Zoran Kostić Cane: Teški trenuci su me privukli crkvi || Hello Magazin!

Ne smemo da dozvolimo da svoj život, koji smo skupo platili, jeftino prodamo. Ovo, za "Novosti", kaže Zoran Kostić Cane, frontmen rok grupe "Partibrejkers", koji sa bendom "Škrtice" proživljava drugu mladost. Njihov istoimeni album, za koji kritičari tvrde da nema nijednog slabog trenutka i da Canetovi tekstovi pozivaju na buđenje, nominovan je za najbolji nezavisni album u Evropi.

- Ništa nije sakriveno na ploči, ko hoće da sluša, eto mu - kaže Cane za naš list. - Dobili smo dobre kritike u Hrvatskoj, jer ljudi o tome razmišljaju, ali u Srbiji ne znaju da se orijentišu ka "Škrticama", gledaju ploču, a ne vide je, ne mogu da je saslušaju. Moj ortak, direktor zagrebačkog kluba "Tvornica", kaže da su išli u ministarstvo da protestuju jer je rokenrol dobio samo jedan odsto iz budžeta Hrvatske. Ovde i dalje rokenrol smatraju za nepoželjnu stvar, da je to nešto i dalje strano našem biću i narodu, posle 50 i kusur godina. Za to su najviše krivi ljudi koji su se predstavljali da su kultura rokenrola, kritičari, producenti raznih izdavačkih kuća. Svi koji su se muvali oko rokenrola nisu ga voleli, samim tim što ga nisu podržali. Mladih rokenrol bendova ima mnogo, imamo neviđenu scenu, ali nemamo infrastrukturu rokenrola. Nemamo radio-stanice koje će puštati tu vrstu muzike, a odabir bendova za festivale je katastrofalan. Sve je bajato, podgrejano i vrlo bljutavo.

Zašto ljudi ne mogu da se odrede prema "Škrticama"?

- Zasićeni su, tehnologija iza koje se kriju osposobila ih je da budu nesposobni. Nemaju svoj stav, ne mogu da isprate 55 minuta, koliko traje ploča. Ne samo da saslušaju poruke koje šaljemo svima, jer "Škrtice" su bend i za klince i za srednje doba. Priča se ponavlja kao i sa "Brejkersima". U Beogradu je bilo ljudi kojima smo se svideli, ali zvanična kritika nije znala da se prema nama odnosi. Mi smo prvo postali popularni u Hrvatskoj, a onda su počeli da nas otkrivaju ovde.

Tvrdite da biste umrli kao autor da se nisu desile "Škrtice"?

- Ako zaustaviš stvaranje i kreaciju u sebi - umireš. Prvo umireš kao autor, ne ideš dalje, počinješ da se urušavaš, samog sebe recikliraš i umireš kao čovek. Da sam išao linijom manjeg otpora pa postao imitacija samog sebe, da sam dozvolio da "Brejkersi" budu imitacija samih sebe, da smo se odali rutini, matici i nekom novcu, ne bi ništa od toga bilo. Ušli bismo u kontraproces. Da nisam sreo te ljude, ko zna šta bi bilo sa mnom? "Škrtice" spremaju drugu ploču, biće to najkomercijalnija i najbolja ploča u poslednje vreme od Vardara pa do Triglava. Prave emocije u pravoj harmoniji.

U pesmi "Kulise" ima stih "u vakuumu živiš, besciljnog hoda"?

- Mnogo ljudi se pomirilo s tim da ne može ništa da stvori i živi od onoga što su stvorili pre. Stalno ide naplata nečeg što je bilo. Pravac našeg puta se sakrio zbog teških uslova u kojim živimo, što globalnih, što lokalnih naročito. Letimo kao muve bez glave, tamo smo gde nas tuđe ruke stave. Ne smemo da zaustavimo život. Možemo sebe da osudimo da ne nađemo radost života, da ne pogledamo život pravim očima. Sigurno nismo onakvi kakvi mislimo da jesmo, To je sve napisano na ploči, neuvijeno. U jednoj kritici su me toliko pohvalili da su me predložili da budem duhovni uzor hrvatskoj omladini, što je malo preterano.

U numeri "Hit" kažete da živimo u svetu uplašenih ljudi?

- To je konstatacija stanja, ali idemo dalje. Ne možemo sve vreme da budemo u mestu. Ili idemo napred, ili idemo nazad. Ne možemo da zaustavimo tok života. Ako hoćemo nešto, moramo da platimo cenu. Ljudi ili hoće ili neće da čuju "Škrtice". Oni koji hoće, kažu da je to odlična ploča, na korak od remek-dela. Bend zvuči kompaktno, ritam sekcija kao drobilica za orahe, uživo zvučimo kao tenk koji nosi sve pred sobom. Nema muzike bez života. Ne možemo da ustuknemo, ne možemo da se predamo. Kome? Naši životi su, što bi rekao major Gavrilović, unapred izgubljeni, nas je komanda izbrisala iz spiska živih. "Škrtice" daju ljudima ohrabrenje.

Novak Đoković: Posvećen sam crkvi i pravoslavnim obredima, kao i cela moja porodica

Kako se boriti protiv kukavičluka?

- Neka ljudi pogledaju oko sebe, svoju decu, ženu, sebe u ogledalu. Ja sebe stalno motivišem, svakoga dana. Padam, dižem se, stalno se preispitujem, trpim i sebe i druge. To je životni ciklus koji će trajati dok smo ovde. Ali stvar je u tome da ne smemo da dozvolimo da svoj život, koji smo skupo platili, jeftino prodamo.

Kao u pesmi "Paranormalno", gde kažete "preživi susret sa samim sobom"?

- Hrist je pribijen na krst. On je u subotu sišao sa krsta, otišao u pakao i sve ih pobedio. Smrt svoju je pobedio, a svoj život darovao svima. Vaskrsnuo je u nedelju. To je to, ne postoji kraj, sve je priprema za novi početak. Jeste, sve to boli, mora da se izdrži, ali na kraju poenta je biti srećan pred smrt.

Kako se Uskrs nekad slavio u kući Kostića, a kako danas?

- S obzirom na to da sam dečko sa betona, iz novobeogradskog bloka, u društvu je bila takva atmosfera da nismo baš obraćali pažnju, iako smo uvek bili na strani slabih. Više smo na bazi nesvesnog znali za to, jer smo živeli u društvu koje nije davalo značaj Uskrsu. Sada je drugačije, farbamo jaja u petak i pripremamo se za nedelju, za bolji život.

Šta vas je privuklo crkvi, a šta vam smeta?

- Teški trenuci. Ti znaš šta bi trebalo da radiš, odakle vetar duva i sve to. I znaš da bez neba ničeg nema. A onda ti se vrati snaga, zaboraviš nekad na tu pomoć koju si dobio dok si je molio. Smeta mi nekad što zaboravim na svoju muku, nešto me ponese, neka horizontala me povuče sebi, horizontala ljudske slabosti. Ali da nema neba, bili bismo sami.

Pojedina crkvena lica previše uživaju u ovozemaljskom?

- Koliko ljudi, toliko ćudi. Pa neće nam valjda te stvari odvući pažnju od onoga što je najpotrebnije, da mislimo na svoju dušu. Da svoju ljubav čuvamo u sebi i damo je drugom. I da stalno mislimo o praštanju, jer je rok praštanja neograničen. Ja mislim da je život radost i lepota. Ali ljudi ne znaju da žive. Zaboravili su, dozvolili su da neko sakrije život od njih. Poverovali su u priču koja je krajnje debilna - tehnologija, korporacije, uniformisanost. Ko izgubi komunikaciju sa sobom, "popije" korporaciju. Razvuku ga i razmažu ga. Čoveka su ukrali od njega samog. Gomile nekih postulata i frazetina koje nam formiraju pogled na život - nisu istinite. Živimo u vremenu gde nema istine. Gde se srce, duša, istina i ljubav proglašavaju za slabost. I samo te diskvalifikuju ako ih poseduješ.

Kako, posle svega, u ovakvom svetu, sačuvati mentalni integritet?

- Koliko ti sad vidiš ovih mladih koji su nabildovani i srećni izašli iz teretana, pa vidiš te "solaruše" koje su "napunjene" i sve to? Kao neke lutke koje su navijene da uvek budu na izvol'te svom gazdi, koji će preko njih da ostvaruje profit. A što više uvećava profit, puni svet strahom. Onda mu treba vojska pa je naoružava, a vojska je svaki čovek koji će pristati da gazdi otkuca onog pored sebe. Svi se drže na oku. Od ljudi prave hodajuće rezerve unutrašnjih organa. Čovek ne postoji kao humano biće, kako smo učili, nego kao alatka koja govori. Srećan rob. Ali to nije istina, zato je tu Bog da nam uvek da svežinu, autentičnost, originalnost i veru. Pobeda je kad preboliš svoje poraze. Život na zemlji je tegoban, mukotrpan, mučiš se da bi na kraju umro zadovoljan. Važno je samo ne predati se. Ljudi su se pretvorili u seljobere, polupismene, koji misle da su žešće pametni s tim telefonima i tehnologijom. Napravili su za naše duše tesni knap. Oduzeli su nam vazduh, a treba nam slobodnog disanja.