Čovek starog kova: Vojin Ćetković otkriva da se u životu najviše borio za Slobodu || Hello Magazin!

Ne može se reći da glumac Vojin Ćetković mrzi da daje intervjue, ali ne uživa u pričama za medije. Kad se toj činjenici dodaju brojne obaveze, koje je imao, jasno je zašto je dogovor za intervju za magazin "Hello! započet pred premijeru "Stada", a objavljen je dan pre nego što će beogradska publika moći da vidi film "Santa Maria della Salute", u kome simpatični Kruševljanin tumači lik Laze Kostića. Trenutno se na vrhu njegove liste obaveza nalaze probe za predstavu "Don Žuan", koja će uskoro biti na repertoaru "Jugoslovenskog dramskog pozorišta".

Vojin Ćetković spada u retke sagovornike koji s podjednakim šarmom pričaju o temama koje smatraju prikladnim i eskiviraju one koje im nisu drage. Svestan da četrdeset peti rođendan nije bio vreme za alarm, pogotovo kada tako izgleda, poigrava se pričajući o generacijskim razlikama kako sa deset godina mlađom suprugom Slobodom Mićalović, sa kojom ima sedmogodišnje bliznakinje, Veru i Milu, tako i sa mladim kolegama. U intervjjuu za "Hello!" sve to došlo je do punog izražaja.

Da li ste zadovoljni reakcijama na film "Stado"?

- Pre svega sam zadovoljan što je Koja uspeo da zajedno s Romčevićem napiše scenario, da nađe novac za snimanje filma, da ga isproducira i igra u njemu. To su velike stvari.

Uspeo je i da za male uloge pridobije odlične glumce. Jeste li odmah prihvatili poziv?

- Ne samo to, već sam mu rekao da ću igrati bez honorara jer sam znao kakva je situacija, a verujem da bismo svi tako postupili. Jednostavno, i kao glumac i kao čovek, Koja to zaslužuje. Uz sve to, on je veliki borac za glumačka prava. Odgovorio mi je da tako nešto ne dolazi u obzir.

U kakvom su stanju glumačka prava?

- Kad prijateljima advokatima pokažem neki moj ugovor, kažu mi da nisam normalan. Naši ugovori su lošiji od onih koje građani potpisuju sa bankama, i to u švajcarcima. Možete da zamislite.

Da li ste u medijima pričali o svom iskustvu sa "švajcarcima" da biste skrenuli pažnju onih koji mogu da reše taj problem?

- Ne, nikad o svom kreditu nisam govorio za novine, jer je to moja lična stvar. Ne znam odakle novinarima podaci o mojim dugovanjima.

Kad se pojave tekstovi tog tipa, kažete li Slobodi: "Vidi, pišu gluposti o nama"?

- Ne, jer stvarno ne obraćamo pažnju na to. Čast izuzecima, ali otprilike znam šta će da izvuku iz konteksta, a za autorizacije nemam vremena.

Na šta ste mislili kada ste rekli da vam se dešavalo mnogo čudnih stvari vezanih za pesmu "Santa Maria della Salute"?

- Gospodin Radomir Putnik, moj prvi direktor Drame, pozvao me je i rekao da `Dositejevu nagradu` treba da dobije Vladeta Jerotić, a da bi on voleo da ja tom prilikom govorim pesmu `Santa Maria della Salute`. Prihvatio sam, odmah našao pesmu, odštampao je, počeo da čitam i - od tog trenutka ona je počela da me proganja. Dešavalo mi se da se noću budim i u mislima izgovaram stihove. Čini mi se da nikada u životu nisam imao veću tremu nego na toj dodeli nagrade. Nekoliko dana kasnije stigao je poziv iz Srbobrana. Saopštili su mi da organizuju `Lenkine dane`, da svake godine po jedan glumac govori `Santa Maria della Salute` i da bi voleli da ovog puta to budem ja. Ponovo prihvatim, a dva dana posle pozvao me je Zdravko Šotra. Kad sam čuo da mi predlaže ulogu Laze Kostića, pitao sam se ko se to sa mnom šali, usledilo je još nekoliko sličnih situacija. Naravno, šizofreno je kad se glumac poistoveti sa nekim likom. Ne bi trebalo mistifikovati neke situacije, baš kao što nije dobra ni preterana demistifikacija, ali to je bio neki sled događaja.

Ključna tema filma i serije je - nemoguća ljubav. Da li ste nekad pomislili da više ništa nije nemoguće?

- Nikad ništa nije ni bilo nemoguće. Jovanka Orleanka je vodila vojsku. Kada? Mislim da vreme nije ne znam kakav ograničavajući faktor. Prvo, sve je stvar ličnosti, a onda godina. Ipak, nemoguće je da čovek, bez obzira što je umetnik, ne bude svestan razlike od trideset pet - trideset šest godina. Osim toga, oni su kumovi. Deda Lenke Dunđerski krstio je Lazu Kostića. Sve te okolnosti su, možda, pojačale želju i njegovu inspiraciju.

Tamara Aleksić, koja glumi Lenku, od vas je mlađa dvadest jednu godinu.

- Znam je dok je bila devojčica, a i deca nekih mojih kolega, ne baš mnogo starijih od mene, već su glumci. Ne znam kako, ali mimo moje kontrole i preko noći prestao sam da budem mlad glumac. Đuričko me je pitao: `Kad ideš na snimanje, pa po tebe dođu kolima, da li te puštaju da sediš napred?` Kažem `puštaju me`, a on zaključi `gotovi smo`.

Dok smo se dogovarali za intervju prvo ste nekoliko dana bili u Oslu, pa u Novom Sadu, jedna premijera je prošla, sad i druga. Odgovara li vam takav tempo?

- Utrnuo sam, ali šta da radim, takav mi je posao.

Sloboda je bila u Americi, takođe zbog posla. Kako uspevate da organizujete svakodnevne obaveze?

- Zet mi je bankar, pa se često pitam kako bankari uspeju da se nađu kod kuće. Za ovaj naš posao to mi deluje nekako normalno.

Vaše kćerke uskoro će napuniti sedam godina. Šta je, u ovom trenutku, najkomplikovaniji deo vaspitavanja?

- Za te teme mnogo je bolji sagovornik moja žena, njoj ova pitanja više leže.

Sloboda je nedavno rekla da nije žena koja muža hvali po novinama, ali da zaista mora da pomene razumevanje i podršku koje ste joj pružili dok je snimala u Trebinju.

- Evo, sav sam u suzama koliko sam se raznežio. Vidite kako ona to lepo zna da sroči. Ja ne umem, zato idemo dalje.

O tome da umete svedoče vaše reči izgovorene u trenutku kad su Mila i Vera imale četiri meseca. Na pitanje šta biste voleli da od onoga što ste poneli iz roditeljskog doma prenesete na njih odgovorili ste: "Naučili su me da budem blag i slobodan, dopustili su mi da sam pravim izbor - posla, društva, sporta kojim sam se bavio..."

- Ne znam gde sam izgubio tu rečitost u međuvremenu. Više ne pričam o tim temama, jer bih mogao da kažem nešto što ne bi trebalo, a Sloboda ima pravu meru. Ne znam muškarca koji bi to znao tako lepo da formuliše.

Upravo smo zaključili da ste znali pre šest i po godina.

- Bio sam mlad... `Ja nikad nisam bio mlad. Uvek sam bio star.` To je citat.

Da li ste sačuvali blagost i slobodu o kojima ste govorili?

- Ni na to pitanje ne znam da vam odgovorim, ali se trudim da ih sačuvam.

Zanimljivo je da kao jednu od svojih mana često pominjete lenjost, a izgleda kao da ne prestajete da radite.

- Život me tera, a ja najviše volim da lenčarim. Lenjost je majka filozofije, književnosti, kreacije. Dok lenčarim uvek smislim nešto zanimljivo.

Prošle godine mediji su vašu porodicu preselili u Čortanovce. Da li ste ikada ozbiljnije razmišljali da odete iz Beograda?

- To je neko negde objavio, a onda je krenulo prepisivanje. Velikom broju ljudi je to san, ali to je jednostavno nemoguće. Jedan pametan čovek je na večeri, kojoj je prisustvovao moj prijatelj, postavio pitanje na koje niko nije znao da odgovor. Glasilo je: `Da li znate da se odmorite?` Ja, prosto, tragam za njim. Odmor nije samo ležanje, čitanje, pecanje, kuvanje… Zato pokušavam da razvijem taj talenat.

Kada se čitaju vaši intervjui, često pominjete da nastojite da budete normalni. Nekad se normalnost podrazumevala, a danas je kompliment za nekoga reći: "Tako je normalan".

- Zbog vremena provedenog u pozorištu često nisam znao šta se napolju događa. Nekad su, upravo zbog toga, ljudi mislili da su glumci malo nenormalni, a na kraju je ispalo da smo mi u stvari normalni, jer su se napolju dešavale nenormalne stvari. U trenutku kad se desio vakuum, pa nisam bio u pozorištu, odjednom sam se sudario sa novim tehnologijama, novom estetikom. Uključim televizor, pa ne mogu da varujem šta vidim. Počeo sam da se zbog toga nerviram, da sudim o onome što vidim, a onda sam shvatio da većina to želi i da sam ja, možda, u problemu. S vremenom sam prihvatio da sam drugačije baždaren. Ne razumem ni Fejsbuk, ni Tviter, niti ih imam.

Sloboda ima profil na Instagramu.

- Ona je dosta mlađa. Objasnila mi je da je to normalno, ali meni nije zanimljivo.

Pretpostavljam da se šalite kad potencirate generacijsku razliku, jer deset godina nije tako mnogo.

- Kad je počeo rat, ja sam imao dvadeset godina, a ona deset. Čega se vi sećate iz vremena kad ste imali deset godina? Njeni kriterijumi su drugačiji. Ja sam sedamdeset prvo godište, što znači da sam odrastao sedamdestih i osamdestih. Zakačio sam drugo vreme, predratno, a ona je tada rođena. O današnjoj deci da ne govorim.

Da li u glumačkom svetu vlada "poštovanje starijih"?

- Moja generacija voli mlade. Dozvoljavamo im da sednu kod nas za sto a da ne pitaju da li je slobodno. Jasno je da se šalim, ali mi to, stvarno, nismo smeli u njihovim godinama.

Vaš profesor na Akademiji Vlada Jeftović govorio je da ste pravi borac. Za šta ste se najviše borili?

- Za Slobodu.

Da li je ispravno što smo reč počeli velikim slovom?

- Kod mene je isto.