Suzana Petričević o borbi sa rakom: Ne podnosim kukanje, patetike se užasavam || Hello Magazin!

Prošlo je tačno godinu dana od poslednjeg intervjua sa Suzanom Petričević. U razdraganoj igri sa unukom Matijom, glumica beogradskog “Narodnog pozorišta” sa osmehom i vedrinom govorila je tada o ulozi bake, koju joj je tih dana kćerka Tea dodelila po drugi put, rođenjem drugog unučeta, male Manje.

Uprkos volji i želji da bude superbaka, umor ju je savladavao brže nego ranije, što je energična glumica pripisivala prolećnoj omamljenosti i godinama, ne sluteći da je posredi nešto mnogo opasnije. Samo nekoliko meseci kasnije splet okolnosti doveo ju je do lekarskog pregleda, posle kojeg se suočila sa najtežim životnim izazovom - dijagnozom karcinoma dojke. Životna drama i neizvesnost, koju je pedesetosmogodišnja glumica, majka i baka proživljavala od septembra do novembra prošle godine, kada je operisana na “Institutu za onkologiju i radiologiju” u Beogradu, kao i borba za ozdravljenje, kojoj još nije određen rok trajanja, promenili su njen odnos prema životu.

U ispovesti za magazin “Hello!”harizmatična umetnica prvi put javno govori o svemu kroz šta je prolazila u protekloj godini i otkriva čemu se danas najviše raduje. Na početku razgovora objašnjava zbog čega je do sada ćutala o onome što je doživela i zašto je tek posle operacije na svom profilu na "Fejsbuku" objavila da je boravila u bolnici.

- Kada je teško, ja se ućutim. Uvek sam bila takva. Ne podnosim kukanje, patetike se užasavam, to je falš emocija. Tek kada sam stigla kući iz bolnice, smogla sam snage da kažem šta mi se se događa. Da sam operisana, da mi je odstranjen karcinom i da čekam terapiju.

Kada ste i kako shvatili da imate ozbiljan zdravstveni problem?

- Dosta sam aktivna: predstave, gostovanja, porodica, prijatelji. Navikla sam da sve postižem. Ali u aprilu sam osetila iznenadni umor, napade slabosti i pospanost. Naravno, pripisala sam ih proleću i krštenici. To je bila greška. Nikada ne zanemarujte simptome umora. Došlo je leto, odmor sa porodicom. 29. avgust, Kaluđerovina, Boka Kotorska. More, vesela graja dece i mojih unuka. Dolazim sa plaže, žurno utrčavam, jer me čeka pripremanje večere za porodicu. Ulazim pod tuš i prvi put tada prelazim rukom preko male kvržice na samom dnu dojke. Pomislim “rebro”, uvek sam imala izražena rebra. Završim sa tim i otrčim u kuhinju. Večeramo zajedno na terasi, pun sto, porodica, čaša vina, smiraj dana i sreća kojoj nema kraja. Tek kada sam treći put napipala to ”rebro”, rodila se sumnja. Prošlo je nekoliko dana na moru, bilo je divno, samo se javljala ta jedna loša misao, kratka i brza, i odmah druga, umirujuća, da ću za nekoliko dana biti u Beogradu i otići na pregled. Nikome ništa nisam govorila, nisam želela da ih uznemirim i pokvarim im letovanje. Sada se sebi smejem zbog toga, ali to sam ja.