Andrija Milošević i Aleksandra Tomić za Hello!: Ono što je genijalno u vezi sa nama dvoma je što se apsolutno nismo promenili, to smo što smo! || Hello Magazin!

Romansa glumačkog para Andrije Miloševića i Aleksandre Tomić traje već četiri godine i sve su bliži da se oglase svadbena zvona i zasnuju porodicu. Nema sumnje da zaljubljeni par to uveliko planira, ali svoju intimu brižljivo čuvaju. Već neko vreme žive pod istim krovom i uživaju u svojoj ljubavi i svakodnevici ispunjenoj profesionalnim izazovima. Uprkos razlikama u karakteru, poznati glumci savršeno se dopunjuju.

Andrijina prodornost i optimizam u kombinaciji sa Aleksandrinom racionalnošću i kreativnošću pokazali su se kao sjajan preduslov za pokretanje zajedničkog poslovnog poduhvata, producentske firme “Klan production”. Temperamentni Crnogorac i odmerena Beograđanka pronašli su svoju formulu mirenja razlika i građenja ljubavi iz prijateljstva. Za magazin “Hello!” iz malo drugačije perspektive govore o temelju zajedništva sagrađenog na individualnosti, iskrenosti i hedonističkom odnosu prema životu.

Na čemu ste trenutno najviše angažovani kada je reč o poslu?

Andrija: Sa predstavom “Zlatni lančić od bižuterije” gostujem u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Putujem i igram, što radim poslednjih petnaest godina. Emisija “Izvedi me”, koju vodim na televiziji “Pink”, pokazala se kao odličan šou-program i drago mi je da su je ljudi prepoznali kao porodičnu zabavu. U pripremi su i neki novi projekti, televizijske serije, ali o tome još ne smem da pričam.
Aleksandra: Trenutno igram u dve predstave. “Majstori, majstori”, u kojoj je i Andrija, igram u pozorištu “Boško Buha”, u alternaciji sa mojom koleginicom sa klase Andrijanom Oliverić. Druga predstava je “Pazi šta želiš” zajedno sa Radovanom Vujovićem i Aleksandrom Radojičićem, sa kojima se i privatno družim. Posle Švajcarske i Dubaija počinjemo sa gostovanjima po regionu, čemu se radujemo. To je prva predstava u produkciji “Klan productiona”, koji smo Andrija i ja osnovali, sa kojim smo radili i jednu dečju novogodišnju predstavu, koju ćemo u izmenjenoj režiji uskoro izvesti premijerno. To mi je posebno drago, ja sam mnogo vezana za dečje pozorište, jer mi je prvi profesionalni angažman bio u dečjoj predstavi “Mala sirena”.

Kako ste došli na ideju da osnujete produkcijsku kuću?

Andrija: Ja već neko vreme igram predstave u privatnoj produkciji, tako da mi je ta priča poznata, ali ovo je moja prva firma u kojoj sam osnivač zajedno sa Sandrom. Oni su dugo razmišljali o predstavi “Pazi šta želiš”, o izboru teksta, imali su dileme i analizirali su šta i kako. Pošto se meni učinilo da su počeli previše da razmišljaju, ja sam to malo pogurao i krenuli smo da radimo.

Nailazite li na prepreke?

Aleksandra: Moram da kažem da ima dosta otežavajućih okolnosti, jer su ljudi kod nas još jako vezani za institucije. Često imamo probleme kada zakazujemo predstave i kada čujemo rečenicu: “Mi sarađujemo samo sa profesionalnim pozorištima”. To zvuči kao da smo mi amateri, a i mi smo profesionalci koji žele da rade svoj posao. Ali mislim da će polako to da dođe na svoje, za sve je potrebno vreme, strpljivi smo.

Koliko su Andrijino iskustvo i prodornost dragoceni za produkciju?

Aleksandra: Dosta. Kao što je Andrija rekao, ja sam sklona preteranom razmišljanju i analiziranju. On je konkretan, dok ja često lutam u mislima. Međutim, on je, s druge strane, ponekad brzoplet u poslu i tada sam ja tu da mu kažem da stane i razmisli. To je kod nas super, jer zaista sarađujemo i na tom nivou.

U kakvom su odnosu vaša profesionalna i privatna, odnosno emotivna saradnja?

Andrija: To se međusobno ne isključuje. Sve je isprepleteno, jer je naš posao toliko intenzivan da privatno i poslovno nikako ne može da se razdvoji.

Kako mirite razlike među vama?

Aleksandra: Vrlo lako, dajemo jedno drugom prostor. Da bi jedna veza bila zdrava potrebno je da svako ima svoje vreme kao pojedinac. Kada ljudi sve vreme pretvore u zajedničko, tu nastupaju ozbiljni problemi. Ne mogu ja nikada da živim Andrijin život, niti on može moj. Koliko god da imamo zajedničkog, ipak smo mi dve individue vrlo izražene. Zato je važno ne ulaziti jedno drugom u taj slobodan prostor, pa je samim tim zajedničko vreme slađe, zanimljivije i kvalitetnije.

Šta smatrate temeljom kvalitetne veze, može li se biti racionalan?
Andrija: Mislim da je to sve stvar karaktera. U ljubavi nema matematike, ali treba biti mudar. Ne može emocija da ti vlada životom, mora da vlada razum. Kada ljudi kažu “meni je to u srcu”, prijatelju, u srcu ti nije ništa osim krvi koju taj mišić pumpa u krvne sudove. Sve je u mozgu - i duša, i emocija, i mudrost. Ja dolazim iz jednog malog grada koji nosi te neke načine razmišljanja koji nisu uvek dobri. A te koji nisu dobri ja sam uspeo da prevaziđem. Posebno sklonost prema predrasudama, što je najizraženije.

Jeste li imali predrasude prema Andriji zbog etikete ženskaroša koju je imao?

Aleksandra: Svi smo mi skloni predrasudama u nekom određenom obliku. Imala sam nekoliko situacija u životu kada su me neki ljudi ili događaji obrnuli za sto osamdeset stepeni i potpuno demantovali. Mislim da su predrasude nešto sa čime s godinama uspevam da izađem na kraj. Da bi čovek napredovao u životu neophodan je konstantan rad na sebi.

Šta ste najteže prihvatili jedno kod drugog?

Aleksandra: Andrija je prilično nemaran, a ja sam Devica u horoskopu i kod mene je sve na svom mestu. On često zaboravlja stvari, što mene čudi da iko može da zaboravi, pa se i dalje učim da je on čovek tako rođen i da tu nema nikakve loše namere, ali ni promene. To je tako kako je i moram to da prihvatim, nema mi druge.
Andrija: Ona se opterećuje gomilom stvari kojima ja nikada ne bih pridavao značaj. Opterećuje se sitnicama i stalno pokušavam po tom pitanju da je opustim.

Šta najviše volite jedno kod drugog?
Aleksandra: Njegovu širinu. On je neverovatno tolerantan čovek, mnogo tolerantniji od mene. Andrija ima neverovatno mnogo razumevanja, nikada nikoga ne osuđuje i to obožavam kod njega.
Andrija: Sandra je jako sigurna, dobro percipira stvari, tačno kaže ono što vam je potrebno, jasno i precizno, čak i ako vam u tom trenutku ne prija to da čujete. Časna je, veliki je drug, uvek je uz tebe bez obzira na sve i to je ono što krasi njen karakter, ta ljudskost koja je njena suština.

Kako prevazilazite nesuglasice?

Andrija: Normalno je da nemamo iste poglede na svet u mnogim stvarima, ali oko toga čovek ne bi trebalo da pravim problem. Ljudi moraju da prihvataju jedni druge, što je i najteže. Zbog sebičluka čoveka i želje da sebi prilagodite svet to se uglavnom ne dešava. Mislim da ljudi strašno greše što usled toga što su zaljubljeni nekome prilagođavaju svoje vreme, razmišljanje i ponašanje. Ja nisam takav, nije ni Sandra, i to je ono što mi je genijalno u vezi sa nama dvoma, što se apsolutno nismo promenili, to smo što smo.

Kako izgleda kada dođe do razmirica?

Aleksandra: To je vrlo žučno, glasno, uzbudljivo i najčešće vrlo komično. Jedan od mojih najboljih drugara kaže da sam, kada se razbesnim, kao pekinezer. To je najbolji mogući opis mog karaktera u tom trenutku. Moja narav je u stvari vrlo eksplozivna, ali sam u međuvremenu staložena ili makar tako delujem, mada se u mojoj glavi stalno nešto mota. Nikada nisam potpuno bezbrižna.
Andrija: To je stvarno pravi mali pekinezer. Ona brzo plane, ja sam stalno bučan, a ona iznenadi. Kada se svađam, mnogo sam glasan, ali istog trenutka kada se svađa završi ja to zaboravljam. I Sandra je takva, nismo zlopamtila, niti inadžije, tako da kod nas to bude eksplozija, ali brzo prođe.

Kažu da su putovanja udvoje najveći test. Kako ste ga vi položili?

Andrija: Neverovatno je koliko dobro funkcionišemo, bilo da ostanemo negde mesec dana ili vikend, nama je isto. Nikada se ne svađamo, to nam se dešava samo kod kuće. Kada putujemo, stvarno uživamo.
Aleksandra: Naravno, uvek je prisutan muško-ženski momenat - ja u šoping, on na piće, ali to su one benigne stvari, deo svakodnevice svakog odnosa na planeti, i prijateljskog, i emotivnog. Nas dvoje stvarno umemo da uživamo.

Kako funkcioniše vaš život pod istim krovom, volite li da provodite vreme u kuhinji ili ste radije ispred televizijskog ekrana?
Andrija: Ja volim da kuvam i kada mogu, to radim. Dobra hrana u našoj maloj zajednici od velikog je značaja. Oboje volimo vrhunski da jedemo, da putujemo i uživamo u toj vrsti hedonizma. Tu smo kao blizanci.
Aleksandra: Dvojajčani blizanci.
Andrija: Tako je. Inače, mnogo volimo da gledamo serije i dokumentarce, a Sandra je veliki filmofil i to ozbiljno prati, upoznata je sa tim mnogo bolje od mene.

Sa kojim holivudskim glumcem, odnosno glumicom biste voleli da sarađujete?

Andrija: Sa Meril Strip. Voleo bih da radim sa tim nekim starijim glumcima od kojih mogu nešto da naučim. Volim da učim, sve što radim volim da donosi nešto novo, ne podnosim stagniranje u bilo kom smislu, pa bih iskoristio tu priliku da otvorim oči za nešto što do tada nisam video.
Aleksandra: Ne znam odakle bih počela sa nabrajanjem, ali jedna moja profesorka je rekla sjajnu stvar, da svi glumci na ovom svetu imaju iste probleme, samo je pitanje koliko novca je uloženo u neku produkciju. Gde god da glumimo, svi se mi isto pitamo, muče nas iste dileme i to je ono što povezuje sve glumce na ovom svetu. Tako da bih volela da radim sa svim talentovanim ljudima na ovom svetu, odakle god da su.

Veliki ste borci i težite tome da život učinite boljim i sebi i drugima. Šta vas motiviše u toj borbi?
Andrija: Život je stalna borba, koja nikome ne nudi olakšavajuće okolnosti. Najveći problem je što ljudi stalno nešto od nekoga očekuju, a niko ti ništa neće dati. Život ti ništa neće dati. Kada si svestan toga da si sam na ovom svetu i da moraš za sve da se izboriš, da li je to samo da se prehraniš ili napraviš nešto više u životu, nema druge nego da se boriš.

One koji nisu u stanju sami da se bore podržavate kroz humanitarni rad, aktivni ste u radu organizacije “Beat”. Dokle ste stigli na tom polju?
Aleksandra: “Beat” je pokret koji se, između ostalog, bavi organizacijom žurki elektronske muzike, ali i humanitarnim radom. Prošlog decembra smo zajedno sa fondacijom 'Budi human' i akcijom 'Pošto život' organizovali drugi po redu dvodnevni festival elektronske muzike humanitarnog karaktera “Dance4life” i nameravamo da to nastavimo da radimo. Već smo dosta govorili o tome u medijima, ali izgleda da se svest ljudi na tu temu sporo budi. Zato nekolicina nas mladih glumaca, sa Viktorom Savićem na čelu, koji je ujedno jedan od osnivača “Beata”, pokušavamo da što više govorimo o tome u medijima. “Beat” je odskoro dobio i broj 199 putem koga će se, slanjem na broj 3030, skupljati sredstva za kupovinu aparata za bolnice širom Srbije. Verujemo da na talasima dobre energije i sjajne muzike ljudi mogu i treba da pomažu ljudima kojima je pomoć potrebna.