Žarko Laušević o finalu serije Koreni: Savlađivali smo se Aćim i ja, borili smo se i ne znam ko je tu pobedio

Poslednju epizodu serije "Koreni" videćemo u nedelju na prvom programu Radio-televizije Srbije. Najveće pohvale publike i kritike pripale su Žarku Lauševiću, koji je za "Kulturni dnevnik" govorio o ulozi Aćima Katića i novom romanu "Sve prođe, pa i doživotna".

- Uvek je lepo čuti pozitivne komentare. Serija je rađena s ljubavlju i poverenjem. Sklopilo se tu više dobrih okolnosti. Gledao sam je pre nego što je emitovana, sad nisam bio u situaciji da je pratim, ali dopiru do mene ti pozitivni komentari, pa mi gode... "Koreni" će ostati zabeleženi u nekom dobrom fundusu naše televizije - poverio se Laušević kolegama s Javnog servisa Srbije.

Koliko je bilo teško savladati lik Aćima Katića?

- Savlađivali smo se Aćim i ja. On mene, ja njega. Borili smo se i ne znam ko je tu pobedio. Čovek uvek kreće od sebe šta god radio u životu, i od sebe ne može. To nije stvar izmaštavanja i neke potpune iluzije, nego se ipak kreće od jedne fantastične pretpostavke, kakav je literarni predložak Dobrice Ćosića. To je u startu već dobro polazište, sjajno polazište za nešto što može da urodi ovim čime je urodilo.

Zanimljiva je reakcija javnosti koja postoji na dva nivoa - jedan je oduševljenje vama kao glumcem, mnogi su vas sada videli prvi put, a s druge strane, prihvatanje teme koju nose "Koreni".

- To je, čini mi se, jedan vrlo aktuelan komad i koji, nažalost, govori da se u tih 150 godina nije nešto mnogo ni promenilo. Promenili su se neki drugačiji, formalni, pojavni faktori, a to je možda moda koja je drugačija. Naš mentalitet je negde, u suštini, ostao isti - svađe u Skupštini, nesloge u porodici, tajne koje ima svaka porodica, koje krije ili pokušava da sakrije. Ono čime se bavio Ćosić vrlo je aktuelno i dan-danas, iako ima više od 60 godina otkako je delo napisano, nije se mnogo izgubilo. Ne samo naše, srpsko društvo, balkansko nego uopšte društvo u celini, civilizacija nije mnogo napredovala, tako da se dobra literatura može dobro snaći u bilo kom vremenu. Mene je intrigirala ta neka javnost i pojavnost njegova (Aćimova) i taj politički uspeh koji ima, evidentno, i autoritet koji uživa u društvu, i taj krah koji ima unutar svoja četiri zida. Taj kontrapunkt mi je bio strašno zanimljiv i poroci tajni, vrline javne. Nešto u tom suprotstavljanju njegove ličnosti meni je bilo intrigantno. Da li svako kreće od sebe ili traži paralelu sa sobom, ali to je nešto što me je privuklo i učinilo da po tome kopam. Pored zaista fantastičnog teksta, sjajne ekipe sa kojom sam imao sreću da sarađujem, pored tog vrlo talentovanog skupa ljudi.

 

Goran Šušljik kaže da su tokom procesa stvaranja mnogi učili od vas. Jeste li i vi naučili nešto?

- Čovek uči svakog dana. Lepo je ako sam uspeo nešto da prenesem mlađim ljudima, mada je bilo tamo i starijih ljudi. Na snimanju se nekako menjao odnos, nekako je nešto isplivavalo - više energije, više želje da se uspe, i sa moje strane prema njima. Bilo bi me sramota pred mladim kolegama da se vraćamo zbog mene.

Nastavak na sledećoj strani

Koliko ima simbolike u naslovu knjige koju ste upravo objavili "Sve prođe, pa i doživotna"?

- Moja priča nije zatvorena. Negde u startu, kada sam pisao, to su moji zatvorski dnevnici i oni su davno završeni i zapisani, i ovo što radim poslednjih godina kad imam vremena neka je vrsta montaže tih tekstova i pokušaj izbacivanja nečega što mi je ličilo na prejudiciranje nečega što se stvarno desilo. U startu je to bilo zamišljeno da bude u šest knjiga, ali biće u četiri. Ostaje jedan deo koji će se ticati moje Amerike i tih poslednjih, nekih 15 godina. Biće neka vrsta tetralogije, četiri knjige te zatvorske hronike.

Šta vam je najveći izazov kada na papir stavljate najličnije iskustvo?

- Vodim dnevnik otkad sam bio dete. Naš profesor Minja Dedić insistirao je da studenti, uz studiranje glume, vode svoja lična promišljanja o životu. Ispostavilo se da je u zatvoru to bio nastavak rutine, tako da mi to nije bila obaveza. Tokom jednog dela dana gledao sam malo više u sebe, to je bila neka vrsta olakšanja, ventila. Meni nikad u životu nije bilo dosadno, to i svojoj deci pokušavam da objasnim. Uvek mi je bilo zanimljivo, neki zanatski posao, slikarski, stolarski. Sve to doprinosilo je, čak i do jednog apsurda, da mi dan u zatvoru bude i kratak.

Koje uloge vas intrigiraju?

- Čini mi se da je uvek lepo bežati od sebe, ako se to može. Nešto što ne liči na ono što misliš da si. To je uvek zanimljivije. Pokušavam da budem iskren u ovom razgovoru, da govorim o onome što mislim o sebi, ali je uvek zanimljivije raditi nešto što je dalje od tebe. Na primer, ako bih imao neki problem, mentalni ili fizički, kako bih uspevao da nešto uradim? Čini mi se da je bolje igrati nešto što je dalje od tebe.

Postoji li šansa da zaigrate i u pozorištu?

- Ne bežim ja od toga, nego sam sticajem okolnosti još uvek tamo, preko okeana, pa je to malo komplikovanije i na neki način zahtevnije u produkcijskom smislu. Ne zbog toga što sam ja zahtevniji, nego zbog toga što čovek tamo živi, ima neke obaveze tamo. Još uvek mi je prilično teško da ovde ostanem na duži period. U Njujorku je uobičajeno da se posle premijere predstava igra nedelju, dve, tri, pet meseci, devet godina... noć za noć. Ovde važi drugačiji sistem, repertoarski, pa bi bilo neizvodljivo za mene da igram predstavu 1. pa 17. februara.

Mislim da ste jednom rekli da umetnost ne može da promeni svet. Da li i dalje to mislite?

- Pa mislim. Nije se tu ništa promenilo. Ona možda može da olakša neke boljke koje osećamo, ali ga promeniti sigurno neće.