Ljiljana Stjepanović: Svaka porodica ima svoje probleme, ali se kod nas na kraju uvek sve dobro završi || Hello Magazin!

Naša popularna glumica Ljiljana Stjepanović oduvek je isticala koliko joj u životu znači sreća njenih sinova Igora i Vlastimira, od kojih je prvog rodila još dok je studirala na Akademiji, a drugog koju godinu kasnije. Pošto se vrlo rano razvela, svu svoju ljubav usmerila je upravo na njih dvojicu. Danas je ponosna majka dva odrasla porodična muškarca i baka četiri devojčice. Najstarija Ksenija već je devojka koja je krenula bakinim stopama i uskoro planira da upiše glumu, dok od mlađeg sina ima dvogodišnju Ljiljanu i jednogodišnje bliznakinje Angelinu i Doroteu. Velika porodica najveća joj je snaga i baza kojoj se vraća posle svakog uspešno obavljenog posla. Mada će uskoro napuniti šezdeset pet godina, ova istaknuta dramska umetnica poslednjih godina aktivnija je nego u mlađim danima, kada se kao samohrana majka više bavila sinovima nego profesijom. Priliku da svoj puni potencijal pokaže dobila je tek kada je sinove izvela na pravi put, pa je u poslednje vreme gledamo u svim najvažnijim televizijskim i filmskim projektima.

Kakvi su vam utisci posle nedavne premijere filma "Zona Zamfirova drugi deo"?

- Pre svega moram da kažem da je atmosfera na snimanju bila fenomenalna. Svi smo se družili i funkcionisali kao familija, što je meni mnogo bitno. Kada radite u takvim uslovima, krajnji rezultat mora da bude dobar, pa tako poslednjih nedelja svedočimo o fantastičnim reakcijama publike. Reč je o bajkovitoj ljubavnoj priči kakva je potrebna publici u ovom vremenu kada nas sa svih strana bombarduju lošim vestima. Moja uloga Doke odlično prolazi kod publike i uvek dobijam aplauze posle projekcije gde god da smo gostovali do sada. Nažalost, još nisam imala vremena da pogledam film, tako da ne mogu da kažem da li sam zadovoljna svojim radom, ali se nadam da ću ga uskoro pogledati.

Pripremate li se već za nove projekte?

- Uskoro počinjem da snimam pilot epizodu za novu seriju na "Prvoj" televiziji. Mislim da će biti jako gledana jer se radi po licenci jedne fantastične inostrane serije. U pripremi je i jedan film, tako da ću predstojeće leto provesti radno. Ali, ne žalim se jer volim svoj posao i prija mi da radim. Najvažnije je da, kada završim sa obavezama, imam sa kim da provedem kvalitetno slobodno vreme, a tu pre svega mislim na svoje unuke koje su moja četiri cveta. Najstarija je šesnaestogodišnja Ksenija, sa kojom sada već pričam kao sa drugaricom, mlađa Ljiljana ima dve godine i sada je u periodu kada počinje da pokazuje prve znake talenta za glumu, a dve najmlađe su bliznakinje Angelina i Dorotea koje su u februaru napunile godinu dana.

Vaša snaja Maja imala je komplikovanu trudnoću sa bliznakinjama, koliko vam je to iskustvo potvrdilo da je zdravlje najvažnije?

- Tačno je da je njena trudnoća inala mnogo komplikacija. Dok je ležala i održavala trudnoću Maja se molila svetoj Angelini srpskoj i obećala joj da će, ako bude sve u redu, jednoj devojčici dati njeno ime. Tako je naša jednu minutu starija devojčica dobila ime, dok Dorotea takođe ima simboliku jer znači "dar od Boga". Znate, snaja se porodila u sedmom mesecu kada je Angelina imala kilogram i trista pedeset grama, dok je Dorotea bila teška svega osamsto pedeset grama. Ali, ispostavilo se da je ona veliki borac i da se izborila prvo za svoje mesto u stomaku, a kasnije i za život. I danas pokazuje znake borbenosti, pa bez obzira što je još manja od svoje sestre ume i da je počupa za kosu i da je udari ukoliko joj ona otme igračku ili je dira na bilo koji drugi način.

Koliko su bile u inkubatoru?

- Nešto više od mesec dana. S tim da je Angelina bila kraće od Dorotee, ali su obe istog dana puštene kuće sa Odeljenja za nedonoščad. Obe dobro napreduju, mada još idu na sve moguće preglede i proveru vida. Znate kako, današnji inkubatori su svemirski brodovi za ono što je nekada postojalo, tako da, hvala Bogu, nemaju nikakve posledice. Već izgovaraju prve reči i polako počinju da hodaju i uverena sam da će uskoro biti potpuno iste kao i njihovi vršnjaci. Više ne strahujemo zbog toga kakav će njihov razvoj biti.

Šta vam je bilo najstresnije u periodu dok su unuke bile u inkubatoru?

- Sve što je vezano za moju decu meni je užasno stresno. Kakav god problem da imamo, svi zajedno delimo brigu, a pošto ja ove godine punim šezdeset pet i već sam u prijatnim staračkim godinama, sve proživljavam stresnije nego oni. Dok su one bile u inkubatoru bili smo u onoj životnoj situaciji kada ništa ne možete da uradite da biste nešto promenili osim da se nadate da će se sve dobro završiti. Hvala Bogu, tako se i desilo. Znate kako, svaka porodica ima svoje probleme, pa ni moja nije izuzetak, ali najvažnije je da se kod nas na kraju uvek sve dobro završi. Njih dve su nedavno napunile godinu dana i tom prilikom smo ih i krstili. Bile su toliko vesele i nasmejane u crkvi da je sveštenik rekao da nikada nije krstio decu koja ni u jednom momentu nisu zaplakala. Na kraju im je rekao: "Dabogda se čitavog života tako smejale, a ako i bude suza, neka budu samo radosnice", što je bilo jako lepo i sve nas je dirnulo.

Koliko su njih dve slične?

- Meni su potpuno različite, iako su jednojajčane bliznakinje. Rekli su nam da će biti identične i zaista imaju iste crte lica, ali je Angelina pravi mali bucko, dok je Dorotea naša mrvica. I karakterno se razlikuju. Angelina je mirna i pitoma, dok je njena sestra pravi mali borac koji ne da na sebe.

Ljiljana Stjepanović: Radiću dok god budem mogla

Jesu li posebno vezane jedna za drugu?

- Jesu, zaista je ta povezanost između bliznakinja posebna. Iako spavaju u odvojenim krevecima, uvek se približavaju jedna drugoj i komuniciraju nekim svojim jezikom.

Koliko vam se život promenio od kada u kući imate tri bebe?

- Naravno da se mnogo toga promenilo, jer deci morate da se prilagodite. Najteže mi pada što više ne mogu da pušim u celoj kući, već samo u svojoj sobi. Kada je sa nama živeo i stariji sin i kada sam od unuka imala samo Kseniju, svi smo pušili iako je ona tada bila mala, dok smo prema ove tri male mnogo pažljiviji.

Kako je starija Ljilja prihvatila sestre?

- U početku je bila jako ljubomorna jer je i ona imala nešto više od godinu dana kada su njih dve došle kući i trebalo je vremena da ih prihvati. Sada ih je već zavolela i zna da se igra sa njima, osim što je nekada neartikulisana u pokazivanju emocija, pa zna prečvrsto da ih zagrli. Zove ih pilići i najsmešniji prizor u kući je kada im kaže: "Pilići, za mnom!" Onda njih dve puzaju dok ona napred korača.

Da li je Ljilja osim imena nasledila i neke vaše osobine?

- Ona je već u fazi kada pokazuje prve znake talenta za glumu, što ja volim da prepoznam i da kažem da je na mene. Dobro pamti tekstove, ali je, za razliku od Ksenije, koja je u njenom uzrastu bila jako komunikativna, Ljilja prilično stidljiva. Velika je pričalica, ali joj treba vremena da se opusti. Muzikalna je i voli da peva, ali je još mala, pa ćemo videti šta će je interesovati kad poraste. Još nisam počela da je vodim u pozorište, ali mislim da ćemo nas dve od naredne godine krenuti da gledamo dečje predstave.

Koliko vam znači što ona nosi vaše ime?

- U prvom trenutku bilo mi je čudno, a sada sam se navikla i prija mi. To je bio način na koji je moj sin želeo da mi pokaže ljubav. Divno je što je i snaja prihvatila njegovu ideju, jer im je to prvo dete i mogla je da insistira da se zove po njenoj majci.

Decu ste odgajali kao samohrana majka, da li je bilo mnogo izazova na tom putu?

- Nije mi bilo lako, pogotovo ako se uzme u obzir da su moji sinovi odrastali devedesetih, kada nije bilo lako podizati decu ni u kompletnim porodicama. Morala sam duplo više da radim da bih im obezbedila osnovne stvari, ali su i Igor i Vlastimir izrasli u divne porodične ljude i kada imate takvu decu, onda lako zaboravljate na sve poteškoće koje su vas snalazile. Bilo je tu svega, od izbacivanja iz stana do raznih drugih ružnih stvari, ali najvažnije je da je sve ostalo u prošlosti i da smo sada u životnoj fazi kada je sve dobro. Svakom želim da dočeka godine koje ja ima, da bude ovako aktivan i da ima ovakvo okruženje.

Sinovi koje odgajaju majke obično su nežniji prema ženama, primećujete li tu osobinu kod Igora i Vlastimira?

- To je pitanje za moje snahe, ali ja mislim da su dobri muževi pošto im brakovi traju. Igor je sa Natali skoro dvadeset godina, a Vlastimir i Maja su takođe dugo zajedno. Moram da kažem da su i one divne žene iz divnih porodica, te su pune poštovanja kako prema svojim roditeljima, tako i prema meni.

Jeste li posle dva sina blagosloveni što ste dobili četiri unuke?

- Jesam, jer sam želela žensko dete. Naravno, obožavam svoje sinove, ali sam volela da imam i devojčicu. Prvo su snahe nadomestile tu prazninu, a onda i Ksenija. Sada je situacija takva da su žene u velikoj prednosti u našoj porodici.

Ksenija ima već šesnaest godina, kakav je vaš odnos?

- Jako smo vezane i mnogo razgovaramo. Ja znam da slušam, što je najvažnije za njen uzrast. Podrazumeva se da sam tu za nju kad ima neki problem, nervozu ili nesigurnost. Savetujem je kada to traži, ali nikada ne namećem svoje mišljenje, već joj samo govorim moja iskustva i puštam je da izvlači pouke. Ksenija je osoba koja dosta čita, i to ozbiljnu literaturu, na šta sam posebno ponosna jer to nije uobičajeno za tinejdžere.

Ona je još kao devojčica imala prve uloge u serijama i pozorištu, da li je i dalje zainteresovana za glumu?

- Ksenija je sa pet i po godina dobila prvu ulogu u seriji "Selo gori, a baba se češlja" i naravno da se “zarazila”. To je uobičajeno za decu glumaca i pozorišnih radnika koja provode dosta vremena sa njima. Naš posao je kao epidemija od koje nema leka, ali za mene je to prijatna bolest.

Spadate li u glumce koji bi svoje najbliže odgovarali ili podržali ukoliko se odluče da krenu njihovim stopama?

- Nisam od onih koje odgovaraju, jer smatram da svako treba da bira svoj put. Ja sam tu da podržim, ali uvek kažem da nije lako. Međutim, svako ima svoju subinu i zvezdu vodilju, a ako neko ima talenta, on kad-tad dobije priliku. Ksenija je već odlučila da će upisati glumu, a ja verujem da će ukoliko bude uporna, i uspeti. Ja je u tome potpuno podržavam.

Jeste li vi imali podršku porodice kada ste odlučili da postanete glumica?

- Ja sam desetak godina bila u grupi Bate Miladinovića i moji nisu imali ništa protiv toga, ali su mislili da ja na to gledam kao na zabavu. Moj tata je uvek želeo da studiram ekonomiju i ja sam podnela dokumenta i na tom fakultetu, ali i na Akademiji. Primljena sam na oba, ali sam odlučila da studiram glumu.

Izgleda da danas više radite nego u mlađih danima, prija li vam takav tempo?

- Obožavam svoj posao i sve dok budem mrdala i dok me budu zvali ja ću raditi. Za mene je scena lekovita, jer kada sam pred publikom, zaboravim i da me boli kičma i da mi je ruka u gipsu ili da imam grip. Dok sam bila mlađa morala sam da se bavim svojom decom i nije bilo toliko prostora za rad, ali sada imam snaje koje se bave unukama.

Postoje li stvari koje radite samo za sebe ili ste sve podredili porodici?

- Porodica je prioritet, ali nije joj sve podređeno. Imam divne prijateljice i volim da kažem da, kada se okupi moja gerijatrija, nema mi boljeg provoda. Mi umemo i da izađemo, i da se proveselimo, i da popijemo pićence, i da mezimo, pa i da zapevamo. To mi je najbolji ventil. Volim i da pišem pesme uglavnom kada sam puna ljubavi, a ljudi ponekad ne vole da im govorim koliko ih volim, iako imam potrebu za tim. Onda ja napišem pesmu, pa im pročitam, i to bude jako simpatično. Moja pasija su i ukrštene reči, što mi je odlična vežba za mozak.