi bio srećan. Pamtim majku jedne Elenine drugarice koja je sedela u kući, kuvala i opsluživala decu i svaki drugi dan im prebacivala da život žrtvuje zbog njih. Ja nikada mojima to nisam rekla da im ne bih stvarala komplekse. Meni je u odgajanju dece uvek bio važniji kvalitet od kvantiteta. Osećala sam da će, jedino ako ja budem ostvarena, oni izrasti u ljude koji će na isti način gledati na život i kojima će sloboda biti dragocena. Pravila sam pogrešne korake u smislu prevelike emotivnosti, čak i prevelike posesivnosti, ali su mi se i te greške vratile kao ljubav i znam da nikada neću ostati sama.

Prođete pakao dok ne napravite jak oklop i prestanete da ljudima objašnjavate da su njihove uvrede bumerang koji im se uvek vrati. Moje misli su bile čiste jer znam da niko nije plakao zbog mene, a onima zbog kojih sam ja plakala i dalje mislim dobro.

Igumanija Makarija iz „Pećke patrijaršije“ izjavila je da se ne bi postidela i da obučete anđele. S druge strane, čitali smo novinske naslove o “priučenoj šnajderki iz Podujeva”. Postigli ste zavidan uspeh u svetu. Da li je to vaša velika pobeda u svakom smislu?

- Moja najveća pobeda. Da se ne lažemo, i danas ćete negde pročitati “šnajderka iz Podujeva” ili nešto slično, što mene čini ponosnom. Svi veliki svetski dizajneri su pre svega vrlo dobri šnajderi. Jedino mi je žao što ne mogu da odem u Podujevo i zauvek ću patiti zbog toga. Postala sam imuna na sve, danas samo atak na moju decu može da me povredi. Kada sam postizala spektakularne uspehe na “nedeljama visoke mode” u Rimu, kritike svih svetskih medija bile su fascinantne, dok se u mojoj zemlji govorilo da mi je neko sve platio. Onda sam u naletu revolta sve te kritike stavila na bilbord, što mi je danas smešno. Zašto sam imala potrebu da se zbog svog uspeha pravdam? Ali, na to vas tera ova sredina. Prođete pakao dok ne napravite jak oklop i prestanete da ljudima objašnjavate da su njihove uvrede bumerang koji im se uvek vrati. Moje misli su bile čiste jer znam da niko nije plakao zbog mene, a onima zbog kojih sam ja plakala i dalje mislim dobro.

Koje neizgovorene reči otkrivaju suštinu Verice Rakočević?

- Samo jedna, iza koje stojim imenom, srcem i integritetom, svidelo se to nekome ili ne. Posebnost. Posle ovoliko godina trajanja mogu to naglas da izgovorim. Prosto ste stvoreni drugačije. Znam šta sam sve prošla, koliko je moj put bio težak, ali i koliko je čarobnih trenutaka doneo. Kada analiziram kako sam sve izdržala, jer sam imala nekoliko vrlo ozbiljnih, tektonskih poremećaja u porodici, shvatam da nikada nisam dozvolila da neko čerupa moju istinsku emociju. Tako sam sačuvala sve nas na okupu, a ono što drugi misle, pretpostavljaju ili govore potpuno je nebitno. Verujem da sam zbog toga posle svega i srela Veljka. On je na neki način moja nagrada.

Da li to znači da je vaš suprug sve ono zbog čega ste očigledno sudbinski morali da pređete ovakav put ne biste li pronašli sreću? Da li je bilo vredno svih prolivenih suza?

- Upravo to sam htela da kažem. Veljko je moja nagrada, moja mera. Ponekad preispitujem sebe jer koliko god da je neki odnos harmoničan mora da dođe do nesuglasica, i tada se pitate da li je to pravi izbor, posebno u našem slučaju zbog razlike u godinama. Onda shvatim da veče u kome meni moj čovek na terasi svira violinu dok ja sedim sklupčana pod ćebetom i gledam u zvezde ne može da se poredi ni sa čim, makar te večeri nas dvoje imali samo za mast, hleb i alevu papriku. Ništa materijalno, nikakav Rim, Njujork, ni bilo kakav uspeh to ne mogu da zamene. Moja najveća sloboda, za koju je takođe bila potrebna velika hrabrost, bila je odluka da se udam za nekoga ko je „po broju“ mnogo mlađi od mene.

Veljko Kuzmančević o ljubavi: Verica je prva žena koju sam upoznao da ne laže, zato smo se i venčali

Definitivno je to vaš srećan broj. Zbog čega najviše?

- Namerno sam rekla “po broju” jer i jeste samo po tome. Ako ćemo banalno, da, tačno je, njegov broj nosi mladu kožu, a moj kožu sa borama. Ali suština je ako ženi ne predstavlja problem to što se probudila raščupana, što ima pet kilograma viška ili je posle jela musava jer zna da je i takvu njen čovek gleda očima punim ljubavi. Svi smo različiti. Nekome je prioritet da ima porodicu u njenom izvornom obliku, nekome da ima porodicu u kojoj će partneri umeti zajedno da ćute, zajedno da pevaju i da plaču. Kada tako postavite stvari i kada od života nemate veće prohteve od toga da srećni zaspite i srećni se probudite, budete ponosni na sebe i na svoju sreću koja ne mora da podrazumeva isto što i većini ljudi.

Da li vam je takav stav pomogao da shvatite da su te male, obične stvari o kojima govorite mnogo važnije od svih zvezdanih trenutaka koje ste doživeli?

- Zahvaljujući sebi videla sam najluksuznije hotele sveta, jahte, nakit, tašne i haljine. Mnogo toga sam imala, da se ne lažemo, ali kad vratim film, malo me je pred sobom samom i sramota. Kada sam iz siromaštva “uskočila” u pristojan novac koji sam zaradila, neke stvari, kao što je skupa garderoba, bile su mi bitne, ali sve je to deo mog odrastanja i sazrevanja. Danas sam prema svemu tome potpuno infantilna, jer sada znam šta su prave vrednosti. Ja sa ovoliko godina igram žmurke sa Veljkom po dvorištu, ne stidim se toga i ni u jednom momentu sebi nisam rekla: “Da li si ti luda, matora ženo, šta to radiš?” Nas dvoje prosto živimo život. Moji prijatelji kažu da sam od žene kojoj je uvek nešto nedostajalo da bude srećna, poslednje četiri godine postala osoba koja je pronašla balans. Najveći rezultat te harmonije je neopterećenost godinama koje imam.

Ja danas bukvalno živim sreću. Sklonila sam se od loše energije, grlim moj veliki hrast na ulazu u naše dvorište, šetam se kroz šumu i tada mnogo razmišljam i pričam sama sa sobom, zdravo se hranim i uživam.

Šta ipak u nekim trenucima možda baca senku nemira na vaš brak?

- Kada živite u zajednici u kojoj jedan od vas nema decu, to može da bude nepravedno prema partneru, i o tome često razmišljam. Sigurno je da bi Veljko, kao svaki muškarac, želeo da ima decu, što sa mnom ne može da ostvari, pa ponekad budem tužna kad pomislim da bi sa nekom drugom ženom mogao. Ali, to je moglo da se desi i da smo istih godina. Da li bi tada bilo vredno žrtvovati ljubav zbog toga? Neko bi to verovatno uradio. I za tu vrstu žrtve potrebna je hrabrost, kao i za ovu drugu, da budeš sa nekim sa kim znaš da ne možeš da imaš potomstvo. Više od svega cenim tu njegovu hrabrost. Kod nas nema tabu tema i ja sam mu otvoreno rekla: “Bez obzira na ovu fantastičnu harmoniju koju smo postigli, ako ti se jednoga dana desi da ta želja bude jača od naše ljubavi, slobodni idi. Uvek ćeš u meni imati prijatelja i podršku i neću se ljutiti na tebe.” Verujem da je to davanje slobode partneru veoma važno. On mi je odgovorio: “Moraš da shvatiš da si ti moja žena za ceo život.” Zbog tih njegovih reči sam ja tek sada, sa šezdeset devet godina i posle dva braka, shvatila šta je ljubav.

Verica Rakočević: Bila sam očajna zbog moje Elene

Šta je još vaša težnja i neostvareni san?

- Sanjam o tome da moj rad i moj brend, koji su satkani od ljubavi, ne budu zaboravljeni. Moja deca žive svoje živote, imaju svoje profesije, i zato želim da se u jednom trenutku pojavi poslovni partner koji će prepoznati vrednost svega što sam radila i što ću tek raditi i da ovaj posao nastavi da živi i posle mene.

U čemu se danas ogleda sloboda i snaga “VR” orla u vašem životu i vašem srcu?

- Ne propuštam priliku da ujutru pogledam u sunce ili uveče u zvezde, sklopim ruke i kažem: “Bože, beskrajno ti hvala na ovom divnom životu koji si mi podario. Hvala ti što mogu širom otvorenih očiju da pogledam u ljude oko sebe, što mogu da budem ponosna na sve što sam u životu uradila, na svoje izbore, na svoje gubitke, na svoje poraze i uspehe.” Koliko sam samo puta sa svoje terase gledala u nebo razmišljajući kako sam beskrajno srećna i zahvalna na životu koji imam. Srećna sam što sam zdrava, što se ne plašim budućnosti, što mogu da trčim, da radim, da se igram i radujem kao dete.