Darko Tomović: Možda sam se kasnije oženio i dobio dete, ali za lepe stvari nikad nije kasno

 

Pripremiti pitanja za intervju sa Darkom Tomovićem u najmanju ruku zvuči kao “nemoguća misija” iz prostog razloga što se medijski nastupi poznatog glumca, stalnog člana Narodnog pozorišta u Beogradu, mogu pobrojati na prste jedne ruke. Stoga ne treba da čudi što je većina naših pitanja počinjala sa “da li je tačno”. Iako retko daje intervjue, Darko Tomović je sagovornik kakav se samo poželeti može: u njegovom slučaju ne postoje pitanja koja su zabranjena, a skoro svaki odgovor protkan je nekom zanimljivom anegdotom. Rođeni Beograđanin, koga su zbog familijarne pripadnosti često karakterisali kao “crnogorskog umetnika”, pričao nam je o starim i novim ulogama, vremenu u kom je nastao “Bolji život”, šestogodišnjoj ćerki Leni, bračnom životu, a pre svega o situaciji u njegovoj matičnoj kući, koja je mnoge podsetila na devedesete.

Za početak da rešimo jednu nedoumicu, koliko intervjua ste dali tokom tri decenije karijere?

- Ako ostavim po strani nekoliko televizijskih emisija, za pisane medije pet. Možda. (smeh)

Postoji li neki poseban razlog zbog kojeg izbegavate novinare?

- Ne mogu da kažem da sam imao loša iskustva zanemarim li paparaco fotografije nastale u pauzi nekog snimanja, na kojima su me uhvatili kako jedem sendvič, a potpis je bio “crnogorski umetnik ogladneo”. Kome ja sada da objasnim da sam rođen i odrastao u Beogradu, a da mi glumci igramo različite uloge. To što mi je pola familije iz Crne Gore, druga je stvar. Šalu na stranu, smatram da bi ljudi koji se bave javnim poslom, a ne samo umetnici, trebalo da budu prisutni u medijima, ali s povodom.

Mislite li da bi vaš poslovni put bio drugačiji da ste češće bili prisutni u društvenom životu?

- Moj klasni kolega Žika Todorović ne daje intervjue, a uprkos tome ostvario je blistavu karijeru. Znači, može i tako. Ne znam da li sam nešto propustio što se nisam češće pojavljivao u javnosti, i ne razmišljam o tome. Nisam imao potrebu da dizajniram ni sebe, ni svoju stvarnost. Što bi rekli naši stari “od plana nikad nisam imao hara”. (smeh)

Nepisano je pravilo da se ljudi iz velikih gradova manje poslovno nameću nego oni koji dođu sa strane.

- To je egzistencijalna neophodnost. S jedne strane, imate one koji su ušuškani u svojoj porodici i u svojoj ulici, imaju krov nad glavom, a, s druge, one koji moraju da grizu kako bi opstali u novoj sredini. Uvek sam se divio mladim ljudima koji paralelno rade i završavaju fakultete, svestan da je njima duplo teže.

Da li je bilo dana kada ste svesno bili lenji?

- Bilo je, kako da ne. Ne bežim od toga. Doduše, bilo je i perioda kada nisam radio, ne svojom voljom. Spremnost da izrazim neslaganje sa određenom politikom, a reč je o legitimnom građanskom pravu, platio sam tako što pet godina nisam imao premijeru u Narodnom pozorištu, gde sam zaposlen. Srećom po mene, na repertoaru je već bilo nekoliko mojih predstava koje su se dugo igrale. “Čežnja pod brestovima” čak osam godina. Na taj način sam održao sebe u poslu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Nenad Stojmenovic (@nenadstojmenovic) on Dec 24, 2017 at 2:35am PST

Postoji li, na ličnom planu, strah da ponovo ne dođe do nametnute pauze od pet godina?

- Druga su vremena. Devedesetih se drugačije gledalo na politiku, pa i na ulogu umetnika u toj sferi javnog delovanja. Ljudi su se u etapama budili iz neke polusvesti i stiglo se do 5. oktobra kada je sve buknulo. Sada su ljudi budni, ali umorni, izgubio se potencijal zajedničke akcije. Mada, primer “Narodnog pozorišta pokazuje da, ako nekog dovoljno dugo i intenzivno pritiskate, neminovno je da uzvrati. Naši zahtevi nisu politički, već egzistencijalno-estetski. Ljudski, jer ne želimo da trpimo poniženje. Na kraju, nije reč samo o glumcima već o svim zaposlenima, trebalo bi videti uslove u kojima neki od njih rade. Važno je reći i to da nismo unisoni. U suštini smo šarolika grupa pojedinaca, a kada tako raznoliku grupu dovedete do toga da govori jednim glasom, ili niste bili dovoljno mudri ili ste bili bahati.

Kakav odnos imate prema minulom radu. Vodite li evidenciju uloga koje ste odigrali?

- Ne, možda ću se time pozabaviti kad odem u penziju. Za mene su uloge koje sam radio izvor sećanja na neke ljude i događaje, ali i lekcija iz koje sam nešto naučio.

Kakav je vaš subjektivni osećaj, da li ste radili malo ili mnogo?

- Evidentno je da mi nedostaje tih pet propuštenih godina, kada sam bio u naletu snage, tek zagazio u četvrtu deceniju. Ne kažem da sam sada manje motivisan da zagrizem, ali činjenica je da sam s godinama naučio da kontrolišem umetničku glad.

Na koji način ste tih devedesetih trošili višak energije?

- Uvek na ljude. Rastao sam i oblikovao se upijajući znanja i iskustva drugih. U tom periodu u Beogradu su bile popularne sedeljke po stanovima, na kojima se raspravljalo o svemu i svačemu. Ljudi koji se vole i poštuju svesno i namerno su se svađali kako bi kroz suočavanje stavova došli do neke istine. Jedni druge smo dizali. Mene je, recimo, tada počela da zanima geopolitika, zainteresovao sam se za istoriju umetnosti, stare Grke.

Da li ste nekad vratili ulogu? Još se priča da su devedesetih Tanja Bošković i Dubravka Mijatović napustile “Srećne ljude” nezadovoljne honorarom.

- Vraćao sam uloge, ne samo zbog honorara već i kad mi nisu bile izazov. Istini za volju, radio sam i neke stvari zbog kojih sam kasnije pravio kiselu facu. (smeh) Mnoge moje kolege imaju slično iskustvo, ali ne bi to otvoreno rekle. Priznajem, bilo je situacija kada sam govorio sebi: “Ovo ti nije trebalo.” Neke uloge prihvatite zbog prijatelja, druge jer se okolnosti tako nameste, a na kraju se ispostavi da su najbolje prošli oni koji su imali gusto sito.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by ??Београдски Bремеплов?? (@beogradski_vremeplov_011) on Oct 1, 2018 at 11:05am PDT

Po čemu pamtite snimanje serije “Bolji život”?

- Scene u kojima se nas petorica okupljamo u vojnom orkestru deo su četvrte sezone. U to vreme Dragan Bjelogrlić već je bio zvezda ondašnje Jugoslavije i kao čovek čija se reč slušala mogao je da napravi tu podelu. Predložio je Koju, Peleta, Gorana Radakovića i mene, sa kojima se privatno družio. Ispostavilo se da je to bio pravi potez. Snimanje je teklo, što se kaže, kao 'ladna voda, iako niko osim Koje i Bjele nije imao formalno muzičko obrazovanje. Tad sam držao bas gitaru u ruci i nikad više.

Šta je obeležilo vaše detinjstvo?

- Odrastao sam na Banovom brdu, išao sam u „XIII gimnaziju“. Od malih nogu sam sa drugovima bio na hipodromu, pomagali smo oko čišćenja štala, a kao nagradu mogli smo da jašemo. Bio sam dobar u veslanju, imao sam potencijal za ozbiljnu sportsku karijeru. Rado sam se bavio i podvodnim ribolovom, mada bocu nikad nisam stavio na leđa.

Podseća li vas vaša šestogodišnja ćerka Lena na “malog Darka”?

- Ona je neizmerno inteligentnija od mene u tom uzrastu. Zna da čita i piše i latinicu i ćirilicu, iako će tek iduće godine krenuti u prvi razred. Da se ne lažemo, to je zasluga majke, koja ima sposobnost da učenje predstavi kroz igru. Ja se, tu i tamo, angažujem oko matematike.

Angažujete li se i oko kućnih poslova?

- Kad treba doneti kese iz prodavnice, tu sam. Oko ostalih poslova ne, štaviše imam zabranu.

Da niste namerno nešto zabrljali kako biste se unapred izvukli?

- Nisam ja toliko lukav. Ima žena, a i moja supruga je takva, koje smatraju da posao nije obavljen dok one to same ne urade. Puštam je, šta ću. (smeh) Možda sam se, prema nekim opštim standardima, oženio i dobio dete u kasnijem životnom periodu, ali za lepe stvari nikad nije kasno. Meni se, u odnosu na vršnjake, sve događalo “par godina kasnije”. U šali kažem da ću poslednji saznati kad umrem.

Da li je tačno da ste pre nego što ste upisali glumu studirali arheologiju, a žarko ste želeli da postanete reditelj?

- Tačno je. Arheologiju sam upisao jer sam, zbog vojske, zakasnio na prijemni za režiju, ali sam tih godinu dana s uživanjem odslušao. Rekao bih da je to bio početak mog duhovnog puta, koliko god da sam ga prošao. Spremao sam se za režiju, a onda se, kada sam otišao da predam dokumenta, u meni nešto prelomilo. Do današnjeg dana ne znam šta se desilo, ali eto mene u glumi.

Vašu generaciju prati glas da je bila najuspešnija u istoriju Fakulteta dramskih umetnosti. Zvali su vas “12 veličanstvenih”.

- Tako kažu. Činjenica je da smo svi uspeli.

Kako ste naučili da izađete na kraj sa ogromnom popularnošću?

- Kada se bavite javnim poslom, postajete javno vlasništvo, bez prava na loš dan, kijavicu, da budete tužni jer ste čuli lošu vest. Trpeo sam onoliko koliko mi je pristojnost nalagala, a takav sam i danas. Na pristojnost uzvraćam pristojnošću, bahatost nema kompromis.

Uloga Crnogorca u seriji “Bolji život” na neki način obeležila je vašu karijeru.

- Činjenica je da me mnogi i danas prepoznaju po toj ulozi. Koliko se ljudima urezala u sećanje shvatio sam i tokom nedavnog boravka u Sarajevu, gde sam snimao “Konak kod Hilmije”. Od policajca na aerodromu do taksiste, svako je imao neku lepu asocijaciju na “Bolji život”, a neki su mi rekli da su seriju prvi put gledali još pre polaska u školu.

Igrate li Crnogorca i u novoj seriji “Žigosani u reketu”, koja uskoro počinje da se emituje?

- Ne, tu sam profesor matematike u gimnaziji. (smeh)

Imajući u vidu da intervjue dajete jednom u deset godina, ako se sretnemo 2028, o čemu biste voleli da možemo da pričamo?

- Želeo bih da zajedno konstatujemo da ton tog razgovora ne liči na ton ovog današnjeg, u smislu da nećemo pričati o nekim temama o kojima smo govorili ovom prilikom. Želeo bih da tada pričamo o rešenom dostojanstvu, ne moje profesije, već naše zemlje. Jedino to ima smisla.