Vesna Radusinović: Ljudi su čudna bića, umeju da vole, ali i da zbog ljubavi i moći počine najgora zlodela

Sedam godina pauze između dve knjige u današnjem svetu izdavaštva izgleda kao večnost i može da bude mač sa dve oštrice. No, Vesna Radusinović imala je izuzetno snažne temelje, budući da su svi romani koje je do sada objavila postali bestseleri. Isti je slučaj i sa novim, koji je nedeljama na vrhu top-lista u svim knjižarama. “Vatra i led” uzbudljiva je i moderna priča o večnim temama - ljubavi, praštanju, licemerju, ali i o stvaranju veza koje nadilaze sve ono što je duboko uvreženo u srpski mentalitet, o surovosti koja se krije u svakom čoveku, o večnoj gladi za moći i eroziji emocija.

U priči za magazin “Hello!” autorka nam otkriva jesmo li zaista zaboravili kako se voli, kako izlazi na kraj sa kreativnim neredom u porodičnom domu, ko je glavni junak u njenom životu i šta se sve dešavalo u “međuprostoru” između dve knjige.

- Za činjenicu da toliko godina nisam napisala roman mogu da zahvalim meni omiljenom delu moje ličnosti koji ne podnosi šablone i razna moranja, ne pristaje na samo jedno zanimanje i tuđa očekivanja, makar to bio i pisac bestselera, i ne podnosi ravnu i dugu liniju interesovanja i usredsređenosti na jednu aktivnost. Beskrajno sam radoznala osoba, besprizorno sigurna u to da je dosadno raditi jedan isti posao. To je za ljude koji su ziheraši i nekako pravolinijski ukalupljeni, što ja nisam. Bila sam odličan krupije i savršeno kuvam. Kažu da sam bila i odličan novinar. A zapravo sam želela da se bavim filmskom režijom. Možda moji talenti nisu u srazmeri sa mojom idejom o njima, ali me veoma zabavlja mogućnost da se bavim različitim stvarima i zahvalna sam Bogu na tome. Nije mi dugo trebalo da shvatim da novinarstvo nije moja šolja čaja, iako sam još kao mlad novinar mogla da se pohvalim televizijskim intervjuima sa fascinantnim ličnostima kao što su Vaclav i Olga Havel, Koča Popović, Herta Has, holivudske zvezde i kreatori, i sa bar stotinak zapaženih tekstova. Sve je to bilo odlično dok sam novinarstvo studirala, od 17. godine pisala, otvarala zamandaljena vrata… A onda sam shvatila da me ta profesija uopšte ne ispunjava i da najčešće nema blage veze sa kreacijom. Prenose se tuđe misli, ideje, priče, vi ste tu kao neki zapisničar, svedok i notar, ukoliko, pak, sami ne oblikujete svoju priču ili osobe i događaje ne smestite u vaš imaginarni svet i stavite ih u izlog koji će se i vama učiniti sjajnim, jer je potpuno izmaštan. Tek to nema veze sa novinarstvom, zaista. Tamo gde prestaju fakti i kreće uneobičavanje stvarnosti počinje literatura.

"Možda moji talenti nisu u srazmeri sa mojom idejom o njima, ali me veoma zabavlja mogućnost da se bavim različitim stvarima i zahvalna sam Bogu na tome"

 

Šta ste u međuvremenu radili, čime ste se bavili?

- Pošto sam se nekoliko decenija bavila isključivo drugima, rešila sam da se, za promenu, pozabavim sobom. Moja empatija počela je da prelazi sve granice normale. U stanju u kojem ste kolekcionar tuđe tuge, agresije, suza i teških misli, bilo da je reč o porodici ili prijateljima, vi kao da ne postojite, već ste neko drugi. Kada odlučno rešite da više ne budete ničiji kontejner posle izbacivanja silnih otpadaka, morate dobrano da očistite vlastiti talog i kamenac svoje duše, da batalite velika nadanja i očekivanja, jer to najčešće donosi samo velika razočarenja. Sećam se da sam tada krenula da pišem roman koji ću završiti do leta, ali bukvalno sam bacala sve što sam pisala. Nisam to bila ja. Nisam bila ni iskrena, ni ubedljiva, pisala sam iz agresije, i to se videlo. Shvatila sam da, ukoliko ne otkrijem šta me istinski čini zadovoljnom i voljnom za akcije, ukoliko se ne pozabavim vlastitim demonima i spasavanjem same sebe, više nikada neću ništa dobro napisati. Slika o meni u javnosti koja mi se nekada dopadala i koju sam i sama kreirala, sve što je nekada bilo užasno važno, postalo mi je potpuno nebitno.

Triler “Vatra i led” drugačiji je od ostalih vaših dela. Propisno je zagrebao po naizgled besprekornoj, uglancanoj površini beogradskog načina života, dotičući sve slojeve društva.

- Važan zadatak svakog romana i jeste da propisno zagrebe, da otkrije ono skriveno, zakopano duboko ispod temelja jednog savršenog grada i života. Nema tu pardona. Beograd nije usnuli, lepi beli grad na obalama Dunava i Save u kojem žive srećni i nasmejani ljudi bez problema, savršeni u svom postojanju i bez ijedne mane. Ljudi su čudna bića, umeju da vole, ali i da zbog ljubavi i moći počine najgora zlodela. Odatle i ta luda komplikovanost. Jer, ne postoji jednostavan čovek i jednostavno rešenje. To je laž i obmana kojom se služimo da bismo pružili privid sreće. Ja ne pišem bajke, na njima sam odrasla, mada su i one izvorne daleko od istine, jer su i Andersenovu mračnu stranu preobrazili u priče koje se danas čitaju deci.

Koliko su se zakomplikovali odnosi među ljudima u ovo vreme kada smo, usled trke za moći i novcem, zaboravili kako se voli?

- Niko ne može da zaboravi kako se voli. Samo onaj ko suštinski nikada nije okusio ljubav, ko je slagao sebe da je zaljubljen, taj i takav svoje srce otvori onom mnogo moćnijem i mračnijem osećaju mržnje i zavisti, a onda se u dnu duše javi glad za moći, jer u takvom umu moć, poput serotonina, daje osećaj neizmerne sreće, sladostrašća. Tako izmenjeni, „zombirani“, takvi ljudi-neljudi gaze one druge, one sa empatijom, one koji umeju jedino da vole čitavim bićem, da se daju i nikada ništa ne traže zauzvrat. Takva priča postoji od kada postoji svet. Ništa se nije izmenilo, samo je sada otvorenije, sada je arena u kojoj se bore gladijatori zaslepljeni tom glađu svuda prisutna. Od novinskih napisa i televizije, do tame spavaće sobe.

Okosnicu priče čini nešto što je u ovdašnjoj sredini nezamislivo - prijateljstvo između žene i ljubavnice. U vašem romanu to je moguće. A u Srbiji?

- Moram da vam otkrijem jednu tajnu, ništa nije nezamislivo i nemoguće. Postoje čuveni stereotipi da se svekrve i snaje mrze, da su muškarci sa pregršt ljubavnica opasni frajeri o kojima se ispredaju priče, da su žene koje te iste muškarce troše kao papirne maramice besprizorne kurve i grešnice, da su ljubavnice zle otimačice tuđih muževa, od onih žena koje su im dale sve, krv, suze i znoj, decu, porodicu. Ali, uvek postoji to “ali”. Kako vam neko može oteti nekoga ako ste vezani onom iskonskom, najjačom vezom - čistom ljubavlju? Ne može. Ljubavnici i ljubavnice zapravo uzimaju samo ostatke ljudi koje ste vi već prežvakali, izgustirali, trošili i potrošili, a negde usput zaboravili ste da gledate onim očima s početka veze ili braka, koje ste silinom svojih briga odgurali od svog bića i ljubav zamenili osećajem navike. Neki spoznaju svoju grešku, taj kvar u sistemu. Onda se probude, pogledaju sebe i u sebe. E tada, kada se iz bića koje se utapalo u samosažaljenju rodi nova osoba, tada je sve moguće. Verujte, ljudi su čudna bića, rekoh vam već, ljubavnice i bivše supruge mogu da postanu prijateljice. Jer, veže ih nešto dublje od puke ljubavi prema muškarcu - iskonsko razumevanje i empatija između žena. Takve priče dešavaju se svuda, pa i u Srbiji. Naravno, postoje i žene koje mrze druge žene, ali to je sasvim druga tema, kojom ću se možda pozabaviti u nekom od sledećih romana.

Jedna od vaših knjiga nosi naziv “Muškarci su kao čokolada”. Jesu li zaista takvi?

- To je moj prvi roman i na neki način ulaznica u svet književnosti. Naravno da jesu, samo treba imati smelosti pa isprobati sve - i one sa lešnikom od kojih možete da slomite zub, neke koji se rastope iako vam se to baš i ne dopada, papreno ljute sa čilijem koji bude sva čula, svilenkasto bele koji vas nežno odvlače od stvarnosti ili crne od kojih vam ostaje opor ukus u ustima.

Šta vam veli životno iskustvo, da li je jači pol samo naoko jak, a u suštini slabiji od lepšeg?

- Ranije sam mislila da su mnoge žene same zato što su jake, te kao takve ne mogu da nađu muškarca po svojoj meri. Sad mislim da je to budalaština i da samo u šali u tom smislu pominjemo kanadske drvoseče i vozače teških kamiona. Jak je svako ko može da nas podrži da budemo bolje i lepše, da nas nipošto ne sputava, a i ne uznemirava, ako baš ne mora. Da skupa sa nama podnosi životne nedaće, da se u dobru ne uzvisi, a u lošem ne ponizi. Što se tiče fizičke jačine, muškarci i najobičniji virus doživljavaju kao treći svetski rat i lelujaju u samrtnom ropcu kada imaju temperaturu sa kojom žene uredno idu na posao, voze decu u školu i idu u salone lepote ili nabavku.

Šta ste naučili posle prvog braka, a šta u ovom drugom?

- Prvi brak trajao je nekoliko godina, bilo je to prilično davno. No, sećanje često oboji patinom u najlepše boje ono što vam se nikada nije dopadalo. Tada sam bila veoma zaljubljena, ali sve je bilo pogrešno. I on i ja. I zemlja koja se raspadala, i beg u nepoznato, i rat. Naučila sam, naravno, da je samo razvod rešenje za loš brak, prosto odete iz života sa nekim ko vas ne razume. A jedna u nizu ženskih zabluda, rekla bih i najveća, jeste ona da će partnera vaša ljubav promeniti. Neće. Lepota ovog drugog braka je baš u tome što nemam potrebu da bilo šta učim. Ja ne verujem u kompromise. To je ničija zemlja. Uvek je tu neko za nešto uskraćen. I ne volim žrtve. U ljubav svakako verujem, ali najviše mi se dopada vlastita sloboda, kao i sloboda otkrivanja sve veće bliskosti koju imam sa čovekom sa kojim sam 25 godina.

Iako ste vi i vaš suprug Milomir, kao što ste više puta rekli, sušte suprotnosti, uspeli ste da opstanete više od dve decenije. Kako ste se izborili sa razlikama?

- Svega je tu bilo. Ali se nikada nismo lagali. Laž ubije i razori sve. Naše su svađe žučne i prilično zabavne. Nije nam nikada bilo dosadno. Marić je ostajao uz mene kada sam bila baš nemoguća i kada nisam podnosila ni samu sebe. Imam običaj da svakome kažem sve u lice, raspravljam se sa ljudima, vrlo sam pravdoljubiva i često teram mak na konac. Marić je težak flegmatik, a ja kolerik.

 

Živite sa jednom od najkontroverznijih medijskih ličnosti u Srbiji. Koliko je gospodin Marić kontroverzan i u porodičnom domu?

- Izuzetno. Ako ne spava i ne menja TV kanale, lista knjige i ne progovara.

Vaš sin Vedran već je odrastao čovek, diplomirani ekonomista, zaposlen. Budući da je odrastao sa Marićem, da li možda primećujete neke sličnosti između njih dvojice?

- Slični su. To je taj cinizam, ta ironija, taj pogled zvani “Zaobiđite me, umetnici, ja sam Vodolija, čovek novog milenijuma”. I jeste. Za Vedrana smo mi oduvek bili mama i tata iz snova, jer je on još kao dete odlučio da vaspitava nas, a ne mi njega. Mi smo, eto, pristali na taj nesvakidašnji eksperiment, i uspelo je. Mada još nije potpuno zadovoljan Marićevim poznavanjem modernih tehnologija, kao i mojim nepoštovanjem njegove želje da bude apsolutno anoniman.

Ne tako davno Milomir je imao ozbiljnih zdravstvenih problema. Profesija kojom se bavi ne dozvoljava mu da miruje, iako bi verovatno trebalo. Vredi li žrtvovati zdravlje, zbog bilo čega?

- Naravno da ne. Ali su mi svi lekari koji su ga lečili rekli da će, ne bude li radio kao ranije, pasti u depresiju. Marić ne spada u one koji rade da bi živeli, on živi da bi radio.

On je glavni junak u vašem životu. Da li bi voleo da bude glavni junak nekog vašeg romana?

- Ne, nije. Glavni junak mog života je moj sin. Bio i ostao.

Ko prvi popušta kada se posvađate?

- Pametniji.

Kako sređujete kreativni nered - u mislima, stanu i životu?

- Radom. Detaljima, svećama, jelkom koja je okićena i svetluca do aprila.

Imate li neku ideju čime biste mogli da se pozabavite u narednom delu?

- Sujeverna sam i neću otkriti temu, ali moj novi roman čitaćete već na leto.