Isidora Bjelica se i dalje bori i smeje: Iščašila sam koleno, ali ne mozak!

– Statistika nije na mojoj strani, statistika kaže da se ta podmukla bolest vraća. Ali ja sam devojčica koja veruje u čudo. Kad se dogodilo ovo, što ne bi još jedno - rekla je Isidora kada su nakon dužeg vremena rezultati bili zadovoljavajući i bolest je bila zaustavljena.

Međutim, njen put nije uvek bio lak, jer ljudi koji očajnički pokušavaju da pronađu lek i spas, neretko nalete i na prevarante koji se na tuđoj muci bogate.

- Lečeći se tri godine po svetskim i domaćim centrima, tumarajući od oficijelnih lekara i klinika do samozvanih iscelitelja i stručnjaka, morala sam, nažalost, sama da učim medicinu i da u magli onog što postoji pokušam da nađem ono što će mi produžiti vreme, budući da su mi davali tako malo vremena. Izgubila sam dragoceno vreme zbog onoga što nisam znala, zbog nemogućnosti uvida u potpunu sliku, čije elemente nisam mogla da sklopim. Kao i mnogi drugi oboleli, bila sam žrtva prevaranata, opsenara, šarlatana, ali i agresivnih osoba iz sveta alternative i prepotentnih i bezosećajnih lekara alopatske medicine. Sve to ne bi bilo važno da nam od njih ne zavisi jedino što imamo: naš život - ispričala je Isidora i svoju stranu priče u borbi za život, dajući osvrt na svoju borbu sa kancerom.

Međutim, nisu samo šarlatani ti koji su se pojavljivali u njenom životu. Pojavljivali su se i komentari u kojima je prozivana, u kojima su ona i njena bolest postajali predmet podsmeha i mržnje.

- Prvo sam plakala, to me je strašno bolelo, nisam razumevala da može da postoji takva zloba, a onda sam shvatila da je jedan od razloga zašto sam se razbolela upravo taj što me je ljudska zloba previše povređivala i da je moj duhovni zadatak upravo da to prevaziđem. Većina tih ljudi to piše iz lične tuge, nesreće, straha, nezadovoljstva, odsustva ljubavi i njima treba pomoć, a ne svađa. Jer zloba je teža dijagnoza od raka. Znate, čoveka nervira upravo ono što ih žulja u sebi, čega se plaše. I najzad, jako je bolesno očekivati da vas svi vole. Pa kad su Isusa razapeli, šta da očekuje običan smrtnik? - kaže Isidora.

Neka prijateljstva su se ugasila, jer bolest gasi i njih, kao i život.

– Ne možeš da izgubiš prijatelje, možes samo da saznaš da ih nikada nisi ni imao. Sve što nam život donese i služi da bismo se promenili, otreznili, da ne gubimo vreme na ljude. Ne osuđujem nikoga, razumem da je to teška stvar, ljudi se plaše i odlaze iz straha. Nema tu ljutnje.

Ipak, ono što je drži i ne da joj da nestane je najjednostavnija i najlepša stvar na svetu - ljubav.

- Ljubav je najvažnija. Kada shvatite da volite uprkos svim nedaćama koje vas opsedaju i da je vaša ljubav veća i od siromaštva, i od smrti, i od svih drugih iskušenja, onda vam to daje snagu. Ako je to osoba sa kojom ste srećni i kad sve ide naopačke i sa kojom se najslađe smejete. Ali, svi moraju da znaju da nije ljubav ako se postavljaju uslovi, ako je neko žrtva, ako se lako odustaje. Svako ima svoju veliku ljubavnu priču, ali da biste našli drugu polovinu, prvo morate u sebi da imate dovoljno ljubavi za ceo kosmos. U ljubavi nema pravila ni zakonitosti, ljubav je jedino pravilo. Niko ne zna šta je između dvoje jer ljubav je velika tajna, tako da je glupo kada sudimo o drugim parovima. Ne sudimo, samo volimo. Koliko dajemo, toliko ćemo dobiti. Ako nam nedostaje ljubav - znači da je ne dajemo dovoljno.