Vanja Bulić: Priželjukujem unuku ali moji sinovi ne mare mnogo za to || Hello Magazin!

Portret novinara i književnika Vanje Bulića skiciran je u mnogim televizijskim emisijama, a njegov život ilustrovan u brojnim intervjuima. Poput junaka iz njegovih emisija i novinskih tekstova i sam je imao život vredan ekranizovanja na filmskom platnu.

Najpre mu je tokom detinjstva otac odveden na Goli otok, zbog čega je ostao jedinac, preživeo je mnoge traume tokom izveštavanja sa ratišta devedesetih godina prošlog veka, a sa suprugom Slađanom svojevremeno je izgubio bebu. I pored svih nedaća, uvek je išao napred, a njegove poslovne uspehe teško je i nabrojati. Trijumfi koje je postizao kao jedan od najboljih novinara, urednika, autora najgledanijih emisija i najčitanijih knjiga nisu ga promenili, već s pravom nosi epitet skromnog i pristupačnog čoveka.

Sa suprugom Slađanom uskoro će proslaviti zlatnu svadbu, a njihov najveći ponos su trojica sinova - Dušan i blizanci Ognjen i Ivan. Mada će ovog leta napunuti sedamdeset godina, Vanja i dalje ima šta da pruži domaćoj publici, a odnedavno ga publika ponovo redovno prati na televiziji.

Nedavno ste počeli da vodite emisiju "Posle ručka", jeste li se rado odazvali pozivu "Happy" televizije ili vam je trebalo vreme da odlučite i prihvatite posao?

- Volim da radim emisije ovakvog tipa koje podrazumevaju da imam pametne i interesantne goste, sa kojima mogu da razgovaram u vreme kada ljudi žele da prate suvisle intervjue, a to je od četiri do šest po podne. U jutarnjem programu morate da vodite računa da razbudite ljude, u večernjem da ih zabavite, a popodnevni je baš po pravoj meri. Drago mi je da radim sa koleginicom Suzanom Mančić, sa kojom sam i ranije sarađivao, a s vremenom smo postali i dobri prijatelji. Ona je divna i vesela osoba, sa kojom se lako može dogovoriti oko svega, pa sam sa te strane potpuno miran.

Kakvu vrstu energije vam daje rad na televiziji, a ne možete da je dobijete kroz pisanje?

- To se može najlakše objasniti na primeru intervjua. Televizija pruža mogućnost da grimasom pokažete da li se slažete sa onim što vam govori sagovornik dok u pisanom intervjuu to nije moguće. Ipak, moram da priznam da mi je najveći kompliment kad neko pohvali moj tekst u novinama.

Smatrate li da ste pravi primer verovanja "jednom novinar, uvek novinar"?

- Verovatno, to je isto kao i sa policajcima. Jednom policajac, uvek policajac. Ja sam imao sreću što sam kroz novinarstvo koje se nekad gajilo, a tu pre svega mislim na reportažne i analitičke tekstove, otkrio da imam literarnu crtu. Današnjim novinarima je to onemogućeno jer se uglavnom rade proširene vesti ili intervjui, gde ne mogu da pokažu svoju kreaciju. Ja danas u svojim knjigama koristim iskustvo u pisanju reportaža, pa mi je svako poglavlje dugačko kao i tekstovi koje sam nekada pisao u "Dugi". Ljudi mi često kažu da dok čitaju moje knjige imaju utisak da gledaju film, a to je upravo zbog mog iskustva u pisanju reportaža.

Ove godine proslavićete sedamdeseti rođendan, da li razmišljate o penziji?

- Već sam u penziji, što mi je omogućilo da dnevno uštedim bar osam sati koje sam nekada provodio na poslu. Svakog jutra od osam do jedan pišem knjige. Ranije sam to radio i istovremeno bio urednik u "Dugi", a imao sam angažmane i na televiziji. U jednom trenutku sam radio na čak tri televizije - "Pink", "BK" i "Sat televiziji" u Požarevcu - uređivao sam "Dugu" i pisao knjige.

Planirate li već proslavu jubilarnog rođendana?

- Rođen sam u julu i uvek sam na odmoru u vreme mog rođendana. Zbog toga uglavnom nisam slavio rođendane i dešavalo mi se i da zaboravim da mi je tog dana rođendan. Međutim, pre petnaestak godina sam na rođendan bio na Zlatiboru, gde imamo kuću, i otišao sam u obližnju banku, nemajući svest da mi je rođendan. Službenica mi je čestitala, a ja sam odlučio da proslavim taj dan. Tek od tada sam počeo da slavim rođendane. Poslednjih godina sa kumovima sam u tom periodu uvek na letovanju u Grčkoj, pa slavimo u nekoj taverni. Tako ću uraditi i ove godine, ali po povratku u Beograd planiram da napravim što bi se reklo džumbus u kafani „Sinđelić“, gde uvek organizujem važna slavlja. Uglavnom okupim četrdesetak ljudi i bude „šajke radodajke“.

Mada ste decenijama jedan od naših najuglednijih novinara i najčitanijih pisaca, važite za veoma skromnu i pristupačnu osobu, da li je to stvar vaspitanja, karaktera ili nečeg trećeg?

- Mislim da je najvažnije vaspitanje, jer sve što radimo u životu nosimo iz kuće. Ne može čovek da se razlikuje poslovno i privatno, može samo da glumi tokom nekom perioda da je drugačiji nego što jeste, ali se vrlo brzo razotkrije. Postoji i još jedan bitan faktor. Ja sam sve u životu počinjao kao zreo čovek. Pisanim novinarstvom počeo sam da se bavim sa trideset dve godine, a na televiziji sam počeo da radim u četrdeset četvrtoj, tako da u tim godinama malo šta može da vas ponese. Mali zanos sam osetio samo tokom devedesetih godina i ratnog vremena, kada se znalo ko je zaista novinar.

Jeste li tokom izveštavanja sa ratišta proživljavali traume?

- Nije primereno da pričam šta sam sve video na ratištu, ali posle mog drugog povratka iz Vukovara smršao sam jedanaest kilograma, počeo sam da škrgućem zubima i imao sam vriske tokom sna. Shvatio sam da mi je potrebna pomoć i završio sam kurs za izbegavanje stresa i poboljšanje koncentracije. Od tada mi je sve u životu krenulo nabolje, jer sam naučio da sam ja centar svog mikrosveta i da mi niko drugi ne može ništa. Da na moj život ne mogu da utiču ni političari, ni bilo ko drugi ko želi da mi podmetne nogu. Mi smo čudan narod koji misli da se problemi rešavaju sami od sebe, a ima ljudi koji su se školovali da nam pomognu u tome.

Imali ste i druge teške izazove, od toga da vam je otac bio na Golom otoku do gubitka bebe, kada vam je bilo najteže?

- Svakome je njegovo detinjstvo najlepše bez obzira šta proživljava. Kao dete sam ipak na neki način bio zaštićen, a najveću žrtvu podnela je moja majka - od toga što je kada je otac odveden bila u šestom mesecu trudnoće i morala je na abortus, do mnogih drugih poteškoća sa kojima se borila. Svakako kao dete čiji je otac bio na Golom otoku bio sam malo skrajnut u društvu, ali majke su ipak najveći heroji tog vremena. Sve to sam proživeo bez većih problema, a mnogo teže mi je bilo kasnije kada sam otkrivao šta su ljudi, pa i moj otac tamo proživljavali, a i kroz šta je sve prolazila moja porodica. Ovaj drugi događaj, kada smo supruga i ja izgubili bebu dok je bila u četvrtom mesecu trudnoće, mnogo mi je teže pao u datom trenutku jer je njen život bio u opasnosti.

Najteže je kada gledate nekog svog kako se pati i život mu visi o koncu, a ne možete da mu pomognete. Nikad neću zaboraviti neizvesnost sa kojom sam čekao da se završi njena operacija u „Univerzitetskoj bolnici“. Kada je konačno izašla iz operacione sale, i onako, još pod anestezijom, rekla da joj kupim šesnaest kilograma mandarina dok sam je držao za ruku, bio sam najsrećniji na svetu jer sam znao da je dobro.

Kako bi glasio vaš recept za dobar brak? Šta je to vaša generacija imala, a današnjoj nedostaje, pa živimo u eri razvoda?

- Supruga i ja smo već četrdeset devet godina u braku. Oženio sam se sa dvadeset osam godina, kao zreo čovek, prethodno smo bili u vezi tri godine, uz to da sam ja u tom periodu služio i vojsku. Dobro smo se poznavali i oboje smo spremni ušli u bračnu zajednicu. Celo moje društvo je takvo i imamo samo jednog razvedenog drugara sa čijom bivšom ženom se, takođe, svi iz ekipe družimo. Ali, to su sve ljudi koji su izašli iz stabilnih porodica i moram da primetim da su većini očevi bili vojna lica, što možda ima neke veze.

Kada pogledamo ljude koji su danas stasali za brak, ne smemo da zaboravimo činjenicu da su to oni koji su odrastali devedesetih godina u siromaštvu, u stalnom strahu kako će se preživeti sutrašnji dan i da li će se rat preliti i na ovu stranu. Od tako preplašenih ljudi teško je napraviti one koji mogu trezveno da razmišljaju. Zato je danas toliko nervoznih i bolesnih.

Koje znakove pored puta ste uvek pratili kada je reč o vašem odnosu sa suprugom?

- To je široko pitanje na koje se može govoriti na različite načine, ali mislim da vam nije potrebno mnogo znakova kada ste normalan čovek, a sebe i svoju ženu smatram prilično normalnim osobama. Takvo je i naše okruženje, jer ja i prijatelje smatram članovima porodice, pošto sam najveći broj drugara stekao u osnovnoj i srednjoj školi i ta prijateljstva još traju. Sve ostalo su u najvećem broju slučajeva bila druženja iz interesa. Ali, da se vratim na vaše pitanje, kada uđete u brak i dobijete dete, najvažniji znak je da morate da budete dobar roditelj i sve ostalo je nebitno u odnosu na tu činjenicu.

Da li je vašoj supruzi nekada bilo teško da vas prati?

- Tek danas shvatam da je bilo mnogo trenutaka kada joj je bilo teško, ali me nikada nije pitala zašto nešto radim, na čemu sam joj jako zahvalan. Doživljavao sam različite pritiske tokom ratnih godina, ali o tome nikada ne želim da pričam jer je moja koleginica iz „Duge“ izgubila život i svi problemi koje smo mi ostali u timu imali su nebitni u odnosu na tu činjenicu. Takođe, kolega Milomir Marić i ja bili smo na različitim crnim listama posle gašenja „BK“ televizije, te nisam mogao da se zaposlim u Beogradu, pa sam radio istovremeno na talevizijama u Sarajevu, Banjaluci i Kruševcu, a suprugina podrška nikada nije izostala.

Jeste li i vi njoj bili podjednaka podrška?

- Ja sam nju podržao na malo drugačiji način. Naime, pošto je tokom rata više koštao benzin da bi otišla na posao nego što je bila njena plata, odlučili smo da ostavi posao i da se posveti trojici sinova i kući, dok sam ja na sebe preuzeo da im obezbedim pristojnu egzistenciju.

Vole li vaši sinovi da komentarišu vaš rad i da li im je omiljeniji Vanja pisac ili Vanja novinar?

- Sa sinovima imam drugarski odnos i retko pričamo o poslu. Kada je najstariji Dule počeo da se bavi novinarstvom, nikada mi nijedan svoj tekst nije dao da pogledam. Takođe, svojevremeno se zaposlio na „BK“ televiziji, gde sam i ja radio, a da to nisam ni znao. Dva puta sam intervenisao da mu daju otkaz kako bi završio fakultet i danas mi je zahvalan na tome. Školovanje je nastavio, pa će uskoro i da magistrira na smeru Kreativna produkcija na Fakultetu dramskih umetnosti. Sa blizancima sam od njihove šeste godina konstantno odlazio na njihove treninge odbojke, jer je devedesetih to bio najbolji način da decu odvratite sa ulice. Srećom, ja sam dugo trenirao odbojku, pa nisam bio od onih roditelja koji su svoje neostvarene ambicije prenosili na decu. Moram da priznam da je njih dvojicu, dok su bili mali, nerviralo što me svi znaju i što mi traže autograme. Dešavalo se da, kada dođem po njih u školu, a druga deca počnu da mi prilaze, njih dvojica pobegnu, pa moram da ih jurim. Kada je reč o mom radu, najviše su voleli emisiju „Biseri“ i mnogo vole film „Lepa sela lepo gore“.

Jeste li kao otac ponosni na svoju trojicu momaka?

- Veoma sam zadovoljan onim što su postigli. Dule je već na početku dvadesetih počeo da radi, dok su blizanci od sedamnaeste imali sportske stipendije, tako da još iz tog perioda nemam materijalne obaveze prema njima. Mogu da kažem da imamo američki princip i da su svi jako rano počeli samostalno da zarađuju.

Da li ste sa njima uvek imali drugarski odnos ili ste im tokom detinjstva ipak bili autoritet?

- I danas sam im autoritet, ali nikada nisam red uvodio na silu. Stariji sin već živi samostalno, dok su dvojica mlađih i dalje u porodičnom domu, pa su neka vrsta podstanara kod mene i ne mogu da rade baš sve što im padne na pamet. Ipak, moram da kažem da je moja žena vladar u našoj kući i da je ona najzaslužnija za naš harmoničan odnos. Takođe, kada dođe dok nekih nesuglasica, to uglavnom počne ona iz nekog razloga, i posle lako sve vrati na svoje. Koliko god mi muškarci mislili da smo glavni, žene, ipak, vuku poteze. Moj otac je bio kršni i visoki Crnogorac sa Durmitora, koji je važio za glavu porodice, ali sam kasnije kroz život shvatio da je majka, ipak, upravljala njime.

Šta ste žarko želeli, a niste uspeli da ostvarite?

- Da imam kćerku. Supruga i ja bismo sigurno imali još dece da nije bilo krize u zemlji.

Priželjkujete li danas unuku?

- Veoma, ali moji sinovi ne mare mnogo za to.