Saša Milošević Mare: Ja sam na prvom mestu otac, a posle sve ostalo || Hello Magazin!

Ljubav prema muzici i isti životni ciljevi spojili su pre sedam godina kompozitora, tekstopisca i aranžera Sašu Miloševića Mareta sa suprugom Ksenijom, violinistkinjom i koncert-majstorom “Beogradske filharmonije”.

Skladni temelji na kojima počiva njihov odnos do danas su ostali nepoljuljani, a centar njihovog sveta je trogodišnji sin Vanja. Kako su oboje veoma ambiciozni u svojim profesijama, međusobno se podržavaju i bodre, a retke slobodne trenutke provode u krugu porodice. Rado društvo su im uvek i Maretovi sinovi iz prvog braka, šesnaestogodišnji Ognjen i dvanaestogodišnji Luka, koji obožavaju najmlađeg brata. Zahvaljujući dobroj organizaciji Mare uspeva da bude posvećen suprug i roditelj i da konstantno napreduje u profesiji. Drugu sezonu zaredom stalni je član žirija takmičenja “Nikad nije kasno”, koje se svake nedelje prikazuje na “Prvoj” televiziji, a paralelno sa tim radi u studiju, dok je nedavno svoj talenat za pisanje odlučio da pretoči u scenario za jednu pozorišnu predstavu i igrani film.

Jesu li vaši ukućani vaši najredovniji gledaoci?

- Moja supruga Ksenija redovno gleda emisiju, doduše nikada u pravom terminu jer u to vreme naš sin Vanja ide na spavanje, pa to čini naknadno. Posle, često zajedno komentarišemo i razgovaramo.

Poznat ste kao čovek koji radi mnogo poslova istovremeno, gde pronalazite vreme za porodicu?

- Ne samo da ja mnogo radim, nego i moja supruga, tako da jedino prepodne nalazimo vreme za zajedničke trenutke, mada i to nije svakodnevno. U ovoj fazi vrlo je komplikovano naći zajedničko vreme. Međutim, raduje nas dolazak lepog vremena, a pošto sada imamo i psa, verujemo da će biti sve više prilika da u jutarnjim satima šetamo po keju “25. maj”, gde živimo.

Šta smatrate najvećim izazovom za savremene bračne parove?

- U našem braku to je svakako nedostatak vremena i pronalaženje načina kako da se život što bolje organizuje. Ja stalno tvrdim da sve može biti bolje, ali onda pogledam šta sam sve uradio u poslednjih šest meseci i shvatim da je ljudima koji žive normalnim životnim tempom za to potrebno šest godina. Pri tom, nisam osoba koja je sklona da se hvali, veoma sam samokritičan i uvek smatram da može više. Plašim se da u današnje vreme nemamo prava da zastanemo i sklonimo se ustranu na neko vreme, već da to možemo da dozvolimo sebi jedno u slučaju da želimo da se penzionišemo. Pričam sa mnogim prijateljima koji rade neke druge poslove i svi imaju isti problem.

Zbog čega nemate prava na odmor? Da li je razlog tome strah da ćete biti zaboravljeni ili je reč o finansijama?
- Problem modernog čoveka je u tome što je postao potpuno neusklađen sa svojim realnim potrebama. Ono što nama zaista treba je jako malo, ali te način života tera da stalno žudiš za boljim automobilom, da imaš dovoljno nekretnina ili da ideš na bolja mesta na odmor. Sami sebi namećemo gomilu stvari koje su preko osnovne ljudske potrebe. Opet, nemoguće je reći radiću samo ovoliko jer mi je to dovoljno da zadovoljim svoje potrebe. Nemamo prava na to. Dešavalo nam se da odemo na mesec i po dana na more, ali ja u takvim situacijama nosim mobilni studio, jer, ako točak stane, teško se ponovo pokreće. Imali smo u planu da ovog leta napravimo takvu avanturu, ali Ksenija ima turneje u julu i avgustu sa Nemanjom Radulovićem, a ako tome dodamo da je stalno zaposlena u “Beogradskoj filharmoniji”, da je na doktorskim studijima i da svira i peva u studiju, onda nema baš prilike za odmor.

Da li je njoj možda za nijansu teže nego vama s obzirom na to da se od žene očekuje i da bude stub kuće?

- Ksenija je odlikaš i štreber. Jako je dobro organizovana i kod nje je svaki minut u danu pametno iskorišćen. Ipak, i njoj takvoj desi se da dođe u stanje pred eksploziju i da nekada mora da probije rokove.

Spadate li u muževe koji umeju da pomognu ženi u kućnim poslovima?

- To je pitanje za moju suprugu. Ono gde pomažem je kuvanje jer to jako volim, a priprema hrane me i smiruje. Oboje volimo da jedemo, veliki smo gurmani, tako da volim da nam pripremam obroke.

Kako vam uspeva da se ne udaljite od supruge?
- Ne udaljavamo se jer nemamo vremena da se svađamo. Šalu na stranu, oboje smo ambiciozni i velika smo podrška jedno drugome u poslu. Ksenija je odrasla uz oca Bokija Miloševića i jako dobro zna kako funkcioniše estrada i koliko je odricanja potrebno da bi se napredovalo. Tako da mogu da računam na veliko razumevanje sa njene strane, kao i ona na moje. Taj nedostatak vremena unosi i posebnu draž, tako da smo mi zapravo još svež par.

Kakvi ste kao otac?

- Veoma dosledan. U odnosu prema sinovima sam najdosledniji. Nijednog trenutka ne dozvoljavam da se među nama poljulja poverenje. Volim da sve rešavamo dogovorom i znam da nagradim dogovore koji se ispoštuju.

Uspevate li da sačuvate bliskost sa sinovima iz prvog braka?

- Ja sam na prvom mestu otac, a posle sve ostalo. Nažalost, ne uspevam da to dokažem kvantitativno, ali se maksimalno trudim da ih podržim u svemu što rade i da osluškujem i pratim njihove potrebe, koliko je to moguće. Uvek kada se ukaže prilika pravimo porodične ručkove, ali su i oni već momci kojima je zanimljivije da budu sa devojkama nego sa mnom, pa se polako mirim sa tim.

Da li je teško biti otac dečaka tinejdžera?

- Mislim da nema velike razlike u odnosu na to da li imate mušku ili žensku decu, jer je odgovornost roditelja ista. Stariji Ognjen, koji ima šesnaest godina i sada je u tom najkritičnijem periodu, vrlo je dobar momak. Veoma je posvećen sportu i golman je u Fudbalskom klubu “Čukarički”, a pošto mi je dokazao da je veoma ozbiljan u nameri da bude fudbaler, sada je došlo vreme kada treba da ga podržim, pa u narednom periodu planiram da mu pomognem da nađe odgovarajući klub u kome će moći da napreduje. Dvanaestogodišnji Luka je jednako dobar momak, mada je u poslednje vreme malo popustio u školi, što meni nimalo nije logično. Ne poričem da je veliki deo odgovornosti za to u kući, ali mislim da deo krivice nosi i stručni kolektiv škole. On je jako komunikativan i inteligentan dečak, ali je problem u motivaciji. Videćemo kako će se sve odvijati do kraja godine, ali nije isključeno da će menjati kolektiv.

Koliko su Ognjen i Luka vezani za Vanju?

- Kao najmlađi, Vanja je miljenik čitave porodice. Ognjen i Luka ga obožavaju, kao i on njih. Mnogo ljubavi dobija i od Ksenijine sestre Tijane i njenih sinova, desetogodišnjeg Aljoše i sedmogodišnjeg Aleka. Oko njega su stalno i drugarice moje supruge, koje su mlađe i koje još nemaju svoju decu, pa im je Vanja strašno zanimljiv.

Kakve poslovne novitete imate u planu?
- Trenutno sam ponovo u muzičkom studiju i tu sam na svom terenu. Radim ponovo sa mnogim pevačima, a pre toga sam prvi put radio filmsku muziku za ostvarenja “Biser Bojane” i “Povratak”, koja su u februaru premijerno prikazana. Spremam se i da produciram jednu pozorišnu predstavu, koju sam napisao, a radim i na organizaciji prvog igranog filma za koji sam napisao scenario.

Odakle seže vaša ljubav prema pisanju?

- Još iz školskih dana i tu ljubav sam prenosio kroz pisanje stihova mnogih pesama koje sam komponovao. Međutim, nisam želeo da pišem scenarija sve dok nisam procenio da nešto mogu da kažem. Mnogi prijatelji koji se bave tim poslom pohvalili su moj rad, što mi mnogo znači. U tom poslu sam klasični amater početnik, ali imam želju i potrebu da se ubuduće bavim time.