Dušica Jakovljević: Ne smatram da sam uzvišenije biće od bilo koje moje komšince koja radi u prodavnici

Harizmatična i uvek pozitivna Dušica Jakovljević izgradila je imidž dame kojoj se veruje. Vodeći “Zadrugu” pridobila je simpatije TV gledalaca.

Ona je za Scenu otkrila kakav peh joj se desio pred kamerama.

- Smatram sebe kreativnom i profesionalcem. Šta god da mi se desi, ja to predočim gledaocima. Stalno se saplićem, udaram, meni stalno ispadaju kartice, pada sve oko mene... Dešavali su se tehnički problemi koje gledaoci nisu primećivali. Dešavalo mi se da mi ispadne sočivo, puknje haljina, to se nije primetilo. Na finalu prve “Zadruge”, gde je bilo puno ljudi i bilo je vruće, pukla mi je haljina od kože zbog vlage. Ali stilistkinje su to rešile, ja sam se presvukla ispod stepenica gde je sedela publika. Hrabro sam napravila imidž i od lapsusa da me gledaoci doživljavaju kao nekog svog. Ono što mi je važno jeste da emitujem dobru energiju koju niko ne može da ospori. Da se vrlo vidi ko je radio na sebi jer sam veliki štreber. Vrednim i predanim radom može da se dođe do ovakve pozicije. I dan-danas radim govorne vežbe koje sama sebi zadajem.

Prepoznatljivo si lice Pinka. Ljudi te vezuju za “Zadrugu”. Da nisi voditelj da li bi bila učesnica?

- Da nemam decu najverovatnije da bih. Međutim, profesonalni angažmani su me odveli u drugu stranu, tako da sam ostala sa ove, produkcijske strane priče. Sada već nikako to ne bih mogla iz razloga što ne bih mogla da budem potpuno opuštena. Vodeći emisiju pazim šta govorim i vodim računa o svojim javnim nastupima zato što želim jednog dana da moja deca, kada ukucaju moje ime i prezime u pretraživač ili otvore novine, arhive, budu ponosni na mene. Kada je reč o kompromisima, nikako ne bih mogla da podnesem deljenje toaleta sa toliko ljudi, to mi unosi ozbilju nelagodu.

Pripadaš urbanim damama, žena si sa Dorćola. Da li bi vodila neku emisiju o pop kulturi, urbanim stilovima života? Kakvu bi emisiju vodila, a da nije “Zadruga”?

- Prva emisija koju sam radila na radiju zvala se “Rokomanija”, prva na TV bila je omladinski magazin “Žurka”. Upravo sam tamo govorila o robnim markama i vrednostima ili personalnim brendovima, poznatim ličnostima čije ime ima vrednost. Već sam se oprobala i moja osnova je pop kultura i zato kažu da se razlikujem od ostalih voditelja baš po tom urbanom stilu. Baš zbog toga što sam ja devojka iz zgrada, što sam sa Dorćolskog asfalta, što sam se kalila na Kalemegdanu i Marakani i mislim da se taj mangupluk vidi uz obrazovanje koje sam sticala. Trenutno ne razmišljam o drugim emisijama koje nisu “Zadruga”. Ali jednog dana kada budem radila nešto drugo, znam da će to ponovo biti nešto što će imati najveće rejtinge, jer sam zajedno sa TV Pink zadala i samoj sebi visoke ciljeve.

Da li bi se nekada oprobala u Informativi, vodila “Dnevnik”?

- Nikada nisam razmišljala o informativnom programu. Naravno, uvek postoji zašto da ne. Jednom su pitali Vuka Kostića da li više voli da glumi u pozorištu ili na filmu i on je dao jedno dobro poređenje: “Ako si dobar mesar, svejedno je da li sečeš svinjetinu, junetinu ili piletinu”. Radiš pa radiš.

Koliko je izgled bitan za voditeljski posao?

- Izgled je bitan, ali je važnije ono što emitujete. Danas se ceni energija. Vreme barbika prolazi.

Neko si ko širi pozitivnu energiju, s ljudima imaš divan odnos. Pričala si da si sa bivšim suprugom ostala u prijateljskim odnosima. Verovatno sve to utiče da se tvoja deca ugledaju na tebe?

- Deca su odraz roditelja. Želim da moja deca budu ponosna na mene, kako posmatram svet. Naravno da majka treba da bude primer i vodilja, posebno ženskom detetu. Sa svojom decom imam odličnu komunikaciju pa po cenu toga da smanjujem svoj autoritet u zamenu za drugarski odnos, da mi se poveravaju i da nema tajni. Uvek u svakom trenutku znam da li moja deca imaju neki problem.

Da li bi volela da se tvoja deca bave voditeljskim poslom?

- Njih u ovom trenutku to ne zanima. Meni ništa nije palo s neba. Imala sam ozbiljan novinarski staž kada sam njih rodila. Tako da oni nemaju fascinacije TV-om, posao kao bilo koji drugi. Ne smatram da sam uzvišenije biće od bilo koje moje komšince koja radi u prodavnici ili od nekog sa drugim poslom. Moja deca su okružena normalnim ljudima i učim ih tome da poznatost nije važna, da budu ponosni, srećni zbog onog što rade i ukoliko od svog rada koji je pošten mogu da žive.