Omiljeni klub Nenada Krstičića: Tim od troje mališana i supruge Jelene

U dom porodice Krstičić u beogradskom naselju Borča stigli smo dan posle “Zvezdine” prve utakmice u “Ligi šampiona”. Nacionalna histerija koja je zavladala kada je klub sa Marakane ostvario istorijski uspeh i postao deo elitnog takmičenja u potpunoj je suprotnosti sa smirenom atmosferom koja vlada u kući veziste crveno-belih. U protekle tri godine, koliko je prošlo od poslednjeg intervjua za “Hello!”, Nenad i Jelena postali su roditelji troje mališana, Andreja, Alekseja i Ree. Energični dečaci odmah su pohitali da nam uz tatinu asistenciju pokažu svoje sportske veštine. Zbog njih se dvorište po potrebi pretvara u fudbalski teren, dok ženski deo porodičnog tima navija sa terase. Prijatan razgovor vodili smo u dnevnom boravku, gde centralno mesto zauzima ugaona garnitura, koja, kada se emituju televizijski prenosi tatinih utakmica, ima funkciju tribina.

- Ovo su moji najvatreniji navijači. Sinoć je vladala prava euforija, a supruga je sa sinovima bila na stadionu i uživo pratila meč. Rea je još mala za odlazak na prave tribine, ali siguran sam da će u budućnosti i ona dolaziti na moje utakmice - kroz osmeh kaže Nenad, komentarišući veliki uspeh “Crvene zvezde”. - Presrećan sam što smo ostvarili cilj i izborili se za „Ligu šampiona“. Predivan je osećaj ponovo biti u svojoj zemlji i igrati u klubu koji voliš od rođenja. Proteklih godinu dana koliko smo u Srbiji zaista su sjajni, uživam i kod kuće i na terenu.

Da li ste porodičnim obavezama jednako posvećeni kao profesionalnim?

Nenad: Biću iskren, nije nimalo lako biti roditelj troje male dece. Pre svega nije lako mojoj supruzi, koja je preuzela najveći deo obaveza. Posebno sada kada igramo u evropskoj ligi, jer sam svakog drugog, trećeg dana u karantinu i češće odsustvujem. Ponosan sam kako se nosi sa svim. Ja sam profesionalni sportista i u ozbiljnoj sam kondiciji, ali nije lako izdržati ceo dan sa njima. Nekoliko sati provedenih u igri sa decom umore me više od utakmice. S druge strane, kada se na istoj toj utakmici ili na treningu iznerviram, čim dođem kući i vidim ih, istog časa sve prođe.

Jelena, kakav je Nenad kao otac?

Jelena: Kakav se samo poželeti može. Sa njim je sve jednostavno, dovoljno je samo da bude prisutan i odmah je sve lakše. Jedno drugo motivišemo i podržavamo u svemu. Kada je meni teško, kada pokleknem i snaga počne da me izdaje, tu je da me podigne i odmeni, a isti je slučaj pred njegove utakmice i donošenje važnih odluka. Najvažnije je da iz svakog izazova izlazimo jači, samo takvi možemo da budemo najbolji roditelji svojoj deci.
Da li ste oduvek maštali o velikoj porodici?

Nenad: Želeli smo petoro dece, ali smo u međuvremenu promenili plan. Andrej je bio savršena beba, sa samo nedelju dana spavao je od devet uveče do devet ujutru, nije se budio noću. Aleksej je prvih mesec dana bio nemirniji, ali i on se ubrzo smirio i navikao na naš ritam. Sa Reom je nešto dinamičnije, tako da smo, bar za sada, odlučili da stanemo. Da nismo dobili ćerku, sigurno bismo imali još dece, ali čini nam se da je ovako idealno.

Jelena: Da, želja da imamo petoro dece držala nas je sve do Reinog rođenja. Ta trudnoća bila je izuzetno rizična, jer je bila treća u roku od tri godine. Tih devet meseci bilo je izuzetno naporno, a postalo je još napornije posle njenog rođenja. Zato smo odustali od prvobitnog plana i srećni smo sa troje dece. Činimo savršen tim.

Jesu li Andrej i Aleksej budući tatini naslednici?

Nenad: Iskreno, više bih voleo da budu teniseri. To je moj hobi, i kad god imam slobodno vreme, uzimam reket u ruke. Voleo bih da se okrenu tom sportu, ali obožavaju da dolaze na tatine treninge i utakmice. Starijeg sina smo počeli da vodimo u školicu fudbala i rekao bih da od tenisa nema ništa. (smeh)

Jelena: Voleli bismo da, pre svega, budu zdravi, savesni i samostalni ljudi, a ako fudbal bude njihova ljubav kao što je i tati, podržaćemo ih. Jedino me plaši da ovi moji muškarci ne prenesu ljubav prema fudbalu na Reu, koja već “snima” lopte po kući. Nju ne bih volela da vidim na fudbalskom terenu.

Da li je Rea tatina mezimica? Koliko je pripitomila mušku energiju u kući?

Nenad: Svi su mi pričali da se skroz promeniš kada dobiješ žensko dete, ali nisam verovao da je baš tako. Međutim, sad kada imam ćerku, vidim da jeste. Drugačiji je osećaj, probude se neke specifične emocije.

Jelena: Oni su i ranije bili pitomi, tako da se nije ništa značajno menjalo. Nenad i ja nikada jedno drugo nismo oslovili imenom, a sinovi su to prihvatili, pa se sestri obraćaju sa Ljubavi. Po ceo dan idu za njom i tepaju joj.

Zbog čega ste odlučili da kuću napravite baš u Borči?

Nenad: Ja sam ovde rođen. Kada sam pre 10 godina otišao da igram u Italiju, kupio sam plac. Dve godine kasnije počeo sam da gradim kuću i sve je išlo svojim tokom. Tada još nisam poznavao Jelenu i arhitekta mi je projektovao drugačiju kuću, međutim, posle venčanja rešili smo da je pretvorimo u porodičnu oazu.

Jelena: Uz mnogo muke i truda, od “kuće fudbalera” napravili smo dom za petočlanu porodicu. Najviše vremena provodimo u dnevnoj sobi, koja je rezervisana za igru i gledanje utakmica, ali tada je ulaz dozvoljen samo pravim „zvezdašima“, optimistima, da oni drugi ne bi izmalerisali. (smeh) U prizemlju su i bazen i teretana, ali ih zbog obaveza gotovo ne koristimo. Na spratu su spavaće sobe. Iako deca imaju svoje prostorije, najviše vremena provode kod mame i tate. Svaku noć nam se uvuku u krevet i do jutra smo svi na okupu. Nas dvoje najviše volimo gornju terasu. Tamo provodimo vreme kada uspavamo klince. Tu se obično kuje strategija za budućnost, a desi se i da odgledamo po koji film.

Da li su vam u komšiluku pretežno „zvezdaši“ ili „partizanovci“?

Nenad: Ovo je crveno-beli kraj, definitivno. Svugde su grafiti posvećeni „Zvezdi“, tako da je komšiluk idelan.

Uspevate li da ukradete malo vremena samo za vas dvoje?

Nenad: Od prvog dana deca su uključena u sve naše aktivnosti. Gde god da idemo i kakve god obaveze da imamo, vodimo i njih. Dobri su, lepo se ponašaju, uživamo sa njima. Kada je baš neizbežno da negde odemo i znamo da ćemo se zadržati, bake i deke su tu da pomognu, ali im to zaista retko tražimo. Jednostavno, najsrećniji smo kada smo svi na okupu.

Jelena: Sve je stvar organizacije. Glavno pravilo kod nas glasi: “Red, rad, disciplina”. Tome ih učimo od prvog dana. Tačno se zna kada šta radimo, kojim redosledom i zbog čega. S druge strane, konsultujemo se i sa njima za neke odluke. Oni su mali ljudi i imaju pravo glasa, a ponekad se zanesemo i zaboravimo koliko zapravo imaju godina.

Kakvi su vam planovi, postoji li mogućnost da ponovo odete iz Srbije?

Nenad: Ne gledam previše unapred. Želimo da ostanemo ovde, zadovoljni smo i lepo nam je. U klubu uživam poštovanje, tako da ne razmišljam o prelasku u neki drugi. Kod kuće je, ipak, najlepše.