Suzana Mančić: Uvek sam volela visoke i plavokose, a u život su mi ulazili pretežno crnokosi

Iako već godinama ne izvlači kuglice lotoa, Suzanu Mančić (62) i danas pamte kao najljepšu loto devojku. Godinama je ljudima nosila bogatstvo izvlačeći kuglice s njihovim brojevima. Izvukla je barem 1000 premija jer, kaže, nije baš svakog utorka bila izvučena sedmica.

Dodaje da nije dobar matematičar pa ne može da izračuna koliko je miliona podelila, ali za četiri godine, koliko je vodila "Loto", nakupilo se dobitaka. I sama je uplaćivala listiće. Strastveno je igrala "Loto" i "Bingo", ali imala je tek nekoliko manjih dobitaka. Ali "Loto" je shvatila kao zabavu, a sve je nade uvek polagala u svoj rad, piše hrvatski portal 24sata.hr.

Kuglice su vam donele status ikone bivše Jugoslavije. Gostovali ste po celoj zemlji, dnevno imali dve, tri naslovnine strane. Kakva su sećanja na to vreme?

- Draga, mislite 200, 300 naslovnica, bilo ih je 300 u jednom danu, Beograd, Zagreb, Sarajevo… Eto šta znači popularnost na velikom tržištu.

Koliko vam je titula najlepše loto devojke promenila život?

- Loto me je izbacio u orbitu, iako sam i pre toga imala karijeru, ali ovo je premašilo sva moja očekivanja. Promenilo mi je život, naravno, više nisam mogla proći ulicom nezapažena, imala sam strpljenja za obožavatelje, delila autograme, odgovarala na pisma. To je bilo vreme pre mobilnih uređaja.

 

Da li vam je smetalo što niste mogli da prođete ulicom, a da prstom na pokazuju u vas, što niste mogli da popijete kafu, a da sa stolova pored ne pokazuju na vas? Je li vam to bio pritisak?

- A današnji teror mobilnih?! Snimaju vas u prolazu, na ulici.. e, to mi smeta. Druga stvar je biti uočen i prepoznatljiv, to je deo mog posla i na to sam navikla.

Kako je uopštee došlo do toga da uđete u svet javnih, poznatih ljudi?

- Ne znam ni sama. Oduvek sam bila štreber, najbolja učenica, i očekivalo se da postanem ugledna pravnica. Ali, slučaj je hteo da sam upoznala momka s gitarom. Tako sam počela da pevam, tokom studija prava, i scena me je povukla. Stvari su se događale same od sebe. Sva su se vrata sama otvarala, festivali, ploče, nastupi, televizija… naslovnice. I tako do danas. Od mene nikakva pravnica, iako sam završila fakultet.

 

View this post on Instagram

 

Suzana Mančić orna za rad, TV revija 13. maj 1993. #suzanamancic #tvrevija #nostalgija

A post shared by @ press.nostalgija on Jan 11, 2019 at 11:14am PST

Jesu li vas roditelji odgovarali, govorili “šta će ti to, bavi se pametnijim poslom”?

- Naravno da su me odgovarali, ali mi nisu branili, sve dok sam uredno davala ispite. Znate ono “Ko od pevanja može da živi, gledaj sebi državnu službu”, a ja sam celi život frilenser.

Kad ste se proslavili, ko je od porodice bio najponosniji? Ko je rekao “To je moja ćerka”?

- Moji su roditelji sve to gledali s nevericom, ali posle nekog vremena moj otac Aleksandar, novinar i urednik Politike, rekao je “Do nedavno si ti bila poznata kao Mančićeva ćerka, a sad mene predstavljaju kao tatu Suzane Mančić”.

Kakvo ste dete bili?

- Tiha, povučena, bolešljiva devojčica, smotano dete koje nađeš tamo gde ga i ostaviš. Još pamtim prvi dan škole, igre gumi-gumi, s ljubavlju se sećam učiteljice. Pamtim i registraciju porodičnog fiće, crno-beli TV program i emisiju “Laku noć, deco” posle koje sam išla na spavanje. Još se sećam i kad sam od mame dobila po guzi jer sam u igri ošišala mlađu rođaku i zaključala je u ormar da roditelji ne primete tu katastrofu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Wladimir S. made in YU (@schteriowsky) on Jul 19, 2018 at 11:23am PDT

Kad ste upoznali prvu istinsku zvezdu?

- Još 1963.godine kad me je majka kao đaka prvaka odvela na koncert Đorđa Marjanovića. Tada neprikosnovena zvezda, imao je kao ugalj crnu kosu, belo odelo i cipele. Pevao je “Milord, život je lep milord”, a ja sam njegov nastup doživela kao čaroliju muzike i pokreta. Onako mala sam se popela na binu i poklonila mu ružu. Mnogo godina kasnije bila sam ošamućena jer, on je na jednoj turneji po Jugoslaviji bio glavna zvezda, a ja sam nastupala s njim.

 

Iza vas je i pevačka karijera koju ste započeli 1976.godine, a posle nje zablistali ste i kao voditeljka zabavnih emisija. Učestovali ste i u putujućoj humorističko-erotskoj pozorišnoj predstavi “Seksplozija”. Snimili ste i nekoliko filmova. Je li zbog toliko posla ikad ispaštao privatni život?

- Snimila sam desetak nosača zvuka, od kojih je samo jedan CD, nekoliko tada popularnih filmskih komedija “Žikina dinastija” i “Ćao inspektore”. “Seksplozija” je bio kabare, koji se nije baš proslavio, ali je malo uzburkao javnost. Nastupala sam skoro na svim kontinentima, snimila stotine sati televizijskog programa… A ipak sam imala privatni život, momke, prijatelje i prijateljice s kojim sam bliska i danas.

 

Je li vam se ikad javio dobitnik nekog većeg iznosa? Poželeo da vas nagradi?

- Sad me sretnu i kažu “Znate da ste mi doneli sreću 1986.godine i kupio sam kuću, ili auto!". Slatko se nasmijem, lepo je nekom doneti sreću.

Jeste li primetili da su vam druge devojke bile zavidne? Jeste li osetili podmetanja?

- Bilo je svega, malo zaboli, ali i to je neka životna škola.

Kakva su bila vaša očekivanja od ulaska u taj svet i šta se od svega ostvarilo?

- Ostvarilo se mnogo više od očekivanog. Htela sam dobru zabavu, bila sam znatiželjna, želela sam da ispitam svoje mogućnosti i talente, bila sam vredna, ništa mi nije bilo teško, i sve mi se pozlatilo.

Jeste li se i u jednom trenutku pokajali, pomislili “da mi je malo mira”?

- Ne, iskreno, meni je popularnost godila, ali srećom, nije mi udarala u glavu.

Koje su, konkretno, pozitivne a koje negativne strane takve eksponiranosti? Šta vam se svidelo, a šta ne?

- Lepo je kada ljudi prepoznaju ne samo lik, već i delo. Razmenjujete neku energiju. Publika vam se raduje. S druge strane, nemate privatnost. To je cena slave.

Da li je bilo mnogo trenutaka kad ste bili nesrećni, plakali?

- Ne, retko sam plakala, od umora, ili zbog nepravde. Ali čovek mora da bude jak. Možeš da padneš, ali moraš da ustaneš i nastaviš dalje. Život je neprestana borba.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by dejanbegovic (@dejanbegovic) on May 18, 2018 at 12:26am PDT

Pretpostavljam da su vam muškarci nudili brda i doline. Šta pamtite? Koju ponudu?

- Sama sebi sam mogla da priuštim dosta toga pa nisam padala na brda i doline. Privlačili su me muškarci koji imaju pamet, karakter, lep osmeh i smisao za humor. Dopadanje je večna intriga, teško je objasniti zašto ti se neko sviđa. Pogled, osmeh, kretnja… Recept za sviđanje ne postoji. Uvek sam volela visoke i plavokose, a u život su mi ulazili pretežno crnokosi.

Kakva udvaranja su vam bila izuzetno dosadna, a kakva simpatična?

- Odbojni su mi prepotentni, neotesani, uobraženi… Da ne nabrajam dalje.

Šta su sve muškarci radili da dođu do vas?

- Hodali su po krovovima, spavali u liftu, pisali pesme, slali bukete cveća u neverovatnim količinama, zaustavljali su avione s piste… Lepo je setiti se svega.

Često kažete da se niste smatrali lepoticom nego tek običnom devojkom. Kad pogledate danas te naslovnice još mislite da niste bili lepi?

- Joooj, bila sam stvarno lepa, ali neki đavo mi nije dao mira i samo sam sebi nalazila mane. Nije to loše, samopouzdanje se stiče postepeno i nije dobro biti svestan svoje lepote i oslanjati se previše na spoljašni izgled.

Neki tvrde da ste bili službena miss Jugoslavije, a drugi da se nikad niste ni prijavili. Šta je istina?

- Nikad sebe nisam videla kao lepoticu. Ne bih se usudila da se prijavim za takmičenje za Miss, iako su mnogi, istina, i danas uvereni da sam bila službena Miss Jugoslavije. Greška. Uvek sam se trudila da učim od boljih od sebe, da ne odustajem i ne posustajem. Lepota je uvek dobro došla, ali bez velikog rada i discipline, nema rezultata. Bila sam svesna nekog svog magnetizma, imala sam, a imam i sada nešto za čime muškarci žude, čemu ne mogu da odole.

Mirna Berend jednom je rekla da niko nije tako usamljen kao javno eksponirane žene. Da im svi prilaze zato što su poznate, a niko zapravo iskreno, radi njih samih. Slažete li se s time? Jeste li se ikad osećali usamljeno?

- Kada si na vrhu, sam si, to je činjenica. Ali ja volim život, ljude, svoju porodicu i prijatelje. Nikad nisam sama.

 

Kakav je osećaj saznanja da ste svojom ličnošću, lepotom obeležili jednu epohu?

- Lepo je, naravno. Ali s nekim generacijama će nestati i mit o nečijoj lepoti. Volela bih da posle mene ostane nešto opipljivo, stvarno i zato sam počela da pišem. Za sada, dve knjige “Neukrotivo srce” i “Kao da sam sanjala”.

Sve ima svoju cenu, pa i slava. Kad danas pogledate unazad, šta biste rekli, koja je vaša cena slave?

- Sve ima svoju cenu, pa i sam život, koji pred čoveka postavlja zadatke, prepreke, iskušenja, pobede i poraze. Suze i smeh. Tu cenu treba platiti jer vredi živeti.

Kad bi vreme moglo da se vrati, da li biste nešto promenili?

- Možda, ali taj luksuz nemamo. Sa svoje 62.godine naučila sam da volim svoje vrline i mane, volim svoj život, i ni za čime ne žalim. Sve je tako moralo da bude.