Ana Štajdohar otkrila sa kakvim se izazovima susreće kao majka dvoje mališana || Hello Magazin!

U domu pevačice Ane Štajdohar i njenog supruga Nikole Demonje tokom proteklih praznika sve je odisalo razdraganim osmesima njihovih mališana. Dve godine posle rođenja kćerke Nie, skladan bračni par po drugi put ostvario se u ulozi roditelja kada je na svet došao sin Lav. Novi član porodice doneo je i novu energiju u njihov dom, a premorenost zbog obaveze oko dece i neizmerna sreća smenjuju se u njihovoj svakodnevici.

Kako je prvi porođaj za ponosnu majku bilo traumatično iskustvo, pre svega zato što je Nia bila prevremeno rođena beba, Ana se dobro pripremila za dolazak drugog deteta. Tako je rođenje Lava proteklo bez tenzije iako je bebi na rođenju pupčana vrpca dva puta bila obmotana oko vrata. Posle prvog zajedničkog porodičnog fotografisanja, Ana je u intervjuu za magazin "Hello!" otkrila sa kakvim se izazovima susreće kao majka dvoje mališana, ističući da je njen brak na novom ispitu.

Koliko se vaš život promenio od kada ste dobili drugo dete?

- Dosta. Nia ima nešto više od dve godine, a Lav dva i po meseca. Može se reći da imamo dve bebe i svaka traži pažnju po čitav dan. Lagala bih kad bih rekla da je lako. Veoma je iscrpljujuće, potrebno je mnogo energije, pa i živaca. Noć provedem budeći se zajedno sa bebom, a onda celodnevna akcija u kojoj je uvek neko od njih dvoje gladan, treba mu presvući pelene, treba ga zabavljati, prošetati, uspavati. Iako imam pomoć, nije lako. Sada imam vremena za sebe u tragovima i iskoristim ga na najosnovnije, da jedem, da se istuširam i da uradim vežbe. Vreme za nas dvoje skoro da ne postoji. Deca vas vežu još jače, ali, u isto vreme i razdvoje. Vaša ljubav bude na novom ispitu. Bilo je dana kada smo toliko bili nervozni od umora da nismo mogli očima da se gledamo, pa to krijemo od dece, da ne osete, da njih slučajno ne remetimo, pa oluja prođe. Na istom smo brodu, nekad je lepo i sunčano, more mirno, a nekad talasi prete da vas progutaju. Mi se ne damo. Čuvamo naš mali svet, koji je, eto, u međuvremenu postao duplo veći. Ali, vredi svaka neprospavana noć, vredi svaki sekund. Nema ničeg vrednijeg od ljubavi i porodice.

Po čemu Lav podseća na Niu kada je bila u njegovom uzrastu, a po čemu se njih dvoje razlikuju?

- Drugačiji su. Pre svega zato što je Lav, za razliku od nje, rođen u svom terminu. Ona je bila mnogo osetljivija, sićušna, krhka, tražila je dodatnu brigu, a faze razvoja su kasnile tačno onoliko koliko se ranije rodila. Iako je to bilo očekivano i normalno, ja sam bila pod velikim stresom, naravno, dobrim delom i zbog same činjenice da mi je ona prvo dete. Tada nemaš iskustva, sve ti je novo, sve ti se čini komplikovanim, u strahu si da negde ne pogrešiš. Bila sam kao luda. Non-stop sam uočavala mrvice na podu, brisala i sterilisala sve živo, podešavala alarm da me obaveštava kad prođe dva i po sata, da slučajno ne zakasnim sa presvlačenjem i obrokom. Bila sam kao robot. S drugim detetom si opušteniji, definitivno. Lav lepo napreduje, već mi se uveliko smeška i pokušava da priča sa mnom. A i veoma je radoznao da upozna svet oko sebe. Kada je budan, nema šanse da leži i najsrećniji je kada ga nosim po stanu, pa on sve razgleda svojim krupnim plavim okicama.

Kako je Nia prihvatila mlađeg brata?

- Mnogo sam srećna što ga je Nia tako lepo prihvatila. Stalno priča kako je mnogo sladak i kako ga voli. Čim zaplače, pita me šta mu je i onda mi kaže: `Mama, ja pomognem, ja pomognem`. Duša moja mila. Uvek je tu kada ga presvlačim, ona uzme iskorišćenu pelenu, odnese je u đubre, pa mi se pohvali da je to uspešno obavila i doda mi novu. I stalno bi da ga grli, onako nespretno, pa moramo da pazimo da ga ne ugnjavi. Preslatki su. Ni u jednom momentu nije pokazala ljubomoru. Mi smo veoma pažljivi, od samog njegovog dolaska iz porodilišta, kada smo joj dali poklone koje joj je, navodno, njen bata doneo jer je mnogo voli. Ona je bila oduševljena kad ga je prvi put videla. Smejala se i mazila ga kroz ogradicu krevetića. Nia je, inače, vrlo umiljata. Kad god vidi Nikolu i mene zagrljene, dođe i traži da se volimo zajedno, kako to ona kaže. Onda je Nikola podigne pa se svi zagrlimo. Tad je mnogo srećna.

Da li je i Nikola već savladao sve poslove oko beba i koliko vam pomaže u tome?

- Nikola je zbog posla dosta bio odsutan u prethodnom periodu. Kada je tu, on se više bavi ćerkom, a ja bebom, jer je detetu na početku života majka centar univerzuma i nezamenljiva u svakom smislu. Mi generalno sve obaveze delimo po principu logike zdravog razuma. Nema tu muških i ženskih poslova, već radimo onako kako je u određenom trenutku logično.

Vaš sin dobio je ime kada ste saznali da mu je pre rođenja pupčana vrpca bila obmotana oko vrata, jeste li pre toga imali neko drugo ime u planu?

- Imali smo nekoliko imena u planu i nikako nismo mogli da se odlučimo koje je ono pravo za našeg sinčića. Za pupčanu vrpcu nisam znala sve dok sve nije bilo gotovo. Tada mi je doktor rekao.

Lav se namučio pri dolasku na ovaj svet i ja sam tada prelomila. Znala sam da mu to ime najbolje pristaje, nije bilo sumnje da je on naš Lav.

Poznato je da tate i kćerke, a mame i sinovi imaju posebnu vezu, da li se takva praksa može već sada osetiti i u vašem domu?

- Još su suviše mali da bismo mogli da primetimo takvu podelu, mada ne sumnjam da je generalno baš tako kako ste rekli.

Imate li pomoć u odgajanju dece i na koga najviše možete da se oslonite?

- Na bake i deke. Oni su neprocenjivo blago. Posebno bih zahvalila mojoj mami, bez koje ne znam kako bih. Moja mama je najbolja osoba na svetu koju krase neizmerno strpljenje i ljubav, samo ona može da istrpi sva moja stanja i izdanja.

Danas su srećni i dugovečni brakovi sve ređi, u čemu je ključ vašeg skladnog odnosa?

- Nemam pojma. Nezahvalno je deliti savete. Svaki čovek i svaka veza su priče za sebe. Nikola i ja se slažemo kada su krupne stvari u pitanju, a svađamo se oko sitnica i gluposti. Posvađamo se tako da bljujemo vatru jedno na drugo. Onda nam ne bude dobro sve dok se ne pomirimo. U aprilu će biti deset godina otkako smo zajedno. Čitava jedna decenija, a još volimo da se držimo za ruke baš kao prvog dana. Možda je u tome ključ. Idemo istim putem, gledamo u istom pravcu dok se držimo za ruke.