Zvonimir Đukić Đule: Očeva smrt mi je najbolniji trenutak, to nije nešto što može da se preboli

Slobodno društvo može postojati samo ako postoje slobodni pojedinci bez ograda, kaže Zvonimir Đukić Đule najavljujući novi album grupe Van Gog "More bez obala".

Da li postoji život bez ograda i imamo li danas tu slobodu?

- Ne postoji život bez ograda, osim u mašti. Međutim, to ne znači da su sve ograde u realnom životu loše. Da nema ograda, imali bismo anarhiju. Ne ume svaki čovek da oceni dokle u svojoj slobodi može da ide, a da ne ugrozi slobodu drugog. Zato su neke ograde neophodne. A naslov "More bez obala" metafora je za čovekovu unutrašnju slobodu. Ona može da bude neograničena, njome nikoga ne možemo da povredimo. Ona se ne širi nauštrb tuđe slobode. Mislim da tu slobodu svako može da ima. A iz nje izviru i sve ostale. Uključujući i društvenu, jer slobodno društvo može postojati samo ako postoje slobodni pojedinci.

Izdajete album u vremenu singlova, i to autotjun singlova. Čime potkrepljujute tu sigurnost da kao rokenrol bend objavite album?

- Jednim delom baš zbog toga što Van Gog potiče iz vremena u kojem je to bilo normalno. Želimo da mladima pokažemo lepotu nečega što možda može da se čuva sa više ljubavi nego zapis na internetu. Potpuno razumem mladu generaciju i živim u skladu sa vremenom, ali hoću da ih zamolim da jednom prislone na grudi omiljeni disk umesto mobilnog telefona. Pa neka sami ocene šta je lepše.

Potencirate da se stalno menjate i da prihvatate izazove koje donose vreme i nove generacije. Da li u tom menjanju ipak dolazi do kompromisa na koje baš i niste ponosni?

- Ponekad pravimo kompromise i mislim da je to sasvim u redu, ali nikad nismo napravili kompromis za stid. Život je, pored svega ostalog, umetnost pravljenja kompromisa. Onaj ko ne ume da ga napravi, nije sazreo i odrastao čovek. Ja ga doživljavam kao znak dobre volje i put ka miru, pokušaj da svi dobiju nešto lepo i korisno. Ali, naravno, neke crvene linije moraju da postoje. U svakom kompromisu mora da postoji mera koja čuva moral i dostojanstvo. Mislim da je Van Gog uvek to čuvao. Ljudi takav stav prepoznaju i cene.

Pesma "Spremni smo za let" govori o toleranciji među ljudima, ima li je zaista ili smo postali ljudi koji upiru prstom da ne bi pogledali u sebe?

- Tolerancije je sve manje, i to je jako opasno za društvo. Tolerancija i spremnost da se čuje drugačije mišljenje, to je abeceda demokratije. Nažalost, ljudi su često spremni da vide trn u tuđem oku, ali ne i balvan u svom. S tim što to nije samo naša osobina, to je svuda ili gotovo svuda tako. Čak i u zemljama koje smatramo kolevkama demokratije. Svima nam treba mnogo više spremnosti da saslušamo tuđe mišljenje i da trezveno razmislimo o njemu, a ne da ga odbacujemo čim primetimo prvu sitnicu koja je različita od naših stavova. Potrebno nam je mnogo, mnogo više kulture i tolerancije. Posebno je važno da je bude u javnom životu.

Pesmu "Za suze nema vremena" najavljujete kao odu životu i prestanak suza. Šta nam je svetla tačka u ovom vremenu? Čemu da se ljudi okrenu kad su pretnje smrću, ubistva i samoubistva na svim stranama novina? Kako se lično s tim nosite?

- Teško, kao i svaki drugi čovek koji sebi laska da je ostao normalan. Ne mogu da se izolujem, ne mogu da ne primećujem to crnilo koje pominjete. Radim ono što mogu - pokušavam da promovišem neke drugačije vrednosti. Uvek sam se trudio da uočim ono što je u životu lepo, a nešto je, verujem, uvek lepo. Naravno da mnogi ljudi imaju probleme i ti problemi su često istinski strašni. Ali ne verujem da objektivno postoji problem koji obesmišljava život, problem zbog kojeg čovek treba da prekrati svoje postojanje. Međutim, neću ni da se pravim pametan. To su užasne stvari i mi koji se nismo približili nekom takvom ambisu nemamo pravo da pametujemo i delimo savete. A što se tiče ubistava i pretnjama ubistvom, tek tu nema šta da se kaže osim da je to nedopustivo.

Rekli ste u jednom intervjuu da vam je najteže bilo da napišete pesmu "Pismo ocu".

- Zato što je očeva smrt najbolniji trenutak mog života. Gubitak roditelja nije nešto što može da se preboli. Jedino što čovek može jeste da nauči kako sa tim bolom da živi. Drugo, znate, kada pišete pesmu o tako jakim osećanjima, lako se ode u patetiku. A ako vam se to desi, onda ste upropastili pesmu i pokvarili dostojanstvo tih osećanja. Vrlo je teško naći meru, pokazati u pesmi to što osećate, a ne biti previše patetičan, ne otići u kič. Eto... Bilo mi je teško zbog same tuge i zbog straha da patetikom ne uprljam uspomenu na oca. Učinio sam sve da je u pesmi sačuvam od bilo čega nedostojnog i nadam se da sam uspeo.

Da li vam je teško da sa publikom podelite nešto tako intimno?

- Nije, zato što su mi oni koji prate Van Gog toliko blizu srca da ih doživljavam kao najrođenije. A sa najrođenijima želite sve da delite. I sreću i patnju. Deljenjem sreća se uvećava, a patnja umanjuje.

 

Izdajete i knjigu "More bez obala", u kojoj su pesme i vaše fotografije sa putovanja po svetu. Da li imate vremena za ljubav prema fotografiji i da li kroz nju čuvate deo očevog nasleđa?

- Uz knjigu ćemo pokloniti CD i DVD akustik i elektrik uživo, sa našeg rođendanskog koncerta održanog u Belekspo centru 2016. godine. Knjiga će se u izdanju "Lagune" pojaviti 8. marta u "Laguninim" knjižarama i na svim prodajnim mestima "Moj kiosk". Trudim se da nađem vremena za fotografiju. Fotografišem na turnejama, putovanjima... Često vidim prizor koji je vredan slikanja i tamo gde ga većina drugih ne vidi. Očigledno je reč o očevim genima. Godinama sam se ustručavao da pokažem svoje fotografije, tu sam takođe na oca. On je čak jednom spremio izložbu i u poslednjem trenutku odustao. Ja sam, eto, bio malo hrabriji, pa sam odlučio da ipak to podelim sa drugima. Tako da će u toj knjizi, koja se kao i album zove "More bez obala", moje fotografije prvi put biti pokazane. Osećam kako tu moju odluku prate očevo odobravanje i osmeh koji stiže od gore.