Maestro na motoru Nemanja Nikolić: Kako je između dirki i nota, našao mesto za još jednu veliku strast- dvotočkaše

Prestižne zabave koje organizuje magazin “Hello!” pamte se po plejadi zvezda, glamuru i dobroj muzici, a za nju je, pored gudačkog kvarteta “Dinamika”, ove godine bio zadužen i Nemanja Nikolić, koji je zajedno sa kompozicijama Šopena, Rahmanjinova i ostalih virtuoza, dočekivao goste u holu “Geozavoda”. Raskošan prostor i najnoviji model klavira savršeno su se uklopili u divne note kojima je mladi pijanista opčinio zvanice. Bio je to njegov treći nastup na “Hello!” zabavi, kako tvrdi - najlepšoj do sada.

Rođen je pre 33 godine u Beogradu. Odrastao je uz “Karminu Buranu”, “Aidu”, Baha, Mocarta, u porodici uglednih pedagoga i zaljubljenika u muziku, pa je bilo logično da i sam otvori vrata sveta umetnosti. Završio je Akademiju, master, specijalizaciju, radi kao korepetitor u muzičkoj školi “Dr Vojislav Vučković”, bezbroj puta nastupao je na “Kolarcu” i drugim prestižim dvoranama, imao je čast da svira na venčanju princa Mihaila Karađorđevića, a već desetak godina slušamo ga i u poznatom prestoničkom klubu “Little Bay”, gde je, kaže, stekao neverovatno iskustvo. Posetioci mogu da čuju kako zvuči simfo-rok na njegov način i kakva čarolija nastaje kada se klasični evergrin “Con te partiro” nastavi Stingovim pop-hitom “Every breath you take”.

- Pohađao sam master-klasove po celoj Evropi, između ostalih bio sam i u Nici, gde sam radio sa jednim od najvećih pijanista današnjice Vladimirom Krajnjevim. Tokom tih sedam nestvarnih dana shvatio sam gde smo i šta smo, upijao sam sve kao Sunđer Bob. Klavir na kom sam tamo svirao, pa to je bilo kao da sam seo u formulu. Na takvom instrumentu možeš bukvalno sve što ti padne na pamet. Ovde vežbamo na kantama, a dok sam se školovao imao sam divnog profesora, čuvenog Aleksandra Šandorova, koji mi je u međuvremenu postao veliki prijatelj. Danas često idemo na pivo - kaže Nemanja dok stručno, kao pravi mornar Popaj, mota lulu i objašnjava u čemu je razlika između onih koje se prave od ružinog drveta i onih od morske pene.

Za klavir ste prvi put seli, kako to već biva, kada ste imali pet godina. Da li vas je oduvek interesovala samo muzika ili vam je i nešto drugo privlačilo pažnju?

- Ceo moj svet ispunjen je kreativnošću. Tako sam pre nekoliko godina upisao kurs origamija. Tri meseca sam savijao klavir, a činjenica da od tog komadića možeš nešto da napraviš mi je fenomenalna. Kada sam počeo da živim sam, otkrio sam kuvanje. I to je izuzetno kreativna stvar, jer unosiš sebe u čitav proces. Doneseš tikvicu sa pijace, isečeš je, dodaš joj začine, paziš na nju dok je spremaš i na kraju je s nekim podeliš. Veoma slično muzici. Nema ničeg lepšeg od osećaja koji te obuzme kada ono što si vežbao mesecima ili godinama podeliš sa publikom na koncertu. Ne postoji novac kojim taj aplauz može da se plati.

Na intervju ste došli motorom, ne na nekom skuteru, već na ozbiljnom dvotočkašu koji se obično vezuje za rokere starijih generacija. Kako se ta vrsta ljubavi uklapa u život jednog klasičnog muzičara?

- Imao sam 14 godina kada sam otkrio motor. Položio sam i vozački za kola, ali ih ne volim. Evo, nedavno sam sa devojkom bio na Kosmaju. Rešili smo da se vratimo motorom sporednim putevima, preko živopisnih sela. Krivina levo, krivina desno, miriše trava, onda dune vetar pa nanese još neki miris... Božanstveno! Automobil je konzerva u kojoj ne postoji takva sloboda, niti može da se oseti dodir te energije. Volim sve što je prirodno i što može da se dotakne, vidi, okusi.

Šta na to kažu vaši roditelji, jesu li prihvatili strast prema motorima?

- Ne gledaju blagonaklono, ali šta da im radim. (smeh) Razumljivo je što ih motor plaši. Svaki motorista koji kaže da nikad nije doživeo nesreću, laže. Doduše, ja nisam pao svojom krivicom, već zbog autobusa... I na “Hello!” parti sam stigao na motoru, a odelo sam spakovao u bisage. (smeh) Moram da kažem da sam prvi put nastupao u tako divnom ambijentu, uz fenomenalne uslove, na vrhunskom klaviru. Zvezde dolaze na crveni tepih, sve je pompezno, a ja sviram Šopena.

Šta najčešće izvodite?

- Uglavnom simfo-rok, muziku iz Diznijevih crtaća, sve kompozicije u kojoj se klavir pojavljuje kao osnovni instrument. „ABBA“, “Supertramp”, “Genesis”, “Queen”, “Police”, da pomenem tek neke. Kada je o klasici reč, svaki kompozitor mi je omiljeni u trenutku kada ga slušam. Svaki budi u meni drugačije emocije. Na primer, dok slušam Mocarta, on je za mene nepatvoreni genije. Onda se vratim na Baha i čujem sve te glasove koji se prepliću, pa na Skarlatija koji je sitan kao perlica, zatim svratim u romantizam do Šopena, koji mi je možda najbliži, pa dođem u 20. vek gde je neoklasičar Prokofjev bog i batina. Da bi svirao Prokofjeva, moraš da imaš i fizičke predispozicije, jer zahteva širinu šake, jačinu ruke, mentalnu snagu.

Da li to znači da održavate kondiciju baveći se sportom?

- Nemam vremena za sport, niti sam se ikad bavio nekim. Problem su eventualne povrede, a ja ne smem da ozledim ruke. Znam da zvuči apsurdno jer vozim motor, ali ne mogu baš da budem pod staklenim zvonom. (smeh) Volim da izlazim, da budem u društvu. Klavir je kao neko malo ropstvo, moraš da mu posvetiš nekoliko sati dnevno. Ali, i to spada u domen fizičkih aktivnosti. Da bi atletičar istrčao neku brzu, kratku trku, prethodno mora da se dobro zagreje. Tako i ja. Ustanem u osam ili ranije, zagrejem se kroz skale i tehničke vežbe, uz kaficu, do dva po podne se rasviram, onda opet pauza, pa malo smotam lulu, pa nastavim, i tako svakog dana.

Ima li vremena za ljubav između svih tih nota i violinskih ključeva?

- Tri godine se zabavljam sa Sarom i super mi je. Ona voli da se šali kako je propali pijanista, mada je završila Akademiju, odsek pedagogija, sa najvišim ocenama. Nikad se time nije bavila, radila je u Jevrejskoj opštini i kao PR u jednoj agenciji. Ljubav je najveća inspiracija, u svakoj profesiji. Da bismo bili u stanju da stvaramo neophodna nam je svaka emocija, bila ona vesela ili tužna.