Bojan Vasković: Životni vetrovi su me šibali, ali me nisu slomili već osnažili || Hello Magazin!

Bojan Vasković je mnogo puta u životu izgovorio "dobro da nije neko veće zlo", ali nije izgubio sebe, svoju muziku, dušu i veru. Ni sreću. Njegova životna priča je jedinstvena, uzbudljiva, dramatična, u nekim poglavljima potresna, ali nikada bez optimizma. Njegov "Lexington bend" godinama produžava trag čuvene sarajevske muzičke škole, a on nosi širinu i emociju grada u kome je rođen, očeve savete i osmeh jedne devojčice. Porodična harmonija i ljubav su mu važnije od bilo koje naslovne strane, popularnost i uspeh nije kupio, već zaslužio, a godine su ga naučile da je najvažnije biti svoj. Po prirodi emotivac, po životu borac, po sebi čistog obraza, po karijeri ostvaren. Supruga Sandra je njegova snaga, kćerka Anđelina smisao, a drugovi iz benda oslonac. Po objavljivanju još jednog uspešnog albuma koji je publika odlično prihvatila, za magazin "Hello!" govori o sebi, svom životu i profesiji na jedini način koji priznaje - beskompromisno iskreno.

Kakva je noć pod zvezdama u kojoj svira "Lexington bend"?

- Naš novi album "Noć pod zvijezdama" objavljen je na Dan zaljubljenih jer smo želeli da publiku i sve zaljubljene obradujemo lepim poklonom. Ima ukupno osamnaest pesama, od kojih su jedanaest potpuno nove. Trudili smo se da budemo inovativni i drugačiji, da ne odstupimo od svog prepoznatljivog stila, ali i da ne kopiramo sami sebe, i zaista sam prezadovoljan novim pesmama. Uz ovaj album vezan je i DVD sa našeg prvog velikog beogradskog koncerta iz 2015. godine.

Kakav je osećaj kada danas prođete pored malog "Lexington cafea" na Gundulićevom vencu, koji je bio polazna stanica vaše karijere?

- Sjajno pitanje koje mi niko nikada nije postavio. Svaki put kada prođem, ako nemam vremena da svratim i popijem kafu, zastanem na trenutak i taj osvrt uvek u meni probudi neku setnu emociju i vrati me u vreme kad smo počeli. Prelepe uspomene me vežu za taj period i posebno za taj lokal. Mnogo godina je prošlo i veoma sam ponosan na sve što sam uspeo da postignem od kada sam iz tog malog kafića krenuo putem kojim sam želeo. Verovali smo u budućnost i bili spremni na ono što je došlo kasnije. Išli smo stepenik po stepenik i to je moralo da rezultira uspehom.

Koje znakove pored puta ste uvek pratili i šta izdvajate kao najdragocenije iskustvo?

- Rad u kafani i druženje sa ljudima na taj način očvrsnu čoveka. To je neprocenjivo iskustvo i odlična škola. Kafana je životna kuća u kojoj se čovek iskali na pravi način. Ja sam se tu izgradio i pevački i kao ličnost i sada zrelije razmišljam po pitanju mnogih stvari. Čini mi se da danas, šta god da se desi, ne može toliko da me iznenadi i potrese. Naučio sam da se ne nerviram i da sve što se događa tako mora da bude. Naš put nimalo nije bio lagan, naprotiv, ali kada radiš ono što voliš, ništa ti ne pada teško. Sećam se, kad smo sakupljali novac za prvi album, radili smo najviše svadbi. Sviraš na svadbi celog dana, pa uveče ideš u klub. Ali, sve to prođe. Ja sam uvek sebi govorio da će se svi teški trenuci u životu jednom zvati "juče". Tako je i bilo.

Zašto ste izabrali put kojim se ređe ide ako znamo da je danas najlakše postati popularan? Koliko vas je on odredio i možda izdvojio od drugih?

- Odabrali smo put kojim su nekada išle velike zvezde bivše Jugoslavije. Bilo je teže u današnje vreme izboriti se na taj način, ali ne kajem se. Da smo prihvatili neke stvari koje su nam nuđene, da se skidamo, pravimo budalaštine i da mene spajaju sa nekim devojkama ne bi li se nešto objavljivalo, verovatno bi mnogo ranije skrenuli pažnju na sebe. Ali pitanje je gde bi nas to odvelo i koliko bi trajalo. Verujem da sve što se radi temeljno i iskreno ima mnogo veću šansu da uspe nego banalno i jeftino eksponiranje. Nikada nisam pristao na to i drago mi je što niko nije uspeo da slomi taj inat koji smo svi u bendu imali. Želeo sam da nas ljudi prepoznaju zbog pesama, a ne zbog skandala i afera.

Da li to znači da mirno i direktno možete sebi da pogledate u oči i koliko je to važno u životu?

- Tako je. Ne samo sebi, nego svakome. Zahvalnost za uspeh dugujem samo momcima iz benda i našim porodicama. Danas niko ne može da mi kaže: "Ja sam ti pomogao, stvorio te, napravio ti karijeru, dužan si mi." Jeste to duži i teži put, ali je najbolji.

Bojan Vasković: Za pravu ljubav su potrebni “hemija”, poštovanje i poverenje

Šta vas je uvek vodilo napred, pomoglo vam da ne posustanete i da prevaziđete spoticanja, teške momente i nesnalaženja koja prate svaki početak?

- Vera u sebe i u bend mi je pomogla da istrajem. Bez želje da zvučim prepotentno, ja sam bio potpuno siguran da će sve biti kako treba, da ćemo se probiti, imati kvalitetne pesme i praviti koncerte. Kad iskreno pristupaš svemu, mora da bude dobro. Novac nam nikada nije bio imperativ. Mnogo smo ulagali. Od prvog albuma nam se ništa nije vratilo, ali se posle drugog, na kome je bila pesma "Dobro da nije neko veće zlo", desio veliki preokret koji nam je promenio život. Bog nas je pogledao. Podrška roditelja, familije i pravih prijatelja nam je takođe dala jak vetar u leđa. Sreća je bitan faktor, ali ona prati hrabre i uporne. Valjda je tako moralo da bude.

Čemu vas je najviše naučio, a u čemu promenio posao kojim se bavite?

- Odmalena sve što radim, radim do kraja pa kako bude. Uvek dam sve od sebe i onda znam, ako ne ide, nastavljam dalje. Srcem idem kroz život, iskrenost je moja deviza i u tom smislu do sada nisam pravio kompromise. Živim i radim onako kako osećam i kako hoću. Ranije sam, zbog mladosti i neiskustva, ishitreno i instinktivno reagovao i često znao da pogrešim. Sada tri puta merim, a jednom sečem.

Delujete kao osoba oslobođena sujete i zavisti. Kako se nosite sa tuđom koja je srednje ime profesije koju ste odabrali?

- Ljudi nisu toliko iskreni da otvoreno kažu: "Mrzim te zato što si uspeo" iako znam da ima mnogo takvih. Živimo u Srbiji gde se uspeh zaista ne prašta, ali tome ne pridajem značaj. Srećan sam što se i dalje družim sa ljudima sa kojima sam odrastao, vreme je iskristalisalo ko su pravi prijatelji, uvek se na kraju pokaže jasna slika svega. Najviše mrzim lažljivce koji te tapšu po ramenu, a ne misle ti dobro. Umem to da prepoznam, ali se ne opterećujem zato što znam ko sam. Ne mora niko da mi kaže da sam dobar čovek, znam da jesam i imam obraz koji ne bih dao ni za šta na svetu. Otac mi je uvek govorio: "Sve u životu daj, ali obraz ne. Nije sve vredno novca."

Izgleda da vas uspeh nije promenio. Prirodni ste, spontani, nenametljivi i otvoreni. Šta je temelj vaše stabilnosti u tom smislu?

- Ne vidim čemu foliranje. Imam u okruženju ljude koji su takvi, koji se busaju i svi to primećuju. Nikada mi nije bilo jasno zašto novac i malo popularnosti toliko promene čoveka. Verovatno to ide iz kuće. Meni je otac hiljadu puta rekao: "Sarajevo ne trpi zvezde. Uvek budi čvrsto na zemlji". Ja ne umem da budem drugačiji. U Sarajevu ni Zdravko Čolić, koji je najveća balkanska zvezda svih vremena, nije zvezda, niti se ikada tako ponašao. Tamo smo svi raja. Ljudi ne razumeju da foliranjem ne dobijaju ništa. Najvažnije je biti i ostati svoj.

Kakve slike Sarajeva nikada neće biti izbrisane iz vašeg srca i sećanja?

- Detinjstvo mi je bilo jako lepo, roditelji su se potrudili da sestra i ja stvarno budemo srećni. Potičem iz obične, radničke porodice, živelo se bezbrižno i lepo. Čak i posle rata, tih prvih godina koje su bile vrlo teške, kada smo iz Sarajeva došli u Podgoricu, pa u Beograd, roditelji su učinili sve da mi ne osetimo tu nemaštinu. Bili smo skromni, nismo patili što mnogo toga nemamo. Mogao sam lako da se polakomim i tražim skupe patike ili ne znam šta, ali nisam tog kroja. Mi smo se na pijaci oblačili. Znalo se, kupiš farmerke i starke na pijaci i to nosiš, ali srećan si i zadovoljan. Zahvaljujući roditeljima nosim najlepše uspomene iz detinjstva.

Nemate problem da o tome otvoreno pričate i to zaista mnogo govori o vama. Mnogi to nikada ne bi priznali.

- Zašto? Da li je sramota nemati? Ja bih voleo da nekoga ko je u slabijoj materijalnoj situaciji probudi ova priča. Ne treba se stideti toga, nije novac sve u životu. Čovek će, ako je zdrav, uvek nekako zaraditi. Malo je onih koji su se rodili u izobilju, posebno na ovim prostorima, i to može da bude mač sa dve oštrice. Treba biti oprezan. Ja imam kćerku, sve joj pružamo, ali dozirano. Decu treba učiti pravim vrednostima i skromnosti. Mene su tako vaspitavali i ja ću to preneti na nju. Upoznao sam svojevremeno divnog čoveka iz jednog sela pored Bijeljine koji ima šestoro dece. Pitam ga kako ste uspeli, a on kaže: "Odmalena sam ih naučio da rade. Izrasli su u kvalitetne ljude. Svi su završili fakultete ali znaju i da muzu kravu." To je, po mom mišljenju, najbolji model vaspitanja.

Tabloidnost, ekscentričnost i senzacionalizam nikada nisu bili okosnica vaše karijere. Slika u javnosti koju ste kreirali ne odstupa mnogo od ove priče. Ipak, ponekad delujete nadmeno i distancirano. Šta je razlog tome?

- Uvek sam iskren i otvoren, ali u određenim situacijama zauzimam gard, posebno kada su mediji u pitanju, jer ima stvari koje su mi neprihvatljive. Neki novinari uporno pokušavaju da kopaju po privatnom životu na jako ružan način, i tada umem da budem arogantan, posebno kada krenu sa trik pitanjima koja mi vređaju inteligenciju. Bezbroj puta sam ponovio da ne volim da privatni život iznosim na tacni. Nemam šta da krijem i zato me neke stvari izbace iz takta. Nedavno sam dobio pitanje tipa: "Oženjen si, imaš dete, čuli smo da si veran." Šta na to da odgovorim? Tu prekidamo svaku vrstu razgovora, jer postaje smešno. Kao pitanja iz leksikona. Možemo pričati o svemu, ali normalno, a ne da mi postavljaš trik pitanja kao da imam dvanaest godina.

Bojan Vasković: Ljudi vole Leksington bend jer smo dobri i pošteni

Patina i seta u vašim interpretacijama na neki način su postale zaštitni znak "Lexington benda". Koliko vas one i privatno oslikavaju i da li otvoreno pokazujete svoje emocije, čak i one najdublje?

- Kao što ne krijem radost, ni tugu ne sakrivam. Ima dana kada sam neraspoložen jer me sustignu problemi, kao i svakog čoveka. Ne mogu stalno da budem nasmejan i nije pogrešno biti tužan. To nema veze sa poslom. Onda se okrećem najbližim ljudima, podelim probleme i rasteretim se. Ne treba muku i bol taložiti u sebi. Ponekad se isplačem, sam ili kada me pogodi neka pesma u kafani. Još ako sam sa dobrim društvom malo u piću, dam sebi oduška i bude mi lakše. Mnogo toga u životu te dirne u srce i nekad je stvarno najbolje isplakati se. Verovatno mi zato više leže melanholične pesme.

Nikada u prvi plan niste stavljali sve ono što ste doživeli tokom ratnih godina. Napuštanje Sarajeva, izbeglištvo, strahove, strepnje, ranjavanje oca i još mnogo toga. Niste izgubili vedrinu, osmeh, ni pesmu. Koliko vas je ipak sve obeležilo i na koji način?

- Čitavog života sam optimista. I u nekim vrlo ozbiljnim situacijama, u kojima bi većina ljudi opravdano bila pesimistična ja sam verovao u dobro. Mislim da je istinita rečenica "kakve su ti misli, takav ti je život". Šta je bilo bilo je, prošlost ne možemo da vratimo. Što pre čovek to shvati, pre će mu biti bolje. Nisam dozvolio da mi to odredi dalji tok života i psihički me uništi. Ponekad imam utisak kao da se sve dešavalo nekom drugom i drago mi je što je tako. Uvek gledam napred i retko vraćam film, osim kada su lepe uspomene u pitanju. Upamtio sam mnogo ružnih stvari, ali sam se trudio da ih potisnem ili su one same izlazile iz mene. Tako sam se oslobodio svega lošeg što je moglo da mi veže ruke i život.

Kada se danas okupite u porodičnom domu, posle mnogo turbulentnih godina i velikih iskušenja, kakva je atmosfera i šta vam uvek iznova puni dušu i srce?

- Kod nas u kući je večito smeh. Tako je bilo i u najtežim vremenima. Moji roditelji i sestra su izuzetno pozitivni ljudi. Kada bih vam ispričao sudbinu svog oca, kakve je on strahote prošao, vi biste se zapitali da li neko posle svega može ostati normalan. Ranjen je u ratu i od tada je u kolicima, ali nikada nije izgubio duh i vedrinu, niti koga mrzi, niti koga osuđuje. Uvek kaže: "Sine, veruj mi, i tom koji me je ranio želim dobro." I dalje motiviše i bodri ljude, daje im veru za životom. Pozitivniji je od devedeset posto ljudi koji su na nogama. Kada biste ga samo slušali, ne biste verovali da je u kolicima i da ima takve probleme, jer nosi neverovatnu radost i živi punim plućima. Majka često kaže: "Ceo život sam sa njim, a ne znam od kog materijala je satkan." Njegova pozitivna energija nas je održala. Zato ja ni za čim ne žalim. Voleo bih da je prošlost bila lepša, da su neki dragi ljudi danas živi, ali šta se može.

Koliko su vam ta snaga i oslonac koje imate u svom ocu i čitavoj porodici pomogli u danima kada se vaša beba, koja je rođena sa šest meseci, borila za život?

- Mnogo, ali pored toga i nešto neobjašnjivo što ne umem da opišem. To je bio ozbiljan udarac za nas, verovatno najteži životni šamar, ali morali smo na to da gledamo kao na jedno veliko iskušenje. Da li je to bila neka vrsta opomene - ne znam, ali jedino što vam ostaje je da prihvatite stvari onakvim kakve jesu, da budete hrabri i ne gubite glavu. Hiljadu puta sam se u tim trenucima zapitao: "Zašto se to baš meni dogodilo? Dokle više?", a onda sam shvatio da se ne treba preispitivati. Sve se dešava sa nekim razlogom i čovek mora iz svega da izvuče pouku. Kao da vam sam život kaže: "Vidiš da postoji još gora stvar od mnogih koje si do sada prošao." Onda zaista naučiš da ceniš svaki sekund života. Srećom, sve se dobro završilo.

Da li je Anđelina drugo ime za sreću?

- Apsolutno. Anđelina je veliki borac. Najveći borac koga znam. Ona je tek satkana od nekog čudnog materijala, jer to kako se izborila za sebe i svoj život je neverovatno. Večito je nasmejana i mislim da će takva biti čitavog života. I kad se prehladi i ima temperaturu ona se smeje. Taj osmeh je moje najveće bogatstvo. On nema cenu. Sad je već velika i beskrajno uživam u dugim šetnjama sa njom, u igri i uspavljivanju. Moj svet se vrti oko nje i moje najbliže familije. U mom životu nema nikakve mistifikacije. Sve je transparentno i iskreno i sve radimo sa mnogo ljubavi. To je ona suštinska, mala, ali dovoljna sreća. Prava sreća. Posebno kad se napravi balans između privatnog života i posla. Mislim da sam u tome uspeo i zaista mi ništa ne nedostaje iz perioda kad sam bio slobodan. Sve se nadomesti. Verujem da je sve negde gore zapisano i da sve dođe na svoje. Čovek samo ne treba mnogo da se opterećuje, nego da radi i da se trudi da bude dobar i čestit. Bog onda uvek vrati dobrim.

Zbog čega je vaša supruga kako jedna nova pesma kaže "Čarobna"?

- Sandra je veoma nežna i emotivna žena, ali izuzetno snažna i stabilna ličnost. Sve što smo prošli još više nas je zbližilo i ojačalo za čitav život. Ima mnogo pozitivnih osobina zbog kojih i jesmo već pet godina zajedno. Jako je vredna, studira, smogla je snage da uprkos svim problemima i pored svih obaveza oko bebe da najteže ispite. Veliki je profesionalac, ceni kvalitet i znanje. Volim njenu upornost, istrajnost i to što ne dozvoljava da je život slomi, a posebno cenim njenu iskrenost, stav “što na umu to na drumu” i što u potpunosti razume moj posao. Zaista moraš da budeš mnogo stabilan i svoj na svome da te nešto ne poljulja, pa da kažeš: "E dobro, čekaj, stani malo sad." Nikada reč nije rekla zbog mojih čestih putovanja, nastupa, odsustva od kuće. Izuzetno je razumna i sve prihvata kao sastavni deo života. Voli porodični život, jako je posvećena kući i detetu. Ona je žena koja zaslužuje da ustanem kad izgovaram njeno ime.

Koju noć pod zvezdama nikada nećete zaboraviti?

- Prelepa noć je bila kad smo imali prvi koncert u Beogradu, još lepša je bila noć Sandrinog i mog venčanja. To je bila kruna svega. Ima još noći pod zvezdama koje nikada neću zaboraviti, ali se pre svega trudim da nam svaka bude mirna i srećna. Anđelina se rodila rano ujutru, ali nema veze, ona moja najveća, najsvetlija i najhrabrija zvezda.