Olivera Jovićević: Ravnopravnost polova oštetila je pre svega ženu || Hello Magazin!

Autorka i voditeljka političkog tok-šou programa “Upitnik” Olivera Jovićević već trinaest godina svakog utorka ima jednu od najgledanijih emisija na domaćim televizijama.

Odmereni stav i vrhunski profesionalizam glavne su odlike ove poznate novinarke koja se zahvaljujući predanom radu izborila za važno mesto na regionalnom novinarskom nebu. Uspeh u poslu nije je omeo u zadacima koje ima kao majka sedamnaestogodišnje kćerke Dunje, koju vaspitava uz pomoć bivšeg supruga sa kojim je uspela da održi korektan odnos. Mada je u životu sve postigla svojim trudom, te je personifikacija jake i uspešne žene koja sve može sama, Olivera smatra da brak nije devalvirana institucija i da su žene najveće žrtve emancipacije. Vreme u kome je odrasla, u skladnoj porodici sa tri mlađe sestre, vidi kao mnogo bezbrižnije u odnosu na današnje.

Jeste li nekada pomišljali da odustanete od svega ili je vaša ljubav prema novinarskom poslu bezuslovna?

- Povremeno sam želela da odustanem, kao što i danas ima trenutaka kada pomislim da bih radije radila nešto drugo. Ali evo, još sam tu. Emisija “Upitnik” u vrhu je gledanosti, tako da nemam utisak da radim uzaludan posao.

Možete li za sebe da kažete da ste “navučeni” na televizijski adrenalin?

- Godinama sam kao urednik dinamične političke rubrike radila u štampanim medijima, oprobala se i na radiju, i zaista ni u jednom mediju nema takvog adrenalina kao na televiziji. Sve je važno, i slika, i ton, i brzina kojom razmišljate, reakcije sagovornika, žar debate gostiju. I ono što mene posebno uzbuđuje - živi program u kome za svaki sekund živi svaka vaša moždana ćelija. Emisije su različite, neke su bolje, atraktivnije, neke manje zanimljive, ali živi program je težak adrenalinski test i za goste i za novinara.

Interesuje li se vaša kćerka Dunja za novinarstvo?

- Ne preterano, iako je, kao dete iz novinarske porodice, veoma informisana o političkim zbivanjima i ličnostima.

Kakva su njena interesovanja?

- Dunja se još traži u različitim oblastima, od umetnosti, muzike i glume do prava i medicine. Ni ja sa sedamnaest godina nisam baš znala kuda bih sa sobom.

Da li je kao roditelj podržavate?

- Veoma je zrela i podržavam uglavnom svaku njenu odluku. Posebno podržavam Dunjinu želju da završnu godinu srednje škole provede u nekom internatu u Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da bi, osim obrazovanja, to bio odličan ispit zrelosti. Sigurna sam da bi ga bez većih teškoća položila. Videćemo hoće li se oko te ideje sve poklopiti, ali navijam iz sve snage.

Kako se nosite sa njenim tinejdžerskim danima i da li vam je nekada zadavala glavobolje?

- Čitala sam u jednoj američkoj knjizi o tinejdžerima, kako se prema deci u jeku puberteta treba odnositi kao prema “otkačenom ujka-Džeku” koji vam je pripao na staranje, a lomi po kući, viče i izgovara svakakve gluposti. Dakle, ne uzbuđivati se mnogo zbog tog prolaznog stanja, kaže knjiga. Postojao je period kada mi je “oticao mozak” od pubertetskih “mušica”, ali je to zaista prolazno stanje. Dunja je jedna predivna devojka, iznad svega zanimljiva i odgovorna.

Više puta ste u intervjuima isticali da ste u korektnim odnosima sa Dunjinim ocem, možete li da kažete da ste zajedno odgajali kćerku ili ste, ipak, najveći deo posla morali da uradite sami?

- Zajedno smo je odgajali. Dunja često prepričava sećanja iz detinjstva. U njima je tata centralna figura. Naravno, bilo je i situacija koje sam, po prirodi stvari, morala da iznesem sama.

Žalite li nekada što je vaša kćerka ostala jedinica?

- Svakog dana. Ona takođe žali što nema sestru ili brata. I to mi ponekad prigovara.

Jeste li nekada razmišljali o drugom braku ili smatrate da je ta institucija prevaziđena?

- Tradicionalno sam odgajana. Porodica nikada neće biti prevaziđena kao utočište i stub normalnosti. Brak takođe, ukoliko dvoje umeju da ga nose s ljubavlju i poštovanjem. Gde nema ljubavi i poštovanja, nikakvi papiri, odnosi iz nužde ili računice ne pomažu. Žao mi je što su sve te vrednosti danas devalvirane, a u čitavoj situaciji najviše ispaštaju naša deca koja odrastaju na jednoj filozofiji egoizma i samodovoljnosti, po kojoj porodica, brak, bliskost i partnerstvo nisu važni, niti su u modi. U toj priči loše je prošla i sama žena koja grca pod teretom muško-ženskih poslova, ponavljajući mantru “jaka sam, sve mogu sama”, i žaleći se kako nema više pravih muškaraca. Znam da ću navući bes feministkinja, ali priča o ravnopravnosti polova oštetila je pre svega ženu. Znam to iz sopstvenog iskustva.

Da li ste nekada zbog kćerke izbegavali partnerske odnose?

- Uvek sam se trudila da održim ravnotežu između našeg porodičnog i mog ličnog života. Srećna sam zbog te ravnoteže.

Koliko vam je bitno da budete emotivno ispunjeni?

- Kada ste emotivno ispunjeni, možete da zagrlite ceo svet. Neverovatno je kako emocije čoveka mogu da uzdignu ili sahrane. Osećanja su znak da duša živi. Emotivna hladnoća i ravnodušnost velika je nesreća koliko za određenu osobu, toliko i za njenu okolinu.

Jeste li trenutno srećni u ljubavi?

- Srećna sam što sam okružena svim meni bliskim osobama sa kojima mogu da razmenim emocije, reči, podršku. Za mene i moju porodicu 2016. godina bila je veoma teška, tako da snagu crpemo upravo iz ljubavi i međusobne bliskosti. Jer ko ume da se raduje uvek ima čemu. Čak i u trenucima velikih iskušenja.

Imate li sa kćerkom drugarski odnos i koliko se jedna drugoj poveravate?

- Srećna sam što moja kćerka i ja imamo odnos pun dubokog poverenja. Nisam joj prijateljica, ona ima svoje prijateljice, već prvenstveno mama. Zajedno smo i kada je teško i kada nekoj od nas loše ide. Bogatstvo je kada imate veliku porodicu. Moje sestre, roditelji i nas dve držimo se zbijeni kao ragbi igrači i radujemo se našem zajedništvu.