Vanja Bulić: Penzija mi je poklonila osam sati dnevno da radim ono što najviše volim

Autor kultne emisije "Biseri", a danas penzioner i bestseler pisac čiji je poslednji roman "Dušanova kletva" već štampan u četiri izdanja, Vanja Bulić, za naš dodatak otvoreno priča o svojim životnim usponima i padovima, formuli uspeha, sinovima, braku, inspiracijama i, naravno, unuku Todoru...

Na neku čudnu foru šta god da radiš to postane hit, bilo da su u pitanju TV emisije ili knjige. Koja je zapravo formula tvog uspeha?

- Kad bi postojala formula, svi bi je koristili. Jedino objašnjenje je da se bavim poslom koji dobro poznajem i koji umem da radim. Naravno, tu je i priča o talentu i ljubavi, a ja sam jedan od srećnika koji je imao tu mogućnost da talenat razvija u novinama, na radiju i televiziji. Postoji još jedno objašnjenje: vlasnici televizija i izdavačkih kuća su shvatili da je ono što nudim roba koja će se dobro prodavati. Koliko god to čudno zvučalo, ono što ja proizvodim, kao i drugi koji si bave istim poslom, jeste - roba, a kupac, to jest gledalac i čitalac, odlučuje koju će robu da kupi. A kad se već izboriš da se tvoja roba kupuje, potrudiš se da bude i kvalitetna, jer kvalitet, nažalost, nije uvek i garancija da će nešto biti kupljeno. Isto je i s televizijom i sa knjigama.

Koliko ti je činjenica da si penzioner pomogla u pisanju s obzirom da si dobio daleko više vremena da od hobija napraviš profesiju, i to u trećem dobu?

- Pošto se bavim istim poslom, penzija mi je poklonila osam sati dnevno da radim ono što najviše volim i što najbolje znam - da pišem. Tih osam sati ne moram da provodim u redakciji. Svaki dan pišem najmanje četiri sata. Radni dan uz kompjuter završavam u podne. Posle toga imam vremena za odbojku, preferans, za unuka, tri puta nedeljno za TV emisiju "Posle ručka"...

Uvek si isticao da ti je porodica bila glavni stub u životu, da li misliš da bi tvoj život bio drugačiji i manje uspešan da te Slađana nije svojevremeno "uhapsila" u brak i suživot?

- Delimičan odgovor - Slađana je Bulbuderka i tu nema mrdanja... Kad čovek sumira život, shvati da je porodica zaista bila izvor svih najbitnijih radosti i uspeha. Na moju sreću, nije bila uzrok padova i nesreća. Supruzi sam zahvalan što me i u najtežim trenucima proisteklim iz posla kojim se bavim nikada nije pitala zašto sam još uvek u novinarstvu. Raditi u "Dugi" devedesetih godina bila je čast, ali i prihvatanje velikog rizika. O tome šta su novinari i urednici "Duge" doživljavali za vreme rata ne želim da pričam jer je sve to dečija igra u odnosu na ugašeni život moje drage koleginice Dade Vujasinović. Od prvog dana sam tvrdio da je ubijena.

Tvoj najstariji sin Dušan krenuo je tvojim stopama, misliš li da je za njega bilo opterećujuće da gradi svoju karijeru pod tvojom senkom?

- Mislim da nije, jer je sve sam postigao. Nikada mi nije ponudio da pročitam neki njegov tekst pre nego što ga je objavio. To je bilo na početku njegove karijere, a sada, kada se bavi scenarističkim radom, pošalje mi tekstove. Pošto se krećemo u poslovnom smislu u istim krugovima, ljudima je jasno da je on samostalan i da u svemu što je postigao može da zahvali samo sebi, svom talentu i radu. A ja sam mu zahvalan što mi pomaže u stvaranju trilerske strukture romana. Njegov roman "Crni hrast" sam pročitao tek kada je ušao u štampu.

Koje su tvoje pozitivne osobine pokupili tvoji sinovi i na koje si najviše ponosan?

- Ja sam imao rok sastav, imao ga je i Dušan. Ja sam ga naučio da svira gitaru, a sada me pomalo sramota kada zajedno uzmemo gitare. Igrao sam odbojku u Radničkom - i danas igram rekreativno, i moji blizanci su odbojkaši. Obojica su igrali i Superligu, a jedan je igrao četiri godine u inostranstvu. Danas su uspešni treneri mlađih kategorija. Ivan je pre mesec dana sa ženskom odbojkaškom reprezentacijom Beogradskog univerziteta u Portugaliji osvoji srebrnu medalju na evropskom takmičenju, a Ognjen je do pre mesec dana bio selektor pionirske reprezentacije Srbije. Najvažnije je što su nasledili pozitivan odnos prema životu. Naša kuća uvek odjekuje od smeha, a tako je bilo čak i onda kada su bila čupava vremena. To je neka vrsta odbrane, lek za mnoge rane.

Pre devet meseci si postao deda, kako je na tebe delovala ova nova uloga i postoji li šansa da i o tom iskustvu jednog dana napišeš knjigu?

- Todor je čudo od čoveka. Samo se smeje, voli da sluša zvuk gitare, jede za trojicu i noću ne spava za četvoricu... Ja sam napisao nekoliko porodičnih knjiga - "Kako sam gajio blizance", "Drugo stanje", "Muškarac u izvesnim godinama", seriju i film "Drugo stanje" koji su još uvek u arhivi Kinoteke, jer nije regulisan status nakon stečaja firme "Penthaus", koja je producirala seriju i film. Kada se to iskustvo sa Todorom umnoži, doći će vreme i za takvu knjigu. Kad imaš tri sina, priželjkuješ umnožavanje tog iskustva.

Vitalan si i u dobroj formi, koja je po tebi tajna čovekove dugovečnosti i vitalnosti?

- Moja životna maksima je "tiha reka breg roni". Naravno, tu je važna i genetika. Moja majka je iz Cetinja, a otac iz Žabljaka. Zato u svemu imaju značajnu ulogu Lovćen i Durmitor i samosvest o tome ko sam, šta sam i odakle sam.

Pa, dobro, ko si i šta si?

- Srbin iz Crne Gore, jer to piše u krštenicama mojih roditelja, rođenim u vreme kada se nije znalo za crnogorsku naciju. Naravno, ne zameram onima koji se drugačije deklarišu, ali je bitno da znaju ko su i šta su, a papir trpi sve. Pišeš, pa brišeš.

U čemu današnji mladi ljudi greše, pa im brakovi kratko traju, a kile se neumereno množe?

- Greše u tome što stvaran život menjaju za virtuelnu stvarnost. Jedno američko istraživanje je pokazalo da devedeset odsto mladih ljudi masturbira levom rukom, jer u desnoj drže telefon ili tablet i blenu u napaljive sličice.

Misliš li da živimo u površnom svetu i na koji način bi trebalo da odgajamo buduća pokoljenja u eri interneta i superbrzog protoka informacija?

- Amerikanci su doneli zakon po kome se zabranjuje unošenje telefona i tableta u osnovne škole. Jedno beogradsko obdanište se vratilo lastišu, školici, klisu, piljcima... Nema elektronike. Deca odlaze kući nasmejana i postala su druželjubiva. Kada se roditelji budu više posvećivali svojoj deci, ne nudeći im virtuelnu zamenu, imaćemo zdravu mladu generaciju. Deca se vaspitavaju tako što gledaju šta roditelji rade i kako se ponašaju pre svega jedno prema drugom.

Da pripadaš današnjoj generaciji dvadesetogodišnjaka, šta misliš, da li bi se opet bavio novinarstvom ili imao drugačiju karijeru?

- Parafraziraću jedan dobar vic. Pri kraju života, ostareli otac u postelji obrati se deci: Draga deco, kada bih vratio život unazad, sve bih isto ponovio, samo bih stavio kondom.