U poseti kod Siniše Ubovića u domu punom svetlosti i dobre energije

Glumac i motivacioni govornik Siniša Ubović pre nekoliko godina mir je pronašao u prostranom stanu u Novom Beogradu, koji je uredio s mnogo ljubavi i uz veliku pomoć supruge Aleksandre.

Poznati umetnik, koji je samo do pre nekoliko godina vodio prosečan život ispunjen stalnim brigama, zahvaljujući učenju Lujze Hej i njenom programu “Heal Your Life” uspeo je da  prevaziđe negativan pogled na svet i da “skroji” život po svojoj meri. Filozofija jednog od najčuvenijih motivacionih govornika današnjice toliko ga je fascinirala da je i sam počeo da se bavi tim poslom, a ubrzo mu se pridružila i supruga Aleksandra. Skladan bračni par danas ima misiju da svoje učenje prenese na što veći broj ljudi, a posle seminara koje drže najradije se relaksiraju u svom domu, gde ih uvek čekaju sinovi - petnaestogodišnji Aleksandar i jedanaestogodišnji Simon.

Spadate li u ljude kojima je bitno u kakvom okruženju žive?

- Jako mi je važno kako izgleda moj dom, jer je to prostor u kome, kada ne radim, provodim najviše vremena. To bi trebalo da bude mesto gde možemo da se energizujemo i “napunimo baterije” za nove stvari. U svom stanu najviše vremena provodim sa porodicom i važno mi je da je lep i prijatan, ali pre svega udoban. Poslednje dve-tri godine moja porodica i ja živimo u stanu koji je naša prava oaza.

S koliko ljubavi ste uređivali životni prostor?

- Kada smo ušli u ovaj stan, on je bio sušta suprotnost onome kako izgleda danas. U njemu se godinama nije živelo, pa je bio prilično ruiniran, ali smo mi odmah shvatili da je to prostor koji nam odgovara i još tada smo znali kako želimo da ga preuredimo. Prvenstveno nam je bilo važno da stan bude pun svetlosti pošto se nalazi u predivnom okruženju sa mnogo zelenila. Drugi imperativ bio nam je da stan odiše toplinom, ali da ne bude pretrpan, a potrudili smo se i da nameštaj bude kombinacija rustičnog i modernog.

Jeste li poslove vezane za uređenje prepustili supruzi ili ste i sami podjednako učestvovali u tome?

- Aleksandra je u startu imala više posla jer je istraživala na internetu i listala časopise u kom pravcu bi trebalo da ide uređenje našeg doma, a ja sam joj, po potrebi, davao sugestije. Pre nekoliko meseci naša prijateljica, arhitekta Ivana Radić pomogla nam je da finalizujemo uređenje.

Koliko su i vaši sinovi učestvovali u tom procesu?

- Oni su učestvovali u uređenju svojih soba, a najvažnije im je bilo da izaberu boje zidova. Stariji sin odlučio se za mirniju varijantu, dok je mlađi želeo da zidovi njegove sobe budu u raznim bojama.

Imate li običaj da okupljate prijatelje kod kuće?

- Aleksandra i ja to mnogo volimo. Oboje smo dok radimo okruženi velikim brojem ljudi, pa nam u slobodno vreme najviše prijaju druženja kod kuće. Volimo da kuvamo i stalno tražimo razlog da okupimo drage ljude i da ih ugostimo. Često organizjemo i tematske večeri, kao što su, recimo, večeri grčke ili italijanske kuhinje, pa tada sve odiše kulturom tih zemalja.

Zbog posla kojim se bavite često ste na putovanjima, da li vam tada nedostaje vreme provedeno u domu?

- Tačno je da sam često na putu i bar desetak dana mesečno provedem van Beograda, ali, čini mi se da sam našao dobar balans i da mi ostaje dovoljno vremena da uživam i u kućnom okruženju.

Nedavno ste se vratili iz Amerike, šta je bio povod vašeg putovanja?

- Bio sam na jednom sjajnom treningu koji organizuje „Ekspertska akademija“, na čijem je čelu Brendon Bušar, jedan od najvećih svetskih motivacionih trenera. On je čovek koji se bavi sličnim stvarima kao ja, te je to iskustvo za mene bilo dragoceno. Seminar je održan u Kaliforniji, u mestu Santa Klara, a učestvovalo je oko hiljadu ljudi iz čitavog sveta. Inače, praktikujem da bar dva puta godišnje posetim neki od seminara jer, kada radite sa ljudima, jako je važno da se i sami edukujete. Inspiracija koju sam ovog puta dobio sigurno će me držati narednih nekoliko meseci.

Jedna ste od retkih osoba sa ovih prostora koji je imao priliku da upozna Lujzu Hej, po čijim metodama i radite, kako je izgledao taj susret?

- To je zaista bilo fenomenalno iskustvo na koje sam čekao pune tri godine. Nimalo nije lako ugovoriti sastanak sa osobom takvog renomea, ali sam bio strpljiv i verovao sam. Sreli smo se u hotelu “Pensilvanija” u Njujorku tokom velike konferencije “I can do it”, na kojoj sam učestvovao. Odvojila je za mene dva i po sata, koliko je trajao naš zajednički ručak, i bilo je to fenomenalno iskustvo, ne zato što su se tokom našeg razgovora dešavale spektakularne stvari, već zato što je sve bilo tako jednostavno i obično. Lujza je neverovatno obična žena koja, u skladu sa njenom filozofijom, sve što radi dok vi pričate jeste da vam pruža ljubav i podršku. Želela je da čuje mnogo toga o mom životu i pričali smo kao da se dugo poznajemo. Ona je jedno divno biće i to je sigurno jedan od najznačajnijih susreta u mom životu.

Pre nego što ste se upoznali sa njenim učenjem i sami ste bili nezadovoljni sobom, šta biste savetovali ljudima koji danas vode sličan život?

- Ono što je zaista najvažnije je da dozvolimo sebi da vidimo i zamislimo jednu drugačiju stvarnost od one u kojoj živimo i kojom smo nezadovoljni. U ljudskoj je prirodi, a takva nam je kultura, da, kada živimo teško, ne umemo ni da zamislimo da može da nam bude bolje, a ključ je upravo u tome da poverujemo u drugačiji ishod. U trenutku kada sliku o srećnijem životu stvorimo u našem umu počinju da se dešavaju i promene. Ne zato što tada nastaje neka magija, već zato što u nama počinje da se dešava proces prepoznavanja svih onih znakova pored puta koji nas vode do ostvarenja sna. Naravno da nije dovoljno da samo nešto zamislimo i da je potrebno i da krenemo u akciju, ali to je prvi i vrlo važan korak.

Vaša supruga je pored vas takođe počela da se bavi motivacionim radom, da li vas dvoje bolje funkcionišete na privatnom ili poslovnom planu?

- Otprilike godinu i po od kada sam počeo da radim kao motivacioni govornik, Aleksandra se prvo uključila u rad sa mnom kao organizator seminara i radionica. S vremenom i sama je krenula na obuku i usavršavanje, ali nju fasciniraju neke druge stvari u toj oblasti, tako da svako od nas ima svoj segment delovanja. Danas, veoma retko zajedno držimo treninge i predavanja, svako ima svoje polje delovanja i ne mešamo se jedno drugome. Međutim, čitav naš život obojen je filozofijom koju prenosimo, pa je teško da odvojimo poslovno od privatnog. U svakom slučaju, svako od nas ima priliku da se razvija i da napreduje, što je najvažnije, a pošto su nam poslovi veoma povezani mnogo vremena provodimo zajedno.

Jeste li uz učenje Lujze Hej postali bolji suprug i otac?

- U velikoj meri sam napredovao i mnoge stvari su mi postale jasnije. Naučio sam da je najvažnije da sa mnogo ljubavi pristupamo kako sebi tako i ljudima oko sebe. Zato kad god na intelektualnom nivou nemam rešenje za neku situaciju, znam da je najvažnije da joj pristupim sa mnogo ljubavi i da će sve početi da se odvija u pravcu koji je najbolji. Onog trenutka kada sam tako počeo da pristupam životu i da menjam svoja uverenja postao sam mnogo bolji na svim poljima. Danas sam u suštini zadovoljan sobom, ali uvek ima prostora za nova učenja i napredak.

Vaši sinovi su trenutno u pubertetu, kako oni prihvataju vaše učenje?

- Imamo veoma zanimljive situacije sa njima jer su veoma inteligentni, pa kada im naša filozofija ide naruku, onda obavezno citiraju neku rečenicu koja im u tom trenutku služi, ali kada nemaju korist od toga, kažu da ih ta priča ne interesuje. Svakako, kao roditelji smo primer deci i oni slušaju sve što mi pričamo, a sve to ostavlja trag na njima. Mlađi sin je mnogo otvoreniji da prihvati takve poglede na svet, dok je stariji u velikoj meri već formirana ličnost i trenutno traži sopstveni životni put. On je tinejdžer i jako mu je važno da se izrazi na svoj način, a koliko god možda nama kao roditeljima nekada ne odgovara njegov izbor, uvek imamo na umu da je najvažnije da ga podržavamo i volimo. Ne želimo da ga sputavamo da bude ono što jeste, ali svakako da kroz neke razgovore dolazimo do rešenja koja su najbolja za njega.

Kako se nosite sa “ludim godinama” vaših sinova?

- Oni su dobra deca i dobri ljudi, a u kom pravcu će se njihovi životi odvijati zavisi od toga šta su želje njihovih srca. Ako kao roditelji uspemo u tome da ih stalno podsećamo koliko je važno da uvek slušaju sebe i svoje srce, mislim da neće napraviti greške u životu.

Još uvek smo u periodu praznične euforije kada mnogo ljudi donosi važne odluke, ali najveći broj brzo odustane od svojih želja?

- Većina ljudi donosi odluke da od Nove godine počne redovno da vežba, da vodi računa o ishrani, da se reši cigareta ili šta već ko želi. Razlog brzog odustajanja od te zamisli je što prethodno ne raščiste sa sobom zašto su im te stvari važne i na koji način će sa tom promenom njihov život dobiti na kvalitetu. Zato donose odluke i sebe opterete nizom obaveza koje su veoma teške, pa brzo odustaju od svega. Međutim, kada bi u svom umu držali sliku o tome kakav će biti njihov život kada se budu držali tih odluka i kada pred sebe ne bi stavljali ogromne zahteve već kada bi išli korak po korak ka tom cilju, sve bi bilo mnogo lakše. Ako neko, recimo, želi da se hrani zdravo, nema potrebe da donosi doživotne rezolucije o tome da više neće jesti šećer, jer će to stvoriti samo veliki pritisak u njemu, već je dovoljno da svakog jutra razmisli šta bi tog dana mogao da uradi da njegova ishrana budu što kvalitetnija.

Spadate li vi u one koji vole da prave planove ili živite spontano?

- Spontana sam osoba, jer sam razvio osećaj poverenja u životni proces i znam da se sve događa za moje najveće dobro. Međutim, svakako da je potrebno donositi i određene odluke kada želimo da preusmerimo svoj život u nekom novom smeru. Mislim da sam napravio dobar balans između spontanosti i planiranja, ali je najvažnije da i kada ne ostvarim nešto što sam želeo znam da postoji dobar razlog što se to nije dogodilo i da će se dogoditi u najbolje vreme. Jako je važno da u tom procesu sami sebi budemo podrška, jer jedino tako sve stvari dolaze na pravo mesto.

Gde vidite sebe u budućnosti?

- Nikada nisam mnogo razmišljao o tome, a najvažnije mi je da uvek budem srećan i u miru. Ne pravim konkretne planove o tome kako bi moj život trebalo da se odvija, a predavanja koja držim svakako su mi veoma dragocena i voleo bih da se ta priča još više proširi i dopre do što većeg broja ljudi. Ono što bih želeo da mi se dogodi je iskustvo života u inostranstvu. Jako bi mi prijalo da godinu ili dve provedem u nekoj drugoj zemlji i da se upoznam sa drugom kulturom i načinom života.

Vaša primarna profesija je gluma, jeste li odustali od tog poziva ili u poslednje vreme niste imali kvalitetne ponude?

- Motivacija je trenutno najdominantnija u mom privatnom i profesionalnom životu. Što se tiče glume, ona je moja velika ljubav kojoj sam posvetio više od dvadeset godina svog života, tako da je neodvojivi deo mene. Međutim, sve ponude koje sam dobijao u poslednje vreme nisu mi bile toliko inspirativne i značajne da bih se odrekao radionica i predavanja. Ukoliko mi se ponudi uloga koja će u meni rasplamsati plamen - rado ću je prihvatiti.

 

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +