Seka Aleksić o drugoj strani života bez glamura: Bili smo veoma siromašni i maltene nismo imali šta da jedemo

Surova realnost koju je kao mala proživljavala u teškom siromaštvu danas je za popularnu pevačicu samo ružan san. Dok uživa u plodovima svog rada, ne zaboravlja dane u izbeglištvu, koji su učinili da sada na pravi način posmatra svet oko sebe.

Prošlo je tačno osamnaest godina otkako je folk zvezda Seka Aleksić snimila svoj prvi album. Iako on zvanično označava početak njene karijere, ona je mnogo ranije, još kao petnaestogodišnjakinja, prvi put stala pred publiku.

Muzika ju je opčinila prilično rano i za veoma kratko vreme učinila da joj svakodnevicu preplave lepe stvari koje su zauzele mesto svih patnji iz detinjstva. Početni uspeh nadograđivala je sve atraktivnijim nastupima, albumima sa hitovima i hrabrosti da često radikalno menja imidž. Odrastanje u siromaštvu usmerilo ju je na humanitarni rad, pa je osnovala sopstveni dobrotvorni fond. Karijeru joj nikada nisu pratili veliki skandali, a susret s Veljkom Piljkićem pre skoro jedne decenije bio je sudbonosan da odu pred matičara, a potom i svoj odnos krunišu roditeljstvom kada su dobili sina Jakova.

Spokojno detinjstvo

Seka je rođena 23. aprila 1981. godine u bosanskom gradu Zvornik, u mešovitom braku. Otac Milorad bio je mašinbravar, a majka Ibrahima službenica u fudbalskom klubu Drina. Seka ima i tri godine starijeg brata Nedžada. Ipak, njen životni put nije bio posut ružinim laticama od početka. Retko ko zna da folk zvezda svoje detinjstvo pamti kao tužnu etapu iz koje je izvukla pouku da šta god se dešava, uvek treba ići dalje uzdignute glave.

- Bila sam mezimče u celoj porodici, ali me nisu razmazili. A umela sam da budem i svojeglava i da napravim poneki nestašluk. Sećam se da sam jednom prilikom bez pitanja uzela novac iz kuće da bih najboljoj drugarici kupila patike za časove fizičkog vaspitanja, jer ih ona nije imala - opisuje Seka, čiji su se roditelji razveli kada je imala sedam godina. Kasnije su je veoma pogađali napisi iz pojedinih bosanskih novina da je, nakon razvoda roditelja, promenila ime u Zuhra.

- Naravno da nisam promenila ime i ne bi mi to nikada palo na pamet. Otac mi je Srbin, majka muslimanka, u mojoj familiji ima i Hrvata. Odmalena sam učena da poštujem sve ljude ne po veroispovesti nego po tome koliko je ko dobar čovek - izjavila je svojevremeno pevačica, koju svi u porodici zovu Ceca.

Otac joj je birao ime po tetki Jovanki, koju su iz milošte zvali istim nadimkom.

Idila toplog porodičnog gnezda u zvorničkom naselju Srpska varoš nije dugo potrajala, jer se Sekin otac odao alkoholu. Njegova brižna i pažljiva strana ličnosti nestajala bi čim bi popio koju čašicu više. Zbog preke naravi, skandala i svađa, pevačicina majka Ibrahima odlučila je da svoju decu i sebe zaštiti razvodom od supruga.

- Roditelji su se maksimalno trudili da se i brat i ja osećamo lagodno, naročito u trenutku kada su rešili da se razvedu. Nedžad i ja se inače kao klinci nismo preterano slagali. U periodu najranijeg detinjstva često su se dešavale čarke među nama, ali kada smo ušli u pubertet, brat se trudio da me zaštiti kad god bi mogao. Ipak, u komunikaciji sa Nedžadom ostajala sam stidljiva jer sa njim nisam mogla da delim priče o simpatijama, što sam činila s majkom - otkrila je Seka.

I taman kada su počeli da žive mirnijim životom i bez trzavica koje im je priređivala glava porodice, nad Bosnu i Hercegovinu nadvila se ratna oluja. Desetogodišnja Seka je a majkom, očuhom i bratom krenula na dugi izbeglički put koji ju je prvo odveo u Banju Koviljaču, gde je završila četvrti razred osnovne škole, a godinu dana kasnije i u selo Lipolist, kraj Šapca.

- Ratni vihor je nosio sve pred sobom. Napustili smo grad i ostavili sve. Nestale su uspomene, one opipljive stvari koje nemaju neku materijalnu vrednost, ali nas sećaju na detinjstvo. Nismo znali gde su naši prijatelji, a onda su počele da stižu tužne vesti o ljudima koje sam poznavala, a koji su izgubili život. Moju kuću i dvorište zamenio je naš prinudni smeštaj. Živeli smo u trošnoj sobi koju smo dobili na korišćenje od seoske osnovne škole, a spavali smo na strunjačama. Bili smo veoma siromašni i maltene nismo imali šta da jedemo. Da nam nisu poklonili šporet, verovatno bismo umrli od gladi. Kupala sam se u koritu, jer nismo imali kupatilo, ali ni to, pa i ništa drugo mi nije smetalo da budem najnapredanije dete u razredu, kako je govorio moj učitelj Irfan Nezvatović - zapisivala je svoja sećanja Seka na svom blogu, koja je kao devojčica počela da peva u školskom horu, išla na brojna takmičenja i osvajala nagrade.

- Razred je išao na more, a ja nisam. Majku je bolelo što to nije mogla da mi priušti. Ali ja shvatam i ne stidim se što nisam imala. Jer mi je mama dala mnogo toga, pre svega, od nje sam nasledila tačnost, da sve uradim na vreme, kao i iskrenost, pedantnost. Učila me je i da kuvam. Tek sam prešla osmu godinu kada sam napravila prvi hleb. Bio je tvrd kao kamen, ali smo sve troje jeli kao da je najmekaniji, najlepši na svetu. Prošli smo šta smo prošli, pobegli od rata s torbom stvari, ali majka nas je oboje odgajila kako dolikuje detetu. Jeli smo pasulj i hleb i ništa nam nije falilo, ali bilo je dana, sećam se, kada smo sve troje ležali i plakali zajedno. Gledam je danas, ona ima sve, ali želim, tako jako želim da joj nadoknadim muku koju je prošla tokom života, ali znam, ne mogu izbrisati sećanja - sigurna je Seka, kojoj ni vreme ne može da izbriše neke tužne slike.