Aco Pejović: Ponosan sam na način na koji sam gradio svoj put

Ako bi jednog dana poželeo da ekranizuje svoju biografiju, Aco Pejović imao bi materijala za dugometražnu dramsku akciju sa elementima komedije i, što je najvažnije, sa srećnim krajem. Njegova priča dokaz je da se upornost isplati, ali i da u ključnim trenucima bez malo sreće ne vredi ni sva volja sveta. Zahvaljujući bezrezervnoj podršci supruge Biljane, popularni pevač nije odustajao od velikih snova.

Kada su pre više od dve decenije iz rodnog Prijepolja došli u Beograd, rešeni da uspeju, verovali su da ih čekaju lepša vremena. Nisu ih pokolebali ni neizvesnost, ni duge noći bez sna, inflacija, strah... Danas, sa dve i po decenije bračnog staža i tri ćerke, uživaju u blagodetima života za koji su se odlučno borili. Ponosan na suprugu, koja je u međuvremenu postala doktor nauka, Aco neizmerno uživa u uspesima njihove dece. Najstarija Magdalena diplomirala je na Fakultetu organizacionih nauka, Marija je student medicine, dok je najmlađa Iva, koja je sa ocem pozirala za “Hello!”, odlučna da karijeru gradi na polju umetnosti. Prvi korak napravila je u oktobru, debitantskom ulogom u predstavi “Oliver Tvist”.

Put do vrha nije uvek posut ružama, često se na njemu nađe i oštro trnje. Koji period koračanja ka uspehu pamtite kao najteži?

- Ponosan sam na način na koji sam gradio svoj put. Ne samo kada govorim o karijeri, već životu uopšte. Nije uvek bilo lako, ali važno je da sam uvek bio srećan. Biljana i ja venčali smo se kao klinci, dobili prvu devojčicu i preselili se u Beograd. Ja sam počeo da radim po klubovima, a ona je krenula na studije. Zaista je bilo momenata kada nam je oboma bilo teško, ali uvek smo znali da nismo pogrešili kada smo započeli zajednički život. I evo nas danas tu gde jesmo, srećni i zadovoljni. Bogu hvala na tome.

Jeste li ikada pomišljali da odustanete?

- Nikada nisam poželeo da odustanem, ali bio sam na tom ispitu. Na početku karijere radio sam mnogo, gotovo sedam dana u nedelji, sve do jutra. Borio sam se sa insomnijom, nisam mogao da spavam od umora, i tako dan za danom. Svakodnevica nije bila laka, jer osim posla pevača imao sam odgovornost i kao suprug i otac, a bio sam klinac, kao i Biljana. Iako taj period nije bio nimalo lak, veoma sam ponosan na njega i sa radošću se sećam kako smo pobeđivali inflaciju i manjak para, a opet smo imali želju da obiđemo ceo svet.

Kako vas vide ćerke, ko je za njih Aco Pejović?

- Za njih tri sam samo tata koga vole i koji ih nervira kada se suprotstavi njihovim željama ili namerama da ostvare nešto što su zacrtale. I obično budem nadglasan jer sam u manjini. (smeh)

Starije ćerke odabrale su drugačiji životni put od vašeg, Magdalena je diplomirala na FON-u, a Marija studira medicinu. Jeste li se supruga i vi trudili da ih usmeravate ili ste isključivo poštovali njihove želje?

- Preponosan sam na to u kakve su ljude Magdalena i Marija izrasle. Iva je još devojčica, ali njih dve su već odrasle osobe. Osim činjenice da je jedna nedavno diplomirala, a da je druga sjajan student medicine, srećan sam kada vidim kako se ponašaju u društvu, kakve su osobe, koliko su omiljene i kako na savršen način umeju da izbegnu zamku javnosti u koju deca ljudi koji se bave javnim poslom mogu da upadnu. Biljana i ja smo se trudili da ih vaspitamo na častan način, da im usadimo prave vrednosti, da jasno razlikuju šta je dobro, a šta loše. Danas smo tu samo da podržimo njihove odluke, jer nema potrebe da im se mešamo ni u šta, to su sjajne mlade dame.

Najmlađa Iva u oktobru je imala glumački debi u predstavi “Oliver Tvist”. Kako ste doživeli taj trenutak?

- Žao mi je što niste videli koliku sam tremu imao pre početka premijere i koliko sam bio ponosan kada se predstava završila. Iva je pretalentovana i siguran sam da će se u životu baviti glumom ili pevanjem. Andrija Milošević mi je, kada je odgledao predstavu, rekao: “Imaš glumicu u kući!”

Jeste li do sada upoznali nekog od momaka vaših ćerki ili vas prati reputacija Nikole Koje iz filma “Mi nismo anđeli”?

- Malo sam blaža varijanta. (smeh) Šalu na stranu, jesam, obe su mi ukazale poštovanje time što su momke dovele pred mene i dopustile mi da budem deo njihovog života i u tom smislu. Hvala im što ne kriju emocije od mene ni kada je ljubav u pitanju, što o tome pričamo otvoreno i što se na tu temu često šalimo na, kako ga mi zovemo, porodičnom sastanku.

Kako biste reagovali kada bi vam neka od njih saopštila da se verila posle sedam dana veze, kao njihova majka?

- Biću potpuno iskren - ne znam! Ne znam da li bih bio šokiran, da li bih ostao bez teksta ili bih progutao knedlu i setio se svog života. Zaista nemam pojma.