Dejan Matić: Nisam ni slutio da ću biti takav autoritet mojim sinovima || Hello Magazin!

Zahvaljujući iskrenim emocijama koje je utkao u svaku svoju numeru pevač Dejan Matić već dve decenije omiljen je pevač narodne muzike među svim generacijama, a njegovi hitovi "Niko i neko", "Sledeća" ili "Oko nas" nezaobilazni su deo proslava. Posle nestašne mladosti, poznati folker poslednjih pet godina uživa u skladnom braku sa suprugom Jelenom, sa kojom ima dva sina - četvorogodišnjeg Zorana i dvogodišnjeg Konstantina. Kao idealno mesto za život porodica je izabrala Beč, gde imaju mir i spokoj koji srpska prestonica ne bi mogla da im pruži, a Dejanu ostavlja mogućnost da, kada je kod kuće, bude posvećen samo najbližima. Iako su još mali, njegovi sinovi već pokazuju interesovanje za muziku, ali i za sport, koji je pevačeva druga velika ljubav. U njihovoj kući mora da se navija za "Crvenu zvedu" i tu nema kompromisa, a utakmice se redovno prate. Veliko životno iskustvo koje je stekao pre zasnivanja porodice Matić danas vešto koristi u vaspitavanju sinova, ali i u odnosu prema supruzi koja konstantno dobija njegovu ljubav i pažnju.

Nedavno je obeležen "Dan žena", jeste li tim povodom supruzi priredili iznenađenje?

- Uglavnom radim za praznike, pa tako i za `Dan žena`. Ove godine smo i supruga i ja potpuno zaboravili da je `8. mart`, pa smo ujutru otišli kod knjigovođe da završimo administrativne obaveze i tek kada je on Jeleni čestitao praznik, setili smo se koji je dan. Mojoj supruzi ni jednog dana ne manjkaju poštovanje i ljubav sa moje strane, tako da nije ni čudo da je zaboravila da je `8. mart`, a i ja se trudim da se prema njoj uvek ponašam kao da je `Dan žena`.

Dejan Matić: Sin je moj najveći kritičar

Vaša porodica od zasnivanja živi u Beču, zbog čega ste se odlučili na takav korak?

- To se desilo spontano. Kada je Jelena pred kraj prve trudnoće otišla u Beč u kupovinu, moji prijatelji su joj predložili, a ja sam se složio, da ostane da se porodi tamo. Tako je prvo Zoran rođen u Austriji, ubrzo i Konstantin, a mi smo ostali da živimo u Beču.

Šta vam pruža taj grad što nemate u Beogradu?

- Poslovno sam mnogo vezan za Beograd i često sam u Srbiji, međutim, kada završim sve svoje obaveze, prija mi da odem u Beč i da se posvetim samo porodici. Mislim da dečaci tamo imaju bolje uslove za odrastanje, a ako, kada porastu, požele da žive u Srbiji, ja ću to podržati. Kao roditelju mi je najvažnije da im pružim što više opcija, a na njima je da izaberu šta im najviše prija.

Da li je vama život na dve adrese naporan?

- Jeste malo, a i dečaci sada dosta pitaju za mene kada nisam kod kuće. Međutim, ja sam čovek koji mnogo radi, a porodica mi daje tu energiju da mogu sve da izdržim i da mi ništa ne pada teško.

U brak ste stupili relativno kasno, koliko je stvaranje porodice promenilo vaš život?

- Počeo sam da radim još pre dvadeset godina i već tada sam imao uslove da se oženim i postanem otac. Međutim, smatram da je greška kada nezreo čovek stupa u brak, jer nema potrebe da njegova deca pate zbog toga što je nešto propustio u životu. Ovako sam imao priliku da se iživim pre zasnivanja porodice i, ako je neko dosta toga prošao, to sam ja. Zato sada posle svakog završenog posla žurim kući ne bih li se posvetio supruzi i deci. Takođe, jako mi je bilo važno sa kim ću stvoriti porodici i ko će mi roditi decu. Moja Jelena je osoba u koju imam potpuno poverenje i zahvaljujući njoj mogu slobodno da idem na nastupe i turneje jer znam da su deca u sigurnim rukama.

Šta je izdvojilo Jelenu u odnosu na druge žene?

- Još na početku karijere počeo sam da sarađujem sa Draganom Stojkovićem Bosancem, koji me je jako dobro upoznao i kao profesionalca i kao čoveka. Kada sam u jednom trenutku poželeo da promenim ekipu saradnika, odlučio sam da se posavetujem sa njim, a on mi je rekao: `Imaj na umu da tebe treba ispratiti`. To je upravo jedan od razloga. Jelena je šampion u tome da me prati, kao i ja nju. A bez ljubavi i kompromisa ne može da opstane čak ni veza, a kamoli brak.

Kakvi ste prema deci?

- Nisam ni slutio da ću biti prilično strog otac, odnosno da ću biti takav autoritet mojim sinovima. Jelena je sa njima svaki dan, pa sam mislio da će je više slušati, ali kada im ja podviknem, mnogo im teže pada. Iako su još mali, već imaju poštovanje prema meni, bez obzira na to što sa njima razgovaram kao sa drugarima. Često se desi da stariji Zoran nešto pogreši, pa zamoli Jelenu da mi to ne prenese, ali ne zato što me se plaši, već zbog toga što ne želi da me razočara.

Da li u vaspitavanju koristite neke metode vaših roditelja?

- Moj otac bio je autoritet meni i bratu, dok je majka bila nešto slabija na nas, ali se i kod nje znalo šta smemo, a šta ne. Tako je danas u mojoj kući. Tačno znaju gde su granice, ali su generalno jako dobri i društveni dečaci. Zoran je već krenuo u vrtić i odlično se snašao u novoj sredini, a Konstantina to čeka u septembru.

Jesu li od vas nasledili muzički talenat?

- Sve više pokazuju interesovanje za muziku, mada je kod Konstantina to izraženije nego kod Zorana kada je bio u njegovom uzrastu. Mog mlađeg sina mrzi da priča, pa više voli da peva i bez greške pogađa svaki ton. S druge strane, Zoran pokazuje neverovatnu zrelost. Nikada neću da zaboravim kada mi je posle drugog rođendana zahvalio što sam mu organizovao tako lepu proslavu. Za mene je muzika nešto najlepše, ali čime god budu poželeli da se bave, ja ću ih podržati.

Primećujete li kod njih neke vaše karakterne crte?

- Vrlo su različiti, ali su obojica temperamenti, radoznali i imaju sto pitanja u minuti. Takav sam bio i ja. Zoran je savladao vožnju bicikla i rolera za pola dana, a Konstantin sa nepune dve godine već `pika` loptu. Već su naučili da se navija za `Crvenu zvezdu` i da tu nema kompromisa. Jednom me je Zoran pitao da li uz `Zvezdu` može da navija i za `Partizan`, ali sam mu rekao da to ne dolazi u obzir.

Otkako ste fotografisani na utakmici "Crvene zvezde" protiv "Panatinaikosa" mediji su dosta pisali o vašoj ljubavi prema sportu. Od kada ona datira?

- Išao sam i ranije na `Zvezdine` utakmice, ali nisam hteo da se eksponiram. Ovog puta me je neko fotografisao i nastala je ta priča. Od malena volim sport i sećam se da sam dok sam išao u školu, kad god bi na televiziji išla neka sportska emisija, žurio da završim sve zadatke ne bih li mogao da je pratim, za razliku od mog brata Saleta, koga to nikada nije interesovalo. Eto, i nas dvojica koliko smo slični, toliko se razlikujemo.

Susrećete li se sa predrasudama ljudi da osoba sa hendikepom kao što je vaš ne može da prati sport?

- Ne idem na utakmice da bih bilo šta dokazivao već zato što je to za mene odličan izduvni ventil. Bilo je tu i komentara koje ne znam kako bih nazvao, ali ne bih tome pridavao značaj. Naravno da ispratim šta se piše o meni jer kao javna ličnost moram da vodim računa o tome, ali nemam vremena da se previše bavim time. Mi smo kao narod takvi da teško praštamo uspeh, čast izuzecima. Verovatno bih svima bio dobar da sam se zatvorio u kuću i čekao da mi neko donese čašu vode.

Ipak, vi ste bez obzira na hendikep završili muzičku školu, čak ste bili student Muzičke akademije. Jeste li se na tom putu susretali sa preprekama?

- Nikada nisam imao prepreke da, na primer, dođem do udžbenika jer su se svi prekucavali na Brajevom pismu. Sada smo u 21. veku i sve se polako prilagođava osobama s hendikepom. Ja, recimo, uz pomoć softvera mogu da koristim mobilni telefon isto kao svaka druga osoba.

Koliko vam znači to što se okolnosti menjaju i što je, na primer, sada "Knjaz Miloš" lansirao flašu sa vodom sa etiketom na Brajevom pismu, što je pionirski poduhvat u našoj zemlji?

- To je odlična zamisao. Konkretno meni tako nešto ne znači, jer je moj posao takav da nemam vremena da se bavim nabavkom, ali svakako da ljudima koji to rade može dosta toga da olakša.

Kada je reč o poslu, pripremate li novitete za publiku?

- Planiram da ubrzo izdam jedan nešto brži singl. Već imam nekoliko pesama i trenutno sam u fazi biranja one prave. Posle toga, u maju sledi turneja po Americi, a na jesen planiram da izdam i album. Spadam u pevače koji su pobornici izdavanja albuma jer smatram da publika to zaslužuje.