Tamara Aleksić: Volim da sednem sama sa sobom, da popijem kafu i porazgovaram || Hello Magazin!

Mlada glumica Tamara Aleksić već na početku karijere odigrala je nekoliko značajnih uloga koje su je svrstale među najangažovanije glumice njene generacije. Ova talentovana lepotica, koja u sebi ima potencijal da jednog dana postane prava diva, svakoj novoj ulozi prilazi s velikom strašću i željom da kroz rad otkriva i dobro skrivene strane svoje ličnosti. Upravo ta igra u kojoj upoznaje sebe za nju predstavlja i najzanimljiviji deo posla. Dok trenutno priprema predstavu "Ljubav i moda", između ostalog, proučava stil šezdesetih godina, a uvek je spremna da sve što joj se dopadne implementira u svoje odevne kombinacije. Mnogo veće izazove ima dok "kopa" kroz neke intimne delove svoje ličnosti, kao što je to radila spremajući ulogu Lenke Dunđerski u aktuelnoj seriji "Santa Maria della Salute".

Tanja Peternek: Molila sam Bosiljčića da mi ćerku odgovori od glume

Koliko se serija "Santa Maria della Salute" razlikuje od filma?

- Film je prvenstveno baziran na ljubavnoj priči između Lenke Dunđerski i Laze Kostića, dok će serija prikazati čitav život pesnika i istorijske okolnosti tog vremena. Zahvaljujući tome gledaocima se još dublje objašnjava zašto je njihova ljubav morala da bude zabranjena. Toplo preporučujem seriju svima, jer sadrži mnogo informacija koje su vrlo pažljivo upakovane s namerom da gledaocima sadržaj bude zanimljiv. Ima mnogo detalja koji mogu da se povežu sa današnjim vremenom, a uz to svakome daje nadu.

Da li vam je uloga Lenke Dunđerski bila inspirativna?

- Izrazito inspirativna, a na tom putu stvaranja lika bilo je mnogo izazova. Lenka je jedna od onih istorijskih ličnosti o kojoj smo, s jedne strane, znali samo suvoparne istorijske podatke, a sa druge smo imali prikaz njene ličnosti kroz idealizovanje zaljubljenog pesnika. Bila je dvodimenzionalna ličnost i bilo je potrebno dati joj treću dimenziju i napraviti od nje ženu od krvi i mesa. Istražujući, došli smo do toga da je ona bila podjednako jaka kao i njen partner, iskrena, neopisivo hrabra i inteligentna. Bila je klikeraš kojoj je mozak jako brzo radio, a u sebi je imala i dozu mangupluka, što mi je najviše leglo. Među anegdotama koje smo našli o njoj bila je i ona da je kroz mali pasaž u Novom Sadu, iza kog se danas nalazi bioskop Cineplex, a u njeno vreme je tu bilo pozorište, terala kočiju punom brzinom. Na sve to govorila je mnoge strane jezike i pisala poeziju na nemačkom, da njena majka ne bi mogla da čita pesme. Uvek se trudila da pomogne, a posle velikog požara u Kikindi sa prijateljicama je organizovala mnogo humanitarnih koncerata. Kroz to istraživanje shvatila sam koliko je zapravo bilo jakih žena i u to vreme.

Jesu li one bile jake i po savremenim parametrima?

- Sve zavisi kako se danas definiše pojam jake žene. Za mene je jaka žena ona koja je iskrena, koja sve radi iz ljubavi i iz dobre namere. Danas smo skloni da dokazujemo svoju inteligenciju tako što ćemo sve da kritikujemo, jer to znači da imamo stav. To nije stav. Isto kao što se jakim čovekom smatra onaj koji će lupiti šakom o sto. To nije jak čovek. Neko ko viče kada je ljut, radi to iz nemoći. Neko ko ima moć i tu istu ljutnju u sebi govoriće vrlo tiho i strogo, glasom prepunim intenziteta.

Smatrate li sebe jakom ženom?

- Ne mogu da kažem da sam jaka, ali radim na tome da postanem. Mislim da nisam ni slaba, iako me drugi često tako posmatraju. Uglavnom mi prilaze sa mišlju da mogu da me ubede u šta god žele, a onda se iznenade kada vide da imam svoje stavove i ideale za koje sam spremna da se borim. Ranije sam bila jaka u stavu, ali ne i suštinski, a danas se trudim da budem što otvorenija kako bih što više naučila o životu i kako bih postala suštinski jaka osoba, a ne samo prividno. Volim da se igram sa životom.

Koliko kroz glumu upoznajete sebe?

- Mnogo, to je jedna od najlepših strana glume. Ja sam imala sreće da sam ovaj posao učila od ljudi kao što su Dragan Petrović Pele, na čijoj sam klasi bila na Fakultetu dramskih umetnosti, zatim od Mike Aleksića i Bilje Mašić u školi glume, a kao sasvim mala i od Cace i Branka Milićevića. Svako od njih mi je preneo ponešto vrlo značajno, a danas sebe upoznajem i kroz različite likove koje igram. U glumi je najvažnije da, kada spremate neki lik, nađete bilo kakvu sponu između vas i osobe koju igrate, a kroz taj rad uvek otkrivamo i nešto novo o sebi. Dešava se i da ono što vam se sviđa kod lika koji tumačite pokušavate da implementirate u svoj život. Recimo, ja se trudim da dobijem deo hrabrost koju je imala Lenka Dunđerski. Upravo zbog takvih stvari gluma je vrlo uzbudljiv, ali i težak posao.

Činjenica je da ste poslednjih godina najzaposlenija glumica svoje generacije i da ste deo nekih najvećih projekata. Da li vam prija takav tempo rada?

- Jako mi prija što sam zaposlena, mada moram da priznam da imam problem sa balansom slobodnog i radnog vremena. Tačnije, odlično funkcionišem kada imam mnogo obaveza, a jednako sam dobra u tome da ne radim ništa. Gubim se samo u slučajevima kada imam jednu ili dve obaveze dnevno i ne znam da funkcionišem u takvim situacijama. Zato je jedan od mojih ciljeva da nađem meru i da prestanem sebi da zadajem nemoguće zadatke.

Trenutno pripremate predstavu "Ljubav i moda", jeste li bili jedna od devojčica koja je obožavala istoimeni film?

- Jesam, jer me to razdoblje jako inspiriše. Pri tom mnogo sam slušala o životu tokom šezdesetih, prvenstveno od Branke Subote, koja je bila urednica politikinog `Bazara`, jedna neverovatna žena i jedna od najvećih lepotica svog vremena.

Koliko vam je zanimljiva moda tog vremena?

- Moram da kažem da smo moda i ja još na `vi`, ali smo u poslednje vreme polako počele da se upoznajemo. Moja mlađa sestra ima osećaj za modu, pa mi pomaže da i ja nešto naučim. Moda šezdesetih mi jeste zanimljiva, ali i tu postoje različite varijacije. S jedne strane, imamo eleganciju koju je, recimo, vrlo dobro nosila Grejs Keli, a sa druge je estetika Sonje Savić.

Zbog čega ste na "vi" sa modom?

- To se i sama često pitam. Verovatno zato što mi se sviđaju dijametralno suprotne stvari. Jako volim cveće u kosi i lepršave haljine, ali i bajkerske čizme i kožne jakne. Da ne bih došla u situaciju da se svakog dana oblačim toliko različito da ljudi na ulici ne mogu da me prepoznaju, u potrazi za svojim stilom ja spajam te, naizgled, potpuno suprotstavljene stvari. Nisam baš sigurna da sam uspešna u tome, niti da mi dobro stoji sve što ponesem, ali se trudim. Uz sve to, jako mi je bitno da mi garderoba koju nosim bude udobna, jer mi se dešava da izađem iz kuće u sedam ujutru, a da se vratim oko ponoći, pa ne bi baš bilo zgodno da me bilo šta steže.

Pridajete li pažnju modnim detaljima?

- Volim prstenje, lančiće, narukvice, naočare za sunce, uopšte sve vrste đinđuva. Ono što je karakteristično za mene jeste da na ruci imam gomilu narukvica koje uvek nosim jer mi je svaka poklon i lepa uspomena. Nigde ne idem bez brojanica od pokojnog Radovana Bigovića, zatim Maje Lukić, koja ju je donela iz Gračanice, narukvice koju sam dobila od sestre ili one koju mi je poklonila Ljiljana Stjepanović. Ima ih još dosta, ali sve ih nosim jer imam osećaj da me svi ti ljudi čuvaju. Jedini je problem što se polako gomilaju u meri da će mi uskoro ruka biti prekrivena do lakta, a i sve to mi usporava proces oblačenja ujutru.

Da li vam je važno da uvek budete zadovoljni svojim izgledom kada izlazite iz kuće?

- Mislim da je to vrlo bitno, ali kao što u glumi gradimo lik prvo iznutra, pa tek spolja, tako je i naš spoljašnji izgled odraz naše unutrašnjosti. Zato nam se dešava da nam neko kaže da izgledamo dobro, iako se u tom trenutku uopšte ne osećamo tako. Zapravo, naš izgled je samo odraz našeg mentalnog stanja, a sve dolazi iz glave i ono najlepše i ono najgore što imamo.

Spadate u lepe devojke, da li vam je izgled više pomogao ili odmogao u životu?

- Po tome što sam se zagrcnula kada sam čula pitanje, jasno vam je da mi je neprijatno i da čujem tako nešto za sebe, a kamoli da razmišljam o sebi na takav način. Ali, mislim da mi je izgled negde pomogao, a negde i odmogao. Ono gde mi je najviše pomogao je to što zahvaljujući svetloj puti, plavoj kosi i mekim crtama lica izgledam nežno, pa ljudi imaju potrebnu da mi se otvaraju, jer imaju osećaj da nikada to neću iskoristiti protiv njih, što je tačno. Različiti ljudi, svejedno jesu li mi prijatelji, poznanici ili oni koje sam slučajno srela na ulici, pričaju mi i najintimnije stvari iz svog života, kako zbog mog izgleda tako i zbog toga što se trudim da konstantno budem u miru. Nekada to zna da me umori, ali brzo shvatim da je to blagoslov, jer pomažem ljudima da se osećaju lakše.

Koliko ste vi otvoreni?

- Otvorena sam, ali ne prema svima. Nemam problem da bilo šta ispričam, ali otvorenost ne podrazumeva samo iznošenje faktografskih podataka, već da kažem i kako sam se u tim trenucima osećala. Takve razgovore vodim samo sa prijateljima kojih, na sreću, zaista imam dosta. Mnogi od njih su moja proširena porodica, pošto nemam mnogo rodbine, pa su prijatelji nadoknadili tu prazninu. Osim što pričam sa prijateljima, volim i da sednem sama sa sobom, da popijem kafu i porazgovaram.

Šta u poslednje vreme najčešće pričate sami sa sobom?

- Vreme je da se dovedeš u red, Tamara, imaš dvadeset četiri godine, postoje stvari koje si dobro uradila, ali neke još nisi. Na primer, stvarno bi mogla da urediš ovu jednu sobu koja ti je ostala, da sastaviš ovaj ormar i da staviš stvari u njega umesto što, kada ti dođu gosti, sav višak trpaš u sobu. Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča koje vodim sama sa sobom, a ima i onih koje su mnogo emotivnije i lepše.

Nedavno ste bili u Indiji, kako je poseta zemlji koja se kulturološki dosta razlikuje od naše uticala na vas?

- Bilo je pravo osveženje što sam nedavno bila na dva vrlo zanimljiva putovanja. Išla sam u Amsterdam kod tetke, koja nije prava tetka nego ona iz kruga moje proširene porodice. Sa mnom je bila moja rođena sestra, sa kojom sam išla na koncert Green Day-a, što je bio rođendanski poklon njoj, s obzirom na to da sluša taj bend od svoje četvrte godine. Obišli smo mnoga divna mesta, ali je najveći utisak na mene ostavio ulični prodavac ploča, koji mi je još jednom dokazao kako jedna osoba koju ne poznaješ može da ti ulepša putovanje. To je čovek koji prvo briše ploču i proverava da li je dobra, pa te dobro zagleda da vidi da li si dostojan te ploče, a na kraju nam je dao tri ploče po ceni jedne, uz reči da to radi zato što smatra da nam pripadaju. Pre toga sam bila u Indiji, tačnije u gradiću Kune pored Bombaja. Tamo me je oduševilo to što se svi ljudi smeju, bez obzira na to kojoj kasti pripadaju, a verujte da ima onih koji žive u siromaštvu kakvo nigde do sada nisam videla. Tajna je u tome da imaju parolu koja glasi: `Kada vidiš čoveka bez osmeha, ti mu podari svoj.` To je nešto što po povratku pokušavam da primenim u svom životu, a Indija me je toliko osvojila da sada pravim plan kako da se vratim.