Nikola Rakočević: Nemam potrebu za društvenim mrežama, ako želim da razgovaram, pozovem telefonom

Odavno se nije desilo da jedan televizijski sadržaj izazove toliko interesovanje gledalaca i bude nagrađen najvišim ocenama kao što je uspelo seriji “Jutro će promeniti sve”, koja je obeležila godinu na izmaku. Vrsna glumačka ekipa, predvođena Nikolom Rakočevićem, priču o mladim ljudima na životnoj prekretnici toliko je realno dočarala da su se u njoj mnogi prepoznali.

Iako se nekada umori od viška posla, a i od popularnosti, jedan od najtalentovanijih glumaca mlađe generacije ima dovoljno energije i za putujuće pozorište za decu, koja su, kaže, vrlo ozbiljna publika. Ovom prilikom pričao nam je o receptima za uspeh, dilemi otići ili ostati, kompromisima, nekim jutrima koja su sve promenila i otkrio kako izgleda svakodnevni život sa druge strane ekrana ili pozornice, kada padnu maske. U privatni život nismo zavirivali, poštujući Nikolinu želju da o tome ne govori za medije.

Po čemu ćete pamtiti snimanje serije “Jutro će promeniti sve”?

- Po mladim, ambicioznim i talentovanim ljudima, po vremenu koje nam je uvek nedostajalo, a pre svega po scenariju koji je u startu delovao obećavajuće. Iskren je, jer su ljudi koji su ga pisali govorili o svojim problemima i iskustvima. Ne mogu da kažem da se istim temama nisu bavili i drugi, razlika je u pristupu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by JUTRO ĆE PROMENITI SVE (@jutrocepromenitisve) on Dec 16, 2018 at 12:58am PST

Koliko je uloga Filipa drugačija od svega što ste ranije radili?

- Mislim da su se moje dosadašnje uloge umnogome razlikovale jedna od druge. Samim tim što govori o temi koja mi je poznata ova poslednja mi je posebno bliska.

Lik koji tumačite vraća se iz Amerike, ubeđen da je doneo ispravnu odluku. Da li ste vi na privatnom planu imali dilemu otići ili ostati?

- Volim da putujem i otkrivam nova mesta, ali nikada nisam imao potrebu da definitivno odem iz zemlje. Teško je biti glumac u sredini koja nije tvoja izvorna. Mi se bavimo jezikom, koji može, a i ne mora, da bude barijera. Miki Manojlović, Raša Bukvić, Rade Šerbedžija, Miloš Biković, Milan Marić samo su neki od glumaca sa ovih prostora koji su napravili karijeru u inostranstvu.

Verujem da vam je titula najboljeg mladog glumca Evrope otvorila vrata međunarodne scene.

- Ako ćemo iskreno, ta vrata se ne otvaraju tako lako. Nisam jedini i nisam ni po čemu poseban, talentovan sam koliko i najmanje 15.000 mojih vršnjaka širom sveta. Imao sam odskočnu dasku, to je činjenica. Prihvatio sam sve pozive koje sam dobio, ali nisam došao do tačke da gradim karijeru u inostranstvu.

Do pre neku godinu uz vaše ime išla je odrednica “zvezda u usponu”. Iako imate samo 35 godina, čini se da finim tempom napredujete ka vrhu.

- Laska mi kad čujem da se o meni govori na taj način, ali nemam osećaj da treba da se popnem na vrh neke planine i zabodem zastavu. Živim i prihvatam ono što mi se dešava. Imam sreću da me ljudi smatraju darovitim i da žele da rade sa mnom. Moja namera je da se glumom bavim na najbolji mogući način, pa dokle traje. Ovaj posao mi se dopada jer čoveku pruža priliku da bude društveno koristan, otvara teme i ukazuje na probleme. Serija “Jutro će promeniti sve” pružila mi je ličnu satisfakciju, jer od znanih i neznanih svakodnevno čujem komplimente i reči zahvalnosti.

Kažu da se s tačke sa koje smo krenuli najbolje vidi dokle smo stigli. Kada se prisetite Nikole, koji je na put krenuo iz rodnog Kragujevca, jeste li zadovoljni dosadašnjim tokom?

- Apsolutno. Mada, i da se odvijalo drugačije, ne znam da li bih bio nezadovoljan.

“Nije baš prijatno gledati sebe u filmu ili seriji jer te tada 'napadaju' raznorazne misli. Samo jednom, gledajući sebe u filmu 'Oktobar', dogodilo mi se da kažem 'Ovo je dobro'”. Da li se u međuvremenu proširio spisak uloga za koje možete reći “to je to”?

- Nije, ali se promenio moj stav. Ne gledam više tako tragično na te stvari, pokušavam da prihvatim sebe i u digitalnom obliku. (smeh)

Prilično ste samokritični iako publika nema zamerke na vaš rad.

- Što se mene tiče, dosta je stvari na kojima bi trebalo poraditi. U svakoj profesiji postoje lekcije koje se iznova uče i usavršavaju, a stečeno iskustvo doprinosi da budete još bolji, ne gubeći svoju prirodnost.

Izgleda kao da svaki zadatak rešavate k'o od šale. Jeste li se umorili?

- Umaram se. Možda deluje da je sve jednostavno jer volim svoj posao. Nekad moram da ga radim, pa nema svrhe da se žalim. (smeh)

Postoje li uloge oko kojih ste se pomučili?

- Ima ih, naravno, naročito u pozorištu.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Svojevremeno ste, kada je počela da vam raste popularnost, izjavili da ćete prestati da dajete intervjue jer želite da se osećate kao čovek, a ne kao zvezda.

- U početku mi je zaista bilo neprijatno da dajem intervjue, osećao sam se kao da reklamiram neki proizvod. S godinama se to izgubilo. Jasno mi je da je u opisu mog posla i pojavljivanje u medijima, ali to ne znači da treba da radim nešto što mi ne prija. Imam potrebu da ne budem besmislen, pogotovo u javnom obraćanju koje je direktnije nego gluma. Ovo što sada govorim pročitaće i neki mladi ljudi na koje možda imam uticaj, zbog čega osećam ogromnu odgovornost.

Uspešno odolevate trendovima, nema vas na društvenim mrežama.

- Bio sam kratko na “Fejsbuku”, ali nemam potrebu za tim načinom komunikacije. Ako želim da sa nekim razgovaram, pozovem ga telefonom. Koristim mejl, “Vajber”. Kad zavirim na neku društvenu mrežu, imam utisak kao da sam ušao u sobu punu ljudi gde mi se njih pedesetoro obraća uglas.

Do skoro ste igrali tinejdžere, sada možete da se provučete kao student. Mnogi bi vam pozavideli na mladolikosti.

- Često se iznenade kad čuju koliko imam godina, daju mi i deset manje. Dešavalo se da me zbog mladolikog izgleda ne shvataju previše ozbiljno, ali i to je u redu.

Uprkos vaše angažovanosti na više strana, našli ste vremena i energije da osnujete putujuće pozorište za decu.

- Nemanja Jokić i ja krenuli smo da adaptiramo afričku bajku “Tvrdoglavo slonče”, a onda smo došli na ideju da ta predstava bude u okviru nečega što će nam pružati mogućnost da nastavimo da delamo. Inače, mislim da su deca bitna pozorišna publika, a predstava zanimljiv medij za komunikaciju sa njima. Ponekad je važno da im stavite do znanja da nisu usamljeni u nekoj svojoj “muci”, da to već negde postoji. Ne određujete se prema temi, ne govorite da treba ovako ili onako, prosto prođete kroz datu situaciju. Imam utisak da to može da bude delotvorno.

Odakle interesovanje za lutkarsko pozorište? Ima li to veze sa uvreženim stavom da su glumci velika deca?

- Kad sam bio mali, crtani film mi je privlačio najviše pažnje. S obzirom na to da se animirani filmovi danas prave beskrajno dugo, nekad godinama, ne mogu time da se bavim bez obzira što bih voleo. Zato mogu da se bavim lutkarskim pozorištem, da napravim nešto što se zove manuelni crtani film. Naštelovan sam tako da posao od koga živim mora da ima smisla, a pozorište za decu svakako daje doprinos na širem planu. Ovo je posao u kojem uživam, bez ikakve iluzije da ću se od njega obogatiti. (smeh)

Vaše tvrdoglavo slonče ima krizu identiteta, želi da bude neko drugi zato što ga sredina ne prihvata. Pamtite li dane kada ste hteli da budete neko drugi, a ne Nikola Rakočević, glumac?

- Kako da ne, to je nešto što ljudi često rade. Mi svaki dan, bar u jednom trenutku, predstavimo sebe u svetlu koje se razlikuje od uobičajenog, pa i tako što sa nekom osobom razgovaramo drugačije nego što to činimo sa ukućanima. Možda je izraz grub, ali na svakodnevnom planu pravimo svojevrsnu masku, izgovaramo određeni tekst, zauzimamo stav. Trudimo se da ostavimo utisak ili da se postavimo kao autoritet.

U kojoj meri ste spremni na kompromise zarad sredine? Koja je granica koja se ne prelazi?

- Ako postoji granica, sigurno je da postoji i razlog zbog kojeg ona može da se pređe. Pitanje je samo da li će vam okolnosti ići naruku ili ne i koliko će vam sreća biti naklonjena.

Koliko je u vašem životu bilo “jutara koja su sve promenila”? Verujete li da se stvari mogu preokrenuti preko noći?

Nastavak na sledećoj strani...

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Lunja (@lunja.tv) on Nov 19, 2018 at 1:43pm PST

- Ne znam baš da li mogu preko noći, ali sam siguran da svako jutro nosi potencijal koji može da donese nešto novo i dobro. Kao i život. Koliko god da je težak i surov, on je potencijal. Uvek imamo mogućnost da nešto promenimo.

Da li su vam bilijar i stoni tenis i dalje omiljena razbibriga?

- Jesu, mada sam otkrio još jedan - vozim rolere.

Vaš kolega sa klase Radovan Vujović smatra da ste izvrstan glumac i još bolji prijatelj. Nije nam mnogo detaljisao o vašim studentskim danima, ali vas je opisao kao dva klinca iz provincije utekla od škole.

- Radovan je u “Korenima” napravio odličnu ulogu, na ozbiljnom nivou. Nema razloga da se postidi ni pred američkom, ni pred ruskom glumačkom školom. Što se tiče naših studija, ne bih se vraćao u te dane, a nema ni potrebe. Sve što smo hteli to smo i uradili, ništa nismo propustili. (smeh)