Dejan Lutkić: Moja supruga je spremna da "skloni" sebe zarad mene i porodice, što je danas retko

Dejan Lutkić nije otvorena knjiga. O njemu imate ili pozitivno ili negativno mišljenje. Sredina ne postoji. Ali zato ono što je između crnog i belog predstavlja ogledalo njegovog života i karijere, koje otkriva specifičan odraz njegovog kako ličnog tako i glumačkog izraza. Naizgled hladna i odbojna spoljašnjost krije izrazitu strast prema glumi, životu, ljudima, izazovima, istini, stalnom ličnom napredovanju i beskrajnu ljubav prema porodici. Krije i vrlo zanimljive i konkretne životne stavove koji u mnogo čemu opisuju njegov karakter i temperament, odlučnost, njegove mane i optimizam i jedan dragoceni, lični svet, u kome nema uloga negativaca koje često igra. Svet koji čuva daleko od javnosti i u kome supruga Ljubinka i kćerke Anastazija i Nađa imaju glavne uloge u podeli njegove sreće, koja ga čini potpunim i ostvarenim čovekom. Za magazin “Hello!” slikovito govori o svom životnom scenariju, otkrivajući pri tom mnogo o sebi, što pred kamerama ili na sceni nije moguće saznati.

Stabilnost, jedna vrsta autoritativnosti i sigurnost u sebe neke su od osobina koje vas, na prvi pogled, karakterišu. Šta ih je u najvećoj meri oblikovalo?

- Rad na sebi je jedna od najvažnijih stvari u životu. Raditi na sebi znači imati veru, ali i otvoreno priznati ko si i kakav si zaista. Teško je biti objektivan u odnosu na sebe, jer čovek tokom života sazreva u svakom smislu. Spoznati i upoznati svoju ličnost i karakter velika je mudrost. Trudim se da ih oblikujem na najobjektivniji način i da mi život bude ispunjen ljubavlju prema svemu što me okružuje. Svako bira svoj put, ja sam izabrao ovaj kojim idem. Ponekad je teško, ali kako bih znao šta je lepo ako ne iskusim i suprotnost te lepote. Verovatno je najlakše prepustiti se životu i okolnostima da te nose, ali da li je to pravi izbor, moramo sami sebi da odgovorimo.

Rođeni ste u Vrbasu, a detinjstvo ste proveli u Kuli. Koliko Vojvodina, njena prostranstva, pa i neka seta tih prostora oslikavaju vaš duh i senzibilitet?

- U Vojvodini sam odrastao, ali je dok sam bio jako mlad nisam razumeo na pravi način. Danas shvatam da je širina koju ona pruža beskrajna, ne samo prostorno nego i duhovno. Volim da otkrivam Vojvodinu na nov način, kao što otkrivam i sebe. To jesu boje mog senzibiliteta koje mi u izvesnoj meri pomažu i u glumi.

Šta ste poneli u glavi, šta u srcu, a šta u rukama kada ste krenuli putem umetnosti kojom se bavite i šta možda još nosite jer vas određuje i kao glumca i kao osobu?

- U glavi mi je bila potpuna konfuzija, u srcu želja i nada, u rukama dve torbe pune snova. One su još kod mene, međutim, u njima su sada novi snovi. Neki su se ostvarili, a ostali čekaju na realizaciju. Iskreno se nadam da se te torbe nikada neće isprazniti, jer šta je čovek bez snova. Konfuzija iz glave je nestala, a u srce se uselila ljubav i nada da ću istrajati na putu koji sam odabrao.

Pola sata sa… Dejan Lutkić

A post shared by Caffe pizzeria Aleksandria (@aleksandriacaffe) on May 29, 2016 at 9:45am PDT

Niste preko noći dobili svoju šansu, već ste radili i dokazivali se. Kako ste prevazišli iskušenja i stranputice i izašli na čistinu?

- Svaki put je težak, koji god posao da je u pitanju, ako suštinski volimo to što smo izabrali. Dileme, nemiri i sumnje su deo života koji nam nije dat da ga protraćimo, jer verujem da svako od nas ima zadatak koji treba da ispuni. Na tom putu upoznajemo ljude koji nam pomažu da ne skrenemo tamo gde ne treba. Ja sam upoznao neke. Čovek sam koji ima veru i to mi mnogo pomaže.

Kroz šta se ta vera, ili zadatak, koji ste pomenuli, u vašem slučaju najviše izražavaju?

- Svaki čovek je kao kamen koji treba obraditi. U zavisnosti od toga u kom pravcu se razvijate taj kamen se kleše celog života. Nijedan nije isklesan u potpunosti, ali to ne treba shvatiti kao neuspeh. Ne treba stalno sebi govoriti: “Nisam isklesao taj kamen do kraja, nisam se možda dovoljno trudio, nisam dovoljno obraćao pažnju na neke stvari.” Daleko od toga. Ceo život je učenje. Učiš od ljudi, učiš iz knjiga, učiš od dece, samo je pitanje koliko si spreman da učiš. Onda taj kamen, koji si u stvari ti, pokušavaš da oblikuješ najiskrenije i najrealnije moguće. Kada bih slikovito opisivao, to bi izgledalo kao da ja držim taj kamen, pa šest puta promašim čekićem, a sedmi put pogodim tačno gde hoću i gde treba. To su važne pobede u životu jer mi niko nije rekao “gađaj tamo” već sam to sam otkrio. To je definitivno nešto što mnogo cenim ne samo kod sebe, nego kod ljudi generalno. Da budu svoji i da sami klešu kamen svog života.

Gluma vas nije potrošila. Na koji način ste se zaštitili? Iskustvom ili intuicijom?

- Pratim sebe i svoje osećaje. Radim ono što me ispunjava, a ne ono što “čaršija” misli da treba da radim. Ne treba sve i po svaku cenu. Odgovor na pitanje gde su granice pristojnosti dajemo sami i sami snosimo posledice toga. Za svaku stvar koju uradimo u životu trebalo bi da znamo da smo isključivo mi odgovorni. Kad prestanemo da tražimo krivca u drugima već u sebi, tada koračamo putem popločanim dobrim namerama.

Da li se trudite i koliko uspevate da stvari u životu i poslu postavljate na svoj način? Izgleda da vam kompromisi nisu na listi prioriteta.

- Ne mogu se stvari uvek postavljati prema sopstvenim aršinima, jer nismo sami na ovom svetu. Poštovanjem ljudi oko sebe pravimo kompromise koji su u određenim trenucima neophodni za dobro funkcionisanje, kako na poslu tako i privatno. Naravno, postoje situacije kada ne bi trebalo praviti kompromise po svaku cenu. Granice postavljamo sami, ali ne samo drugima nego i sebi.

A post shared by Arena Cineplex (@arena_cineplex) on Mar 22, 2017 at 2:05pm PDT

Kako izbegavate zamke svoje profesije i koje su najopasnije?

- Vozim “slalom” između sujete, ponosa i pohvala. Sve su to zamke koje mogu da ugroze čoveka, a pogotovu nekoga ko se bavi javnim poslom. Opasno je ako poverujemo kada nas hvale, to podgreva sujetu i podstiče ponos, a onda začas tresnemo o pod i pitamo se šta nas je snašlo.

Da li je ponos jedna od vaših primarnih osobina i kako je sprečavate da se ne pretvori u gordost?

- Ne bih voleo da je tako i nadam se da nije. Ponos koji se previše neguje preraste u svoju suprotnost. Umesto toga više volim da su mi srce i duša ispunjeni.

Često igrate negativce. Da li ste i u privatnom životu ponekad to isto?

- Lik je lik, bio on pozitivan ili negativan, a ja bi kao glumac trebalo da branim njegove osobine i da verujem u njegov karakter. To nema nikakve veze sa mnom privatno.

Uprkos tome, po fizionomiji odajete utisak strogog, hladnog i, prema mišljenju nekih, arogantnog čoveka. Kako se nosite sa pogrešnim percepcijama?

- Nije prirodno da te svi vole i da svi vole to što radiš. Svestan sam toga, ali se time ne opterećujem. To je valjda normalna stvar. Ne volim da se bavim tuđim životom i da guram nos tamo gde mu nije mesto. Ne trudim se da budem “dopadljiv”, ono sam što jesam.

Zašto se retko smejete ili je to još jedna zabluda o vama?

- Ja se baš često smejem, ali nikada bez razloga. Ako se ne smejem na fotografijama, znači li to da se ne smejem uopšte? Neka to onda i ostane zabluda o meni.

Kakva osoba se u stvari “krije” iza takve spoljašnjosti?

- Ja sam emotivan i ranjiv čovek, ali to ne ispoljavam pred svima. Na šta bi ličilo kada bismo svoje emocije pokazivali na svakom koraku. Od onih sam koji smatraju da privatnost treba čuvati od očiju javnosti i mislim da svaki čovek ima pravo na to, bez obzira na profesiju.

Čime se stiče vaše poverenje u smislu prijateljstva, ljubavi, generalno pripadnosti?

- Pre svega iskrenom ljubavlju i poštovanjem. Taj osećaj u današnjem vremenu skoro da nestaje, empatija je u odumiranju i sve se svelo na interes. Suštinu su zamenili banalnost i prostakluk koji su, nažalost, dospeli u prvi plan. Iskreno se nadam da je to trend i da će proći.

Dugo ste u stabilnom braku. Šta je temelj vaše porodične harmonije, koja kao i empatija, koju ste pomenuli, postaje retkost?

- Ljubav je nešto na čemu se temelji svaka zajednica, a uz ljubav sve ide mnogo lakše. I borba, stalna borba za ljubav. Najlakše je odustati po principu “ne mogu više”. Ko postavlja granice tome kada više ne možemo dalje - isključivo mi sami.

Vrlo ste samosvestan čovek i veliki individualac, uz sve to i umetnik. Kakva žena čini drugu polovinu takve, vrlo kompleksne ličnosti?

- Kod supruge cenim to što se nikada ne predaje i što uvek, u svemu, ima potrebu da ide napred. Poseduje neke osobine koje ja nemam, zbog kojih joj se i divim kao ženi. Spremna je da bude žena muškarcu, da “skloni” sebe zarad mene i porodice, a to je u današnje vreme takođe retko. Takva je to žena, žena koja zna da voli iskonski.

Imate dve kćerke. Koliko je teško ili lako da kao otac režirate zajednički život i u isto vreme igrate tako važnu ulogu?

- Jedan čovek mi je pre nekoliko godina rekao da prestanem da režiram svoj život. Baš tim rečima. Poslušao sam ga i od tada mi je život postao mnogo kvalitetniji. Biti otac ne znači igrati ulogu, to radim na poslu. Teško je ponekad biti objektivan prema bićima koje toliko voliš, ali trudim se. Nisam od onih koji preterano hvale svoju decu, pogotovo ne u javnosti. Presrećan sam što ih imam, one su posebna svetlost u mom životu, ali i poseban izazov. Njima tek predstoji borba u životu, a moje je da ih, zajedno sa suprugom, pravilno usmerim. Jednog dana videćemo da li smo u tome uspeli. Obe su “svoje”. Veliki je izazov boriti se sa njihovim karakterima, a da ih pri tom ne slomimo.

Ne delujete kao čovek koji patetično i prozaično pokazuje ljubav prema supruzi i deci. Kakav način birate a da vas on suštinski definiše?

- Volim da dajem, davanje me čini srećnim i ispunjenim. Odavno ništa ne očekujem zauzvrat.

Šta može da vas pomeri iz koloseka i utiče na vaše samopouzdanje i stabilnost? Čime ih branite?

- Da me izbaci iz koloseka može neka bolest. Prestale su davno da me povređuju razne sitne ljudske pakosti, ne obazirem se na to. Nepoštovanje može da zaboli, pogotovo od onih od kojih to ne očekuješ. Umesto reči samopouzdanje, pre bih upotrebio reč hrabrost, hrabrost u srcu i duši. Trudim se da tako koračam kroz život.

Dejan Lutkić: Ćerki sam rekao da ću uraditi sve da ne upiše glumu

Da li ta hrabrost podrazumeva da se čovek neprestano bori i sa svojim manama i greškama i koliko ste u tom smislu realni?

- Trudim se da budem iskren prema sebi, jer ako nisam takav, kako bih mogao da prihvatim sebe suštinski i budem iskren prema drugima? Znam svoje mane, priznajem sebi greške i pogrešne korake, a bilo ih je i te kako.

Šta čini vaš svet nezavisno od glume?

- Mnogo toga, ali pre svega muzika koja raspiruje vatru u srcu i ljudi koji prijaju duši.

Gde pronalazite mir kada je potrebno da na trenutak, pobegnete od stvarnosti i napunite baterije?

- Ne bežim od stvarnosti koja me okružuje, prilično sam realan, često i previše. Mir pronalazim u svojoj fotelji. Često volim da se osamim, da odvojim vreme samo za sebe. Potrebno je da se čovek ponekad i iznutra “istušira”.

Apropo priče o torbi i snovima, jeste li u njih u međuvremenu uspeli da spakujete i sreću u onoj količini koja vam je dovoljna za osmeh s razlogom?

- Učim da od muškarca postanem muško. Dugačak je to put, a ja sam ga tek započeo. Možda ću jednog dana umeti da odgovorim i na ovo pitanje.

Šta je izvesno na profesionalnom planu u budućnosti?

- Ništa nije izvesno i već sam odavno naučio da živim sa tim osećajem. Sve što se desi je dobit. Trudim se da živim trenutak koji se dešava sad, a ne da samo mislim na to šta će doći. Ovaj trenutak se nikada neće ponoviti i zato je dragocen.