Aleksandar Kukolj: U stanju sam da bezbroj puta ponovim neku glupost, samo da bi zasmejao sina

Pre nego što je počeo da pakuje kofere za Kinu, gde će sredinom decembra nastupiti na „Masters“ turniru, završnom takmičenju u godini na kome se nadmeće 16 najboljih u svojoj kategoriji, naš džudista koji je osvojio najviše trofeja Aleksandar Kukolj upoznao nas je sa porodicom, suprugom Dunjom i jednoipogodišnjim sinom Tadijom.

Iako je zbog prirode posla navikao na česta odsustvovanja od kuće, razdvajanje od plavokosog mališana sve mu teže pada. Istovremeno, napominje da, od kada je postao otac, efikasniji je na svim poljima. Pre nego što smo započeli priču u kojoj je centralna tema bio neodoljivi Tadija, zamolili smo Aleksandra da nam u nekoliko rečenica iz sportskog ugla opiše 2018. godinu.

- Godina iza mene bila je turbulentna. Ostvario sam velike rezultate, ali i doživeo poraz na „Svetskom prvenstvu“. Imao sam i operaciju kolena. U sportu je sve to normalno, tako da ne gubim mnogo vremena na žaljenje, već konstruktivno analiziram situaciju i gledam kako dalje. Na poslednja tri velika takmičenja na kojima sam se borio osvojio sam tri medalje, što je najbolji dokaz da se vraćam u formu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Aleksandar Kukolj (@aleksandar.kukolj) on Jan 14, 2018 at 8:42am PST

Pretpostavljam da su vam putovanja, koja su sastavni deo života sportiste, bila zanimljivija i draža pre nego što ste postali otac.

- I letimičnim pogledom na galeriju u mom telefonu jasno biste mogli da zaključite kad sam bio kod kuće, a kad na putu. Kada sam odsutan, svakodnevno dobijam gomilu Tadijinih slika i snimaka; čim nastupi zatišje, znači da sam se vratio. (smeh) Sada mi je teže, ali trudim se da mi roditeljstvo ne remeti desetogodišnju rutinu, koju čine i intenzivna putovanja. Istini za volju, primetio sam da sam postao efikasniji, kako kod kuće, tako i na turniru. Vodim se mišlju da, kad se već odričem zadovoljstva kao što je vreme provedeno sa porodicom, hajde bar da ono zbog čega sam otišao uradim najbolje.

Kako Tadija reaguje na rastanke?

- Dovoljno je velik da se rastuži kad shvati da negde idem. Ali, i moj otac je devedestih, kad sam ja bio mali, puno putovao zbog posla, da bi nam obezbedio uslove za normalan život. Ako su nam nove tehnologije nešto lepo donele, to je olakšanje komunikacije.

Imate li naviku da, osim najsjajnijih odličja, sinu donesete i neki poklon?

- Kupujem mu plišane igračke, koje obožava. Najdraže mi je da mu donesem maskotu turnira, koju često, uz cveće, dobijamo na postolju. Deluje mi da je njemu svejedno, važno je da je igračka. Makar za sada. (smeh)

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Aleksandar Kukolj (@aleksandar.kukolj) on Dec 18, 2018 at 7:59am PST

Žene profesionalnih sportista, htele - ne htele, prinuđene su da većinu tekućih obaveza preuzmu na sebe. Kako se vaša supruga snalazi?

- Dunja i ja smo zajedno u mom poslu, to sam već mnogo puta rekao. Sa sigurnošću sam znao da će biti divna majka, a ona je moja očekivanja višestruko premašila. Da se nije snašla kako jeste, sve bi bilo drugačije. Nema ništa od rezultata ako treba da se borim, a u mislima sam kod kuće. Jednostavno znam da ona sve drži pod kontrolom i da Tadiji ništa ne može da zafali, bio ja uz njega ili na drugom kraju planete.

Koje obaveze su na spisku vaših zaduženja?

- Od mene, ovako smotanog, ne očekuje se previše, pa šta god da uradim svi se obraduju. (smeh) Sa zadovoljstvom priskačem šta god treba oko Tadije: tu sam da ga presvučem, nahranim, izvedem u šetnju, dovedem iz vrtića. Ako ćemo pravo, da sam u obavezi da radim bilo šta od toga, verovatno bi mi bilo naporno. Ali, kad obavljam sve po malo, uživam.

Tadija se svima koji su bili prisutni na slikanju za “Hello!” uvukao pod kožu. Da li s istom lakoćom “kupuje” ljude u svom okruženju?

- Obično se ljudi oduševe jer hoće kod svakog, prilično je druželjubiv. Za to je zaslužna moja supruga. Ni njoj ni meni nije simpatično kad vidimo razmaženo dete koje konstantno plače ili traži mamu, pa se trudimo da Tadija ne bude takav. Čim smo primetili da se intenzivnije vezuje za Dunju, upisali smo ga u vrtić. Pokušavamo da u svemu budemo umereni.

Koja vam je prva asocijacija na roditeljstvo?

- Malo nasmejano bepče, sa nekoliko zuba i plavim loknicama, kako se gega prema meni raširenih ruku. (smeh)

U kakvom sećanju vam je ostao trenutak kada ste saznali da ćete postati otac?

- U izbrisanom, maglovitom. (smeh) Toliko sam se zbunio, da sam se malo pogubio.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Kako izgleda vreme koje provodite zajedno?

- Obožavam da ga zasmejavam. Ne možete da zamislite koliko puta sam u stanju da ponovim neku glupost, samo da bi se on smejao. Imamo već neke naše fore - kad se vratim sa malo dužeg puta, treba nam možda pola dana da se podsetimo svega i život se vraća u normalu. Ukoliko imam neki opušteniji trening, na primer istezanje, povedem ga u salu za džudo. Obožava da se igra sa rekvizitima koje mu razbacam unaokolo.

Koju vašu osobinu već sada vidite kod sina?

- Ako je pravljenje džumbusa po kući osobina, tu je na mene sto posto. (smeh)

Razmišljate li da ga u budućnosti usmerite na sport?

- Protivnik sam “teranja” dece na sport po svaku cenu, ili na sport koji im se ne dopada. Mnogo je lepih i delotvornih načina da se dete usmeri tim putem. I Dunja, koja se sportom bavi rekreativno, i ja trudimo se da Tadiji ličnim primerom pokažemo da je normalno i lepo kada je sport deo života. Voleo bih da jednog dana bude deo neke sportske priče.

Ko je izabrao ime Tadija?

- Jednoglasno smo odlučili da je Dunjin predlog imena sjajan. (smeh)

Da li je sin prvo rekao “mama” ili “tata”?

- Mama, tata još nije izgovorio. (smeh)

Jeste li bili kod kuće u ključnim momentima, kada je prohodao i počeo da izgovara prve reči?

- Letos sam svratio do kuće bukvalno na dva dana, i baš tada je počeo da se oslobađa i pravi prve korake. Malo je reći da sam bio presrećan. Sa njim je svaki dan drugačiji, ili nešto novo kaže ili uradi, tako da ponešto i propustim.

Po čemu pamtite detinjstvo i način na koji su vas roditelji vaspitavali?

- Iz ove perspektive, kad razmišljam o načinu na koji su oni dopirali do mene, zadivljen sam njihovom dovitljivošću. Recimo, mogli su hiljadu puta da mi kažu da nešto ne uradim, ne vredi, neka nevidljiva sila vukla bi me da postupim suprotno. (smeh) Onda su promenili taktiku. Mama kaže tati, ali da ja čujem: “Da si samo video, Aca porastao, veliki momak, svaku baricu je obišao kad smo bili napolju. Nije on više beba”. I, gle čuda, ja zaista počnem da obilazim barice i sve vičem: “Zamalo da ugazim u vodu.” (smeh) Posebno sam im zahvalan na samopouzdanju koje su mi ugradili, a koje danas retko viđam oko sebe.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Kako izgleda vaša vizija roditeljstva?

- Roditelji često, iz najboljih namera, postanu “kontrol frikovi”. Na kraju dete završi na sportu koji ga ne interesuje, u školi koju ne voli, bez mnogo prava na izbor, jer mama i tata sve programiraju onako kako misle da je najbolje. Mene su moji roditelji nekako nevidljvo i umereno kontrolisali. Budno su motrili na svaki moj pokret, dok sam ja istovremeno imao osećaj da sam jedini koji odlučuje, samim tim bio sam spreman i da snosim eventualne posledice svojih postupaka. Vrlo mlad sam se osećao samostalno, i bio sam. Danas, kad imam Tadiju, gledam ga sa smeškom i mislim: “Eto, bio sam ubeđen da sam dosta toga postigao sam, a sad mi je jasno da me je neko učio da kažem prvu reč, napravim prvi korak”. Roditeljska uloga je najbitnija od svih koje čovek može da ima.

Na kraju, da čujemo kako ste se supruga i vi upoznali?

- Dunja i ja smo se sreli pre šest godina, gde drugo, nego u sali za džudo. U mom klubu izdavali su neke termine, došle su dve devojke da drže časove zumbe, a jedna od njih bila je Dunja.