Bojana Ordinačev: Moja borba sa samoćom

Ulogom Kristine u seriji “Istine i laži” osvojila je publiku, vešto dočaravajući slojevitost ljubavnih i prijateljskih odnosa. Iako je već deceniju i po gledamo u serijama, na filmu, kao i na sceni matičnog pozorišta “Boško Buha”, Bojana Ordinačev priznaje da nije oduvek maštala da bude glumica. U srednjoj školi imala je  drugačije planove, ali je bombardovanje 1999. godine naglo zaokrenulo njen profesionalni kurs. U razgovoru za “Hello!” lepa Novosađanka govori o najtežem periodu života, iz kog je izašla kao pobednik, i otkriva zbog čega javno ne priča o emotivnom partneru sa kojim je u dugogodišnjoj vezi.

Imate li velike planove za ovu godinu?

- U suštini, ne. Sledim svoje osećaje. Doduše, donela sam odluku da aktivno treniram, ali ne mesec dana, već cele godine. To je jedini zadatak koji sam sebi postavila. Radujem se obavezama koje me očekuju, mi glumci smo najsrećniji kada radimo. Sredinom februara nastavljamo sa snimanjem serije “Istine i laži”, a dotle ću uživati u pauzi.

Šta radite u slobodno vreme?

- Za praznike sam putovala i to mi je omiljena aktivnost, pakujem kofere kad god ugrabim vremena. Ovih dana trudim se da se odmaram, dosta se šetam i jedem. Uživam u svakom danu.

Nije tajna da je ekipa serije “Istine i laži” bliska i van seta.

- Lepo sarađujemo i lepo se družimo. Zaspim sa kezom na licu čak i kada dođem kući umorna. Budem iscrpljena, ali puna energije. Pre svega zato što radim ono što volim. Atmosfera na snimanju je fantastična, ništa lepše ne bih mogla da poželim kad je posao u pitanju. Prvi put mi se u radu na nekom projektu dogodilo da ekipa bude toliko složna. Družimo se i van seta, ne pijem sa svima kafu posle posla, ali nema ni potrebe za tim, jer smo ceo dan proveli zajedno.

Sapunice su na neki način obeležile vašu karijeru.

- Glumački sam porasla u toj formi. Prvo što sam radila na trećoj godini akademije bila je serija “M(j)ešoviti brak”. Posle toga došla je “Jelena”, prva srpska sapunica, sa kojom sam i ja bila pionir. U međuvremenu snimila sam još dva takva projekta u Hrvatskoj, tako da odlično poznajem teren. Srećna sam kada radim ono što volim, u bilo kom obliku. Imam privilegiju da ne sedim u kancelariji. Svaki moj radni dan je drugačiji, dinamičan, nikada ne mogu da se umorim. Uživam u svakom segmentu, bilo da je reč o snimanju serije, filma ili pozorištu.

Zbog čega ste odabrali baš glumu?

- Završila sam srednju umetničku školu, odsek dizajn i tekstil. Na trećoj godini shvatila sam da želim da studiram primenjene umetnosti u Italiji, ali to je bila 1999, pa sam zbog poznatih okolnosti odustala. Moji roditelji bave se izradom kožne galanterije, tako da je neki oblik umetničkog izražaja bio neminovan i u mom slučaju. Odlučila sam da ipak ne upišem Likovnu akademiju, jer sam shvatila da je gluma ono što me interesuje. Iz ove perspektive, ne znam šta bih bila da nisam glumica, ali znam da bih svakako bila srećna.

Jeste li se ikada pokajali zbog izbora profesije?

- Činjenica je da postoji mnogo više glumaca nego što ima posla, ali zadovoljna sam svojim izborom. Naravno, bilo je perioda zatišja, kada sam igrala samo u pozorištu i dugo me nije bilo na televiziji, ali sam to posmatrala kao životni krug koji se okreće i bila sam strpljiva. Sada sam ponovo tu, mada će verovatno opet doći period kada me neće biti i sigurno neću očajavati zbog toga. Koliko god da mi neka situacija deluje loše i teško, znam da će se u nekom trenutku promeniti.

Da li uspehe pripisujete ambiciji ili faktoru sreće?

- Nisam preterano ambiciozna, što i nije dobro. Ne grabim da bi došla do projekta i sigurno sam zbog toga izgubila mnoge poslove, ali zato nisam izgubila ono u sebi, ono zbog čega lepo spavam. U suštini, mislim da ono što nisam radila i nije bilo moje. Verovatno je i efekat sreće zaslužan što sam tu gde jesam, ali i strpljenje je odigralo važnu ulogu, to je velika stvar u našem poslu.

Izgleda da u situacijama u kojima mnogi klonu vi birate optimizam.

- Što bi rekao moj dečko: “Ti si, Bojana, statistička greška”. (smeh) Mislim da je razlog ono što sam doživela kada sam upisala akademiju i došla u Beograd. Čudno je kada sa 19 godina krećete ispočetka. Svako ko je napustio svoje mesto zbog studija ili iz bilo kog drugog razloga doživeo je isto, ali meni je to iskustvo bilo užasno teško. Ta prva godina na akademiji bila mi je najteža u životu. Iz jedne ušuškane porodične atmosfere, mama, tata, brat, kuća, pas, dvorište, prijatelji, gužva, došla sam u Beograd i suočila se sa samoćom. Svaki dan bio je borba. Dođem kući sa predavanja i shvatim da nema hleba jer ga, je l' te, nisam kupila, pa krenem da se istuširam i shvatim da nema tople vode jer kod kuće u Novom Sadu imamo protočni bojler. To su, naravno, sada smešni problemi, ali susrela sam se sa stvarima o kojima ranije nisam razmišljala. Bio je to moj najozbiljniji životni ispit.

Postoje li trenuci kada potonete? Šta vas tada vraća na površinu?

- Imala sam mnogo situacija kada sam padala, ali sam se svaki put iznova motivisala. Kažem sebi: “Ovo si želela, zar ne?” I to me tera napred. Imam izbor - da se borim ili da ludim, budem nervozna i padnem u depresiju, što je glupa odluka. Sve je stvar izbora, a ja sam odlučila da se fokusiram na ono što me čini srećnom. Talasi neminovno dolaze s vremena na vreme, nekad razumeš zašto, nekad ne, ali bitno je da plivaš.

Ko vam je najveća podrška?

- Kada malo bolje razmislim, možda će zvučati čudno, ali sama sebi sam uvek bila najveća podrška. I majka mi je rekla da se ni kao mala nikada nisam žalila, sve sam sama rešavala. Na vreme sam shvatila da sam za svoj život, svoj dan, godinu i sve što me čeka zaslužna ili kriva samo ja. Verovatno odatle dolaze to moje strpljenje i vera da će sve biti okej, pre ili kasnije.

Ima li tetovaža žene ratnice veze sa tim?

- Da, nju sam istetovirala posle prve godine akademije, kada sam preživela borbu. To je junakinja stripa “Cat Claw”, žena-mačka ratnica. Inače sam Lav u horoskopu, pa ima i tu simboliku. Nedavno mi je prijateljica rekla da ne liči više ni na šta i da je prepravim, ali neću to učiniti, ostariće sa mnom takva kakva je, da zauvek svedoči o jednom delu mog života.

Na društvenim mrežama aktuelan je “10 year challenge”. Kako ste zadovoljni vašom proteklom decenijom?

- Generalno sam zadovoljna sobom i svojim životom. Nemam potrebu da fasciniram ljude, mamu, tatu ili nekog trećeg, niti da pokazujem dokle sam stigla i šta sam postigla. Imam neki svoj mali život i radim najbolje što umem. Dokazujem se samo sebi. Ne osvrćem se u smislu da tražim greške, ponosna sam na uspehe, a budućnost nikada nisam previše planirala.

Da li ste ikada karijeri davali prednost u odnosu na privatni život?

- Vaspitana sam tako da mi je porodica na prvom mestu. Prvenstveno ona iz koje sam potekla, a kada krene deoba ćelija, onda će ona koju ja napravim biti primarna.

Jeste li spremni za tu životnu fazu?

- Ne postoji pravo vreme za roditeljstvo, najlepše je kada i muškarci i žene to dožive onda kada žele, bilo da imaju 19, 27 ili 45 godina. To su suviše lične stvari da bi se od nekoga očekivalo da ih urade “tad i tad”. Nekako sam uvek znala da će se dogoditi onda kada mi to moje biće bude reklo, kada osetim da je došlo vreme.

Osećate li da je došlo?

- Osećaj u meni kaže da jeste, ali ne žurim. Nisam u fazonu “tri, četiri, sad - hajmo”. Sve u svoje vreme.

U dugoj ste vezi, ali nerado govorite o tome.

- Sve što se događa u mom privatnom životu nije drugačije u odnosu na dešavanja u životu drugih, naprotiv. Ali, ukoliko javno pričam baš o svemu, ne ostaje mi ništa što bi bilo samo moje, ništa čemu ću se vratiti kada dođem kući.

Živite sa partnerom, ali se još niste odlučili na brak. Šta je suština složne zajednice?

- Odnos partnera, bilo da su u vezi ili braku, neće očuvati ni lepota, ni privlačnost, ni novac, neće ga popraviti ni sedmo dete ukoliko nije zasnovan na ljubavi i razumevanju. To je suština i tu leži sva snaga. To je tvoje utočište, mesto gde tražiš zaštitu kada je najteže, gde te vole kakav god da si, nešto samo tvoje što te leči, punjač na koji se uključiš kada se baterije isprazne.

Opraštate li greške?

- Sve zavisi kakve. U šali kažem da kod mene predmet ne zastareva, a za to uvek imam čvrste razloge. Ukoliko me neko jednom povredi, sve i da pređem preko toga, više nikada ne mogu da budem opuštena u tom odnosu. Izgubim poverenje i samo čekam kada će se sve ponoviti. Ne zato što sam neka opasna žena, već želim sebe da zaštitim kako ne bih bila ponovo povređena. Kad god sam uradila suprotno i dala drugu šansu, doživela sam bumerang, tako da ne vidim smisao. Naravno, pre svega mi treba da pazimo druge i tek onda da, s pravom, očekujemo da oni paze nas. Ali, ukoliko urade suprotno, jasno je šta je moj naredni potez.