Boško Jakovljević: Sviđa mi se grčka kuhinja, toliko da sam ubeđen kako sam u prošlom životu bio Grk

Voditelj i dizajner Boško Jakovljević (49) priznaje da s godinama sve manje voli da jede. Sad su mu na meniju mahom probrane namirnice koje ne opterećuju organizam, ali moraju da budu zanimljivog ukusa.

– Imam mnogo godina i sva jela su mi pomalo dosadila. Izgubim apetit kad počnem da mislim o tome šta bih da obedujem – priznaje Boško. – Nikakav sam kuvar, ne znam skoro ništa da spremim. Nemam strpljenja ni za ono što bih možda umeo. Od ruke mi idu jedino topli sendviči, na koje stavim sve što mi se u tom trenutku nađe u kuhinji. Nebrojeno puta sam bario viršle i jeo ih polužive jer nisam mogao da sačekam da se skuvaju. U poslednje vreme sam savladao pravljenje omleta, u koje dodam razno povrće. Da bi čovek bio dobar kuvar, trebalo bi da tome bude apsolutno posvećen, a mene ne drži mesto, ne mogu čak ni da hodam, nego vozim bicikl, jer mi se slike tako brže menjaju. Mada, kad bi me neko naučio nekim osnovnim pravilima, koje namirnice se međusobno slažu, verovatno bih u tome bio dobar. Jednom sam pokušao da napravim melanzani, grčko i italijansko jelo od plavog patlidžana s mesom i sirom. Ništa mi nije ispalo kako treba pa su me izbacili iz kuhinje - ispričao je Boško za Gloriju.

Nikad nije držao dijete. Nekoliko puta je bio na posebnom režimu ishrane koji isključuje hleb i testa, koja inače obožava.

– Kad ih jedem, činim to onako kako bog zapoveda. To su isključivo testa od belog brašna, a ne bezglutenska ili sa celim zrnima žitarica. Volim jednostavna jela poput popare ili bureka. Mogu bez problema da smažem pola kilograma praznog bureka. Jogurt je obavezan. Uživam u starim, domaćim specijalitetima kao što su prebranac, punjene paprike, sarme, koje moja majka Drina pravi toliko dobro da se tope u ustima. Majstor je i za razne vrste proja, gibanica, pita, slavski kolač. Pre neki dan sam slistio dva puna tanjira njene boranije. Bez hleba, naravno. Zanimljivo je kako se ukus s vremenom menja. Ranije ovo povrće nisam mogao da smislim, a sad ga jedem bez problema. Jedino se nikad neću navići na kelj, njegov miris mi toliko ne prija da nemam baš nikakvu želju čak ni da ga probam. I špargle sam donedavno takođe izbegavao. Ali zato teško odolevam i maminom pilavu, čorbastom pasulju i drugim đakonijama. Mislim da je zabluda da ljudi mogu da žive bez mesnih jela, samo na biljkama. Čini mi se da to nije ni zdravo ni dobro. Jednom sam u Atini prolazio pored nekog restorana, ljudi koji su sedeli unutra delovali su kao klonuli duhom. Podigao sam glavu i video da je reč o veganskom restoranu.

 

Bez obzira na to što nije klasičan ljubitelj mesa različitog porekla, ponekad strasno uživa u bifteku s pireom od šargarepe.

– Smeta mi miris mesa. Kad želim da ga jedem, ono mora biti kamuflirano. Zbog toga uživam u rolnicama s pikatnim sosom mog prijatelja Raše, piletini u sosu od krušaka ili bifteku s pireom od šargarepe. Volim da mešam slano i slatko, kiselo i ljuto. Najčešće kao starter uzmem guščiju džigericu s nekom finom marmeladom. Prija mi kad su ukusi blagi, a ne snažni. Izbegavam izrazito začinjenu hranu. Kad sam bio u Maroku, gotovo u svako jelo stavljali su neki začin čija mi se aroma nimalo nije dopala. U Marakešu na centralnoj pijaci peku kobasice, međutim, nije mi palo na pamet da ih probam. Uličnu hranu ne izbegavam, ali biram mesto gde ću jesti. Recimo, u Beču sam kupio njihove kobasice i oduševio se. Sviđa mi se grčka kuhinja, toliko da sam ubeđen kako sam u prošlom životu bio Grk. Skoro sva jela koja se spremaju od sireva su mi zanimljiva. A pošto mi je sestra udata za Italijana, bliski su mi i njihovi specijaliteti, dok je menzani, punjeni plavi patlidžan, po mom mišljenju, ono najbolje iz obe kuhinje.

 

 

Njegova gastronomska “crna lista” nije dugačka.

– Ne jedem crevca, švarglu, kavurmu i druge stvari dobijene obradom iznutrica. Jednom mi se u Atini dogodilo da ujutru, posle lude noći uz buzuki, naručim crevca, koja sam smazao jer sam bio gladan. Sutradan sam došao na isto mesto da to ponovim, ali kad je stigla porcija, nisam mogao da poverujem kako sam uopšte mogao da ih probam, toliko su mi čudno mirisala. Drugom prilikom na Tajlandu, takođe ujutru u povratku iz provoda, pojeo sam kesicu škorpiona i skakavaca. Imali su ukus čipsa, ali nisam siguran da bih želeo opet to da iskusim. Znam i da kod mene nikad neće doći na red žablji bataci. Na putovanjima nemam preveliku želju da isprobavam nepoznato. U Hongkongu sam video kako na uličnim tezgama spremaju zmije koje drže u kavezima. Samo ih ubace u kipuću vodu, izvuku, sljušte kožu, iseku na kolutove i služe u činiji, s vodom u kojoj su se kuvale. Volim kineska jela, pohovana mesa koja stavljaju u med prijaju posle alkoholnih pića, a sviđa mi se i japanska kuvana govedina s prazilukom. Suši mi je svojevremeno bio veoma zanimljiv, ali sam ga toliko jeo da sad više ne mogu da ga smislim. U poslednje vreme mi je najdraža salata s kozijim sirom, karamelizovanim orasima, breskvama, semenom bundeve i zelenom salatom. S dobrim prelivom je izuzetno ukusna i može da zameni ceo obrok.

Što se tiče voća, doskora je njegov izbor bio sveden samo na lubenicu, a ove godine je u jelovnik uveo pomorandže, nektarine i grožđe. Kad je reč o slatkišima, teško im odoleva.

– Nedavno sam se u Solunu oduševio poslasticom koja se pravi od testa nalik onome za štrudle. Umotana je u puža, sadrži mak i cimet, odozgo se dodaje sos od bele čokolade i po želji šlag. Izvrsnog je ukusa, ali toliko je jaka da ne može često da se jede. Uživam i raznim vrstama štrudli, sutlijašu, kohu, posebno onom s prelivom od karamele, koju obožavam. I njega odlično pravi moj prijatelj Raša.