Suzana Petričević: Mnogo je dobrih, iako ne tako srećnih ljudi oko nas || Hello Magazin!

Prošlo je tačno godinu dana od poslednjeg intervjua sa Suzanom Petričević. U razdraganoj igri sa unukom Matijom, glumica beogradskog “Narodnog pozorišta” sa osmehom i vedrinom govorila je tada o ulozi bake, koju joj je tih dana kćerka Tea dodelila po drugi put, rođenjem drugog unučeta, male Manje.

Uprkos volji i želji da bude superbaka, umor ju je savladavao brže nego ranije, što je energična glumica pripisivala prolećnoj omamljenosti i godinama, ne sluteći da je posredi nešto mnogo opasnije. Samo nekoliko meseci kasnije splet okolnosti doveo ju je do lekarskog pregleda, posle kojeg se suočila sa najtežim životnim izazovom - dijagnozom karcinoma dojke.

Životna drama i neizvesnost, koju je pedesetosmogodišnja glumica, majka i baka proživljavala od septembra do novembra prošle godine, kada je operisana na “Institutu za onkologiju i radiologiju” u Beogradu, kao i borba za ozdravljenje, kojoj još nije određen rok trajanja, promenili su njen odnos prema životu.

Ono što se nije promenilo je širok osmeh i pozitivan pogled na svet, koji su se pokazali kao najizdržljivije brane u najtežim trenucima. Nesalomiv duh i odluka da ostane uz najmilije čuvaju je od straha za život, koji lomi i najhrabrije. Glumica, koja je u radnu biografiju upisala scene svakog doma kulture i pozorišta u našoj zemlji, vratila se na “daske koje život znače” sa još više elana, neizmerno obradovavši svoju publiku. U ispovesti za magazin “Hello!” harizmatična umetnica prvi put javno govori o svemu kroz šta je prolazila u protekloj godini i otkriva čemu se danas najviše raduje. Na početku razgovora objašnjava zbog čega je do sada ćutala o onome što je doživela i zašto je tek posle operacije na svom profilu na "Fejsbuku" objavila da je boravila u bolnici.

- Kada je teško, ja se ućutim. Uvek sam bila takva. Ne podnosim kukanje, patetike se užasavam, to je falš emocija. Tek kada sam stigla kući iz bolnice, smogla sam snage da kažem šta mi se se događa. Da sam operisana, da mi je odstranjen karcinom i da čekam terapiju.

Kada ste i kako shvatili da imate ozbiljan zdravstveni problem?

- Dosta sam aktivna: predstave, gostovanja, porodica, prijatelji. Navikla sam da sve postižem. Ali u aprilu sam osetila iznenadni umor, napade slabosti i pospanost. Naravno, pripisala sam ih proleću i krštenici. To je bila greška. Nikada ne zanemarujte simptome umora. Došlo je leto, odmor sa porodicom. 29. avgust, Kaluđerovina, Boka Kotorska. More, vesela graja dece i mojih unuka. Dolazim sa plaže, žurno utrčavam, jer me čeka pripremanje večere za porodicu. Ulazim pod tuš i prvi put tada prelazim rukom preko male kvržice na samom dnu dojke. Pomislim “rebro”, uvek sam imala izražena rebra. Završim sa tim i otrčim u kuhinju. Večeramo zajedno na terasi, pun sto, porodica, čaša vina, smiraj dana i sreća kojoj nema kraja. Tek kada sam treći put napipala to ”rebro”, rodila se sumnja. Prošlo je nekoliko dana na moru, bilo je divno, samo se javljala ta jedna loša misao, kratka i brza, i odmah druga, umirujuća, da ću za nekoliko dana biti u Beogradu i otići na pregled. Nikome ništa nisam govorila, nisam želela da ih uznemirim i pokvarim im letovanje. Sada se sebi smejem zbog toga, ali to sam ja.

Suzana Petričević o borbi sa rakom: Ne podnosim kukanje, patetike se užasavam

Jeste li u nekom trenutku pomislili na najgore?

- U Beograd sam stigla 5. septembra i odmah zvala da zakažem pregled ultrazvuka za “rebro” koje se u međuvremenu uvećalo. Sada mi je smešno kada se setim koliko sam odbacivala svaku pomisao da bi „to“ moglo biti „ono“. Radije sam pristala na arheološko nalazište nego na istinu. Nazvala sam da zakažem pregled i sekretarica proslavljene doktorke za ultrazvuk dojke zakazala mi je pregled za novembar. Bila sam u šoku. Pokušala sam da objasnim da su mi rekli da je hitno, ali dobila sam odgovor da su kod njih svi slučajevi hitni. Umesto panike odjednom sam se umirila i rekla: “Ovo je znak, sve je u redu”. I pristala sam da mi zakažu pregled 24. novembra u podne. I sada se naježim kada pomislim šta bi bilo da sam čekala taj datum.

Šta je usledilo posle tog poziva?

- Istog trenutka prebacila sam se na preslišavanje teksta predstave “Plastika”, jer smo je narednog dana igrali na pozorišnom “Festivalu duodrame” u Topoli. Te večeri dobili smo nagradu za najbolju duodramu 2016. godine, a ja sam dobila temperaturu. Zahvaljujući njoj, u razgovoru sa lekarom dobila sam preporuku da koliko sutra uradim ultrazvuk dojke kod doktora Spasića. Posle dugog i pedantnog pregleda doktor je otkucao izveštaj specijaliste i predajući mi ga toplo rekao da je potrebno da se javim na “Onkološki institut”. Nisam mogla da pogledam u izveštaj. Tek sam kod kuće uzela da ga pročitam i razumela reč “tumor”. Posle toga sve je krenulo svojim tokom, pregledi, mamografija, laboratorije, histopatološki nalaz… I konačna dijagnoza u kojoj je stajalo “Ductalni karcinom 7 milimetara, II stadijum. Konzilijum i operacija”.

Kako ste se osećali uoči operacije?

- Nikada nisam imala jače osećanje majčinske brige za Teu ako se meni “nešto” desi. Moja ćerka, iako u braku i majka dvoje dece, veoma je mlada. Na pamet su mi padala uputstva koja treba da joj dam, pa se predomislim, da joj ne bih otežavala. Onda pomislim da zetu tajno nešto poručim. Pa se opet predomislim. Noću su misli bile najgore, a danju, pred njima sam se ponašala kao da idem na operaciju krajnika. Za bolnicu sam se spremala čilo, kao da idem na kraći put, pa da nešto ne zaboravim. Nisam pokazivala emocije. Kažu da je to odbrambeni mehanizam. Kasnije su mi Tea i Petar rekli da dugo nisu ni shvatali šta se, u stvari, događa.

Jeste li se obratili za pomoć?

- “Hvala, ništa mi ne treba”, to je rečenica koju sam najčešće izgovarala sve ovo vreme. Odigrala sam mnogo humanitarnih predstava, a sada mi je i sama pomisao da bi moglo da se desi da je i meni potrebna pomoć bila nepodnošljiva.

Kada ste primljeni u bolnicu i kako je do toga došlo?

- Operisana sam 15. novembra, urađena mi je poštedna operacija dojke i limfnog čvora ispod pazuha. Operisao me je primarijus doktor Jokić na “Institutu za onkologiju” u Beogradu. Nikada neću zaboraviti trenutak kada mi je posle buđenja saopštio da su mi limfni čvorovi čisti, ali da ipak moramo da sačekam histopatologiju, ali da je njegova prognoza pozitivna. Tih petnaest dana čekanja bili su mi najduži u životu. Ipak, mnogo sam mu verovala, optimizam je zračio iz njega, od prvog trenutka mi je ulivao poverenje.

Koliko dana ste proveli na Institutu i kako ste proživljavali to vreme?

- Najteži je prvi susret sa tom zgradom. Svi je se plašimo, što je prirodno. No, već na prvom stepeništu naiđeš na ljude koje poznaješ. Ja, verovali ili ne, na prvu komšinicu. Eto koliko smo u stanju da ćutimo, naročito mi žene. Najteže mi je bilo da gledam veoma mlade ljude, zaustavljene u koraku. U mojoj sobi je operisana žena koja ima troje male dece. Kada vidite tu želju za ozdravljenjem, te borce i lavice, sve se menja. Verujte mi, sve nas spaja jedna misao, a to je samo da su nam deca dobro i zdravo, pa ćemo mi lako.

Koliko je operacija bila invazivna i kako se sada osećate, kakvu terapiju primate?

- Iznenadilo me je da prema zdravstvenom protokolu žene koje operišu dojku imaju pravo na ugradnju implantanta ukoliko to žele. Ta odluka je teška, jer sama reč “silikon” izaziva gnušanje. No, postoji i drugi način. Naime, svakako su vam na raspolaganju pomoć i saradnja sa specijalistom plastične hirurgije u okviru programa. Kod takozvane poštedne operacije, kakva je bila moja, skida se samo deo dojke u kojem je tumor. Izabrala sam mogućnost da se i druga smanji i dovede na istu meru. Nemam nikakav problem sa tim, olakšali su mi oporavak. Potpisala sam da mogu, ako treba, uklone sve, samo da živim. Žene to dobro znaju, kada potpisuju pre operacije, misle samo na svoju decu i koliko su im potrebne. Zračna terapija je u toku.

- Nikada nisam imala više bračnih ponuda u životu i smejem se jer mi muž i nije nešto nedostajao, ali deda je nešto drugo. Dede su zakon. Tako da možda sad i proberem jednog. Ma dva - od viška glava ne boli.

Posle svega, još vas krasi prepoznatljivi osmeh. Koliko je smeh za vas lekovit?

- Svaki dan proveden bez smeha je izgubljen, toga se držim. Verujem u sreću i dobar duh. I u bolnici smo se smejali, situacija i anegdota koliko hoćeš. Inače, mislim da su na “Onkološkom institutu” izabrani i probrani najbolji, sestre i lekari, ne samo profesionalno, već i sa ljudske strane.

Sa kakvim motivom ste prihvatili ovu "drugu šansu" koja vam je pružena, jeste li promenili pogled na život?

- Predstava ,,Poslednja šansa", monodrama koju igram već osmu sezonu, podrugljivo mi se i preteći smejala svojim naslovom. U straha su velike oči. Sada se smejem, ali priznajem da sam pomišljala da joj promenim naslov u “Makar pretposlednja”. I tada sam se smejala svojim strašnim mislima. Onda stid kao osećanje nemoći pred sudbinom, dilema da li i kome da kažem istinu, da izgovorim reč “rak”, da pišem dnevnik mog raka ili kako sam mu dala otkaz. Non-stop sam ponavljala “We shall Cancel this Cancer”. Nekako, na engleskom mi je to bilo kao neka pesmica. Sve su to misli koje su se danonoćno smenjivale. Zahvaljujući porodici i prijateljima sačuvala sam zdrav duh u tom trenutku.

Šta je najdragocenije što vam je ovo iskustvo donelo?

- Najdragocenije od svega je što sam prestala da žurim. Ta promena ritma mi je omogućila da razgovor i divne ljude oko sebe primim prisnije, i da postanem verniji prijatelj i čovek. Mnogo je dobrih, iako ne tako srećnih ljudi oko nas. Finoća i vera našeg naroda je divna, jedinstvena, neponovljiva. Ta vera me drži da ne tražim, da ne kukam, da ne očekujem previše i da umem da primim pruženu ruku.

Neki tvrde da je fizička bolest posledica emotivnog bola. Šta mislite zbog čega ste se vi razboleli?

- Uskoro se vraćam na daske moje matične kuće “Narodnog pozorišta”. Kao glumica sam se potpuno ostvarila, imam svoje ime, publiku, držim nivo i visoki kriterijum. Razlika je samo u tome što ja ne odrađujem posao, ne slažem se sa uvreženim mišljenjem mnogih iz branše da svako radi samo svoj posao za svoj deo, za sebe. Ne. Odgovornost je ogromna, zajednička i ne može se ići iz predstave u projekat sa saznanjem da nisu dobri tekst, režija, podela ili bilo šta drugo. Pozorište umire tamo gde počinje projekat. Odrađuju po zadatku, a posle kukaju što se ne razvijaju i ne rastu kao umetnici, i što im ime niko ne zna.

Radujem se jutru, mojim unucima Manji i Matiji, i živim samo za danas. Radujem se letu, lubenicama, sandalama, šetnji po Košutnjaku. Radujem se što ću opet putovati i odigrati otkazane turneje u Geteborgu i Beču sada u aprilu, a u Australiji i Novom Zelandu u septembru.

Vratili ste se u pozorište. Uživate li na sceni kao ranije?

- “Akademija 28” u Beogradu je divno mesto, pravo gradsko, bulevarsko pozorište. Na njegovom repertoaru je i predstava “Plastika”, po tekstu Stevana Koprivice, koju igram sa Nelom Mihajlović. Sve je puno, traži se uvek karta više i srećna sam zbog toga. Igramo je i 25. aprila, posle uskršnjih praznika, kada će se završiti i moje terapije. Moja publika je sastavljena od najboljih žena i ljudi ovog sveta. Oni znaju sve o meni, ceo moj život i zahvalna sam im na prisnosti koju mi pružaju. I na pomoći koju su mi nudili, a da nikada ništa ne zatražim. Srećna sam na sceni i oni to pepoznaju i veruju mi. Razmišljam da, kada sve ovo prođe i kada se završe terapije, napravim samo za moju dušu i lepu dušu moje publike veče koje će se zvati “Još uvek smo tu, BRE!”, jer mi smo poslednji koji su se igrali klikera, jeli leba i masti, slušali pesme od Lepe do Silvane, preko Tome, do muzike osamdesetih i nazad. A šta smo od mode prošle - od šimika i setova u istoj boji, preko minića, tapiranja i naramenica osamdesetih, od onduliranja do čiroki frizura, sve do današnjeg ombrea, bogte. Pa mi smo ombre zvali izrastak! Sedamdestih smo se stidele svojih oblina, a danas se naduvavaju dok ne prsnu. Samo čekam da uzlete od silikona. Da se provedem sa njima kao nikad u životu. Mi umemo da se smejemo sami sebi, to je naša najveća snaga.