Milena Rašić: U godini u kojoj mi se sve želje ispunjavaju jako bih volela da se zaljubim

Vest da su odbojkašice Srbije najbolje na svetu obišla je planetu. Članice ženske reprezentacije, predvođene trenerom Zoranom Terzićem, sa „Svetskog prvenstva“ u Japanu vratile su se okićene zlatnim medaljama, prvim u istoriji naše zemlje. O oduševljenju koje su izazvale u narodu svedoči veličanstveni doček ispred Skupštine grada, sa čijeg su balkona, rezervisanog za najveće asove, pozdravile brojne građane. Mada su uspeh ostvarile udruženim snagama, nećemo pogrešiti ako kažemo da je Milena Rašić “prva među prvima”, budući da se njeno ime našlo na spisku idealnog svetskog tima. Slavlje povodom velikog sportskog trijumfa podudarilo se sa proslavom njenog 28. rođendana, a retka prilika da tako važne trenutke obeleži u gradu u kojem joj žive porodica i prijatelji dodatno je uveličala Mileninu sreću. Dan posle intervjua za “Hello!” Rašićeva se uputila u Istanbul, gde joj predstoji peta sezona u turskom klubu “VakifBank”.

Dolazak do trona „Svetskog prvenstva“ oduševio je Srbiju, ali ta vest mnoge je i iznenadila. Da li je trijumf donekle iznenadio i vas ili ste znale da nemate konkurenciju?

- Da ste mi ovo pitanje postavili pre polaska u Japan, rekla bih vam da smo maksimalno spremne i da željno iščekujemo prvu utakmicu. Međutim, prvenstvo je dugo trajalo, više od 30 dana, tempo je bio naporan i, kako je vreme odmicalo, počele smo da posustajemo. U finalu smo skupile svu snagu, rekle sebi da zaslužujemo pobedu i da ćemo hrabro ići do kraja. I eto nas na vrhu. (smeh)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by NIKOLIJA | ♌ (@its.me.nikka) on Oct 26, 2018 at 7:14am PDT

Jeste li tokom mesec dana boravka u Japanu stigle da vidite još nešto osim sportskih terena?

- S obzirom na to da smo između utakmica imale i po dva dana pauze, bilo je prilike da se prošetamo, pa i da odemo u šoping. To nas je smirivalo i „resetovalo“.

Osvojili ste zlato sa reprezentacijom, proglašeni ste za najboljeg blokera prvenstva i našli ste se u idealnom svetskom timu. Kakav je osećaj biti broj 1?

- Ne znam, bez lažne skromnosti. Nijednom sportisti, ne samo meni, nikada nije dovoljno medalja. Naravno da bih volela da sve ponovim, makar još jednom. Sve što se desilo je fantastično, ali naš život je takav da brzo sve ostavljaš iza sebe i okrećeš se novim ciljevima.

View this post on Instagram

A post shared by ?Milena Rasic? fans account. (@huangmao16) on Oct 23, 2018 at 11:43pm PDT

Proslava svetskog zlata poklopila se sa rođendanskom, budući da ste 25. oktobra napunili 28 godina.

- Trenutno slavim sve što se može slaviti. (smeh) Najsrećnija sam na svetu jer sam ove godine, posle mnogo vremena, rođendan proslavila kod kuće, okružena porodicom i prijateljima. Osim toga, ostvarila mi se najveća želja, da kolekciju medalja upotpunim zlatom sa „Svetskog prvenstva“. Hvala devojkama i stručnom štabu što su mi to omogućili.

Kako izgleda vaša svakodnevica u Istanbulu, gde živite već četiri godine?

- Svaki put kad dođem u Istanbul osećam se kao da sam stigla kući. Prija mi atmosfera tog grada u kojem sam stekla brojne prijatelje. Kad ne moram na trening ili utakmicu, trudim se da se naspavam, sa dragim ljudima odem na ručak ili u šetnju pored mora, koje me smiruje. Nađe se vreme i za šoping ili odlazak u bioskop.

Mogu li visoke devojke lakše da kupe odeću po svom ukusu u inostranstvu, nego u Beogradu?

- Kako gde. Garderobu koja mi se dopada, a odgovara mojoj visini od 1,93 cm, nađem, ali kvalitetnu obuću broj 43 teško. Srećom, pa postoje onlajn šopovi.

Da li je, možda, lakše naći dečka?

- I to je problem. (smeh) Mislim da je samo jedan moj dečko bio viši od mene, ostali su bili moje visine ili koji centimetar niži. Podrazumeva se da visina nije presudan faktor za uspeh jedne emotivne veze, ali moram da primetim da je nižim devojkama život mnogo jednostavniji. (smeh)

Jeste li trenutno u vezi?

- Nisam, ali bih jako volela da se zaljubim. Pošto je ovo godina u kojoj se ispunjavaju sve moje želje, verujem da će i ta stavka uskoro doći na red.

Postoje li idealne godine u kojima bi sportistkinje trebalo da zasnuju porodicu?

- Sve je individualno, ali devojke se na taj korak obično odluče oko tridesete. Većina njih se posle porođaja i pauze od godinu i po vrati na teren u odličnoj kondiciji. Izgleda da dete da novu snagu i energiju.

Dokle traje odbojkaška karijera?

- U punoj formi može se nastupati do 35, manje-više. Ja planiram da igram dok me telo bude služilo, a namera mi je da i kasnije ostanem u svetu sporta.

Čega ste se najteže odrekli?

- Najteže mi je bilo kada sam prvi put otišla od kuće, ali sam shvatila da je to neminovnost. Volela bih da mi je porodica bliže, da mogu sve koje volim da zagrlim kad god poželim, a u trenucima sete tešim sebe: “Strpi se još malo, videćeš ih uskoro.” Ako ćemo iskreno, nedostaje mi i ovdašnja hrana, koja je najbolja na svetu. Srećom, Turci imaju jelovnik sličan našem, neki specijaliteti čak imaju isti naziv. Bilo kako bilo, čim dođem u Srbiju, idem na porciju ćevapa. (smeh)

Umete li da se nosite sa porazima?

- Još nisam naučila, iako sam svesna da su sastavni deo sporta. Posle izgubljene utakmice toliko sam tužna i neraspoložena da satima ne progovorim ni reč. Treba mi vreme da sredim utiske i kažem da je sutra novi dan. I privatno sam vrlo uporna, ne odustajem dok ne bude onako kako sam zamislila.

Verujete li da će uspeh odbojkašica pojačati interesovanje najmlađih za taj sport?

- Od trenera koji vode klubove širom Srbije čula sam da zainteresovanost za upis konstantno raste. Mnoge devojčice žele da budu kao Maja, Tića i druge devojke iz reprezentacije i to je podatak koji zaista laska.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by ?Milena Rasic? fans account. (@huangmao16) on Nov 10, 2018 at 6:08pm PST

O popularnosti koju vi uživate najbolje govori to što “Google” izbacuje vaše ime odmah posle imena legendarne Milene Dravić.

- Lepo je to čuti. I po reakcijama ljudi koje svakodnevno srećem, ne samo ja, već sve reprezentativke, može se zaključiti da smo drage našim sugrađanima. U toku dana nam se više puta desi da nam neko priđe s rečima: “Izvini, moram da te zagrlim”. Ne znam samo kako nas prepoznaju kad nismo u uniformi i kose skupljene u rep. (smeh)