Mira Adanja Polak: Orijana Falači me je primila noću u jednom beogradskom hotelu, delovala je istrošeno

Ko nije čuo za Miru Adanju Polak, taj nikad nije gledao televiziju. A takvih gotovo da nema. Kao retko koji novinar postala je institucija za sebe. Možete je voleti ili ne, zavideti ili ne, ali joj morate odati priznanje za sposobnost da dođe do sagovornika kao što su Erika Džong, Indira Gandi, Šimon Peres, Selindžer, Rokfeler, Žiskar d' Sten, Rostropovič.

Da prvu damu SSSR pred kamerama požuruje ili u poslednji čas otkazuje intervju sa moćnim Kisindžerom. Trajati u novinarskim vodama pet decenija i imati emisiju sa svojim imenom i pridevom "ekskluzivno" takođe je posebna priča. Ni obeležavanje 60 godina Televizije u Srbiji nije je inspirisalo da podvuče crtu ispod radne biografije. Još, kaže, nije za sumiranje.

Da li ste se ikada pokajali što ste duže od četiri decenije ostali verni Javnom servisu?

- Imala sam sreću da sam veliki deo svojih vizija ostvarila na RTS-u i to onako kako sam ih zamislila. Ali uvek sam bila verna samo sebi i svojim principima. Još nisam ušla u fazu osvrtanja, rezimiranja, tako da o kajanju nema ni govora. Jurila sam svoju zvezdu gde god ona bila. Na svoj posao sam uvek gledala kao na svaki drugi i radim ga svakodnevno. Ima još mnogo toga da se uradi.

Kada je Gorbačov dolazio u Jugoslaviju, uspeli ste da dođete do njegove supruge Raise i zatražite izjavu uz opasku da "televizija ne može da čeka". Koga ste bili spremni da čekate dokle god to treba?

- Baš idete u prošlost, ali lepo ste me na to podsetili. Nikad nisam imala tremu niti uzdržanost prema ljudima na funkcijama ili poznatim imenima. Obraćam im se bez zadrške i ustezanja. Sećam se da je to bilo tada komentarisano pošto su oko mene bili brojni ljudi iz obezbeđenja, a ja sam stvarno to rekla jer je emisija čekala i morala sam da požurim.

Malo je novinara koji su uradili intervjue sa toliko planetarno poznatih ljudi. Ko Vas je posebno impresionirao?

- Uvek sam tražila intervjue od ljudi koji gledaju u budućnost i koji imaju važnu ulogu u trasiranju naših života. Poznata ličnost je danas relativan pojam, a ja živim u sadašnjosti i radim stvari koje su danas ekskluziva, ne toliko u ličnostima koliko u tematici i pojavama. Intervjui su ono po čemu sam prepoznata ali bi bila nepravedna prema sebi kada ne bih istakla reportaže i prikaze na moj način Japana, Čilea, Rusije, Amerike, Koreje, Engleske, Turske, Rumunije...

Ipak, da li biste neku ličnost izdvojili?

- I danas sam ponosna na intervju sa Grahamom Grinom, britanskim piscem sa intrigantnom biografijom, na jedini intervju sa Jovankom Broz, na razgovore sa nobelovcem Markesom, Pjerom Selindžerom.... sa dva mlada umetnika koji su još pre 30 godina govorili o sidi. Za tu emisiju sam dobila i priznanje Ujedinjenih nacija, jer sam prva u svetu govorila o toj do tada nepoznatoj bolesti.

Pomenuli ste tu epizodu i sećam se da ste se grlili sa inficiranim od ejdsa dok je većina ljudi od njih bežala glavom bez obzira. Jeste li hrabra osoba ili ste, kao ćerka lekara, svesni koliko predrasude i neznanje ograničavaju ljude?

- To što sam ćerka lekara dr Solomona Adanje i sestra dr Đorđa Adanje mi je pomoglo da sve razumem drugačije. Da o sidi, ali i o drugim bolestima i načinima lečenja saznajem od ranog detinjstva. Kroz našu kuću prolazili su umni ljudi i uvek sam shvatala značaj dobrog zdravlja i učila prepoznavanje skrivenih signala. Mislim da mi je ono što sam naučila u roditeljskoj kući dalo osnova za sve što sam uradila.

Velika imena televizije u svetu uglavnom imaju čitav tim iza sebe, od onih koji im pripremaju dokumentaciju, koji obezbeđuju logistiku za snimanje, putovanje. A, Vi?

- Vidite, ne znam da vam kažem koje sve forme u ovom našem poslu radim. Sada kada me pitate, vidim da radim sve. I dan-danas idem na ulicu i anketiram kada mi to treba za program. Nikoga ne šaljem.

Taj vaš radni elan i ambicioznost stvaraju utisak da vam je posao na prvom mestu. A opet, suprugu ste dali prvenstvo u odnosu na već zakazani razgovor sa jednim Kisindžerom?

- Uvek sam davala prioritet pitanjima srca. Možda mi je i to pomoglo da dođem do nekih intervjua. Jer, ako nešto želim - to stvarno želim. To me inspiriše. Nikada nisam uradila nijedan intervju preko volje. Kada sam imala zakazan intervju sa Kisindžerom moj suprug je zatražio od mene da smesta sednem u avion i da se iz Njujorka vratim kući. To sam i uradila, a ispostavilo se da sam takvom odlukom obezbedila kod sagovornika mogućnost da intervju dobijem sledeći put. To su ti slatki i gorki rizici našeg posla.

 

Kako ste uopšte došli do najuticajnijeg američkog političara u drugoj polovini 20. veka?

- Kad jednom uđete u neke krugove onda vas i preporuče jedni drugima ističući način rada, etiku, objektivnost i diskreciju. Na novinaru je da odmeri korisnost, štetu, posledice svoje poruke. To sam uvek umela.

Reagujete li na opaske da ste prodorni, ali da su Vam mnogi kontakti koji su vas doveli do šefova država ili omogućili reportažu sa nosača bojevih glava, omogućeni i zbog jevrejskih veza?

- Priznajem da sam Jevrejka.

Razgovarali ste sa dve velike novinarke. Koja je ostavila jači utisak - Barbara Volters ili Orijana Falači?

- Svaka na svoj način. Barbara Volters po svom nastupu i načinu intervjuisanja. Kako se i najgore pitanje može postaviti da sagovornik na njega odgovori neopterećeno i bez zadrške i da se ne naljuti... Ta veština me je očarala. Njena vitalnost mi je uzor kao i neznatna distanca kojom razgovara sa svima.

Orijana Falači me je primila noću u jednom beogradskom hotelu i dala kratku lekciju o našem poslu. Delovala je istrošeno i veoma osetljivo i tada sam odlučila da neću sebi da dozvolim da u pola dva noću u nekom gradu razgovaram sa nekim novinarom zato što ne mogu da spavam i jer sam sama. Zato i znam svoje granice i znam šta mogu, a šta ne.

 

Ko vam je izmakao, a želeli ste da ga intervjuišete?

- Izmakli su oni koje nisam ni želela da intervjuišem ili sam zakasnila jer njih više nema... Sve što sam zamislila i stvarno htela sam uspevala, jer znam da čekam i imam dar da prepoznam skriveni kapacitet u nekome ko u vreme kada ga upoznajem i nije bitan. To prepoznavanje različitosti i kvaliteta me spasava, jer ne bih baš uvek uspevala da neko veliko ime dobijem kad želim, niti da postignem to da moje emisije edukuju i navode na razmišljanje.

 

Klinički psiholog sa mikrofonom
- Rođena ratne 1942. u Budimpešti, od oca Solomona, lekara i jednog od osnivača VMA, i majke Katarine, istoričara umetnosti. Odrastala u Beogradu sa sestrom Gordanom i bratom Đorđem. Diplomirala kliničku psihologiju, bavila se marketingom, bila i šef stjuardesama Aviogeneksa.

- Pre televizije pisala za "Politiku", "Dugu", "Bazar", a kasnije sarađivala i za svetske medije poput časopisa "Pipl", "Rojaliti", američku televiziju ABC, britansku ITN... Govori engleski, francuski, mađarski, italijanski.

- Suprug, raketni inženjer Martin Polak, imaju sina Marka i troje unučadi.

- Ušla u mnoge leksikone "Ko je ko" u svetu i jedini je ovdašnji novinar sa sopstvenim sajtom i mobilnom aplikacijom.