Zdravko Čolić: Uvek me uzbuđivalo prirodno, normalno, one punije, jedre žene

Kad su 1972. Zdravku Čoliću ponudili pesmu Kemala Montena 'Sinoć nisi bila tu', Čola je bio student ekonomije, upravo izašao iz Korni grupe. Više je, kaže, učio nego pevao. Keminu pesmu trebala je da peva Josipa Lisac. Odustala je, a Zdravko je dobio nagradu za interpretaciju i treće mesto publike.

Sledeći dan u novinama je osvanulo 'pojavilo se novo ime Zdravko Čolić'. Kemica je bio u vojsci pa se Čola s njim upoznao tek sledeće godine kad su napravili hit 'Gori vatra'.

- Tad smo se sprijateljili i napravili set od sedam, osam pesama i pevali naokolo. Uvek bi još neko pevao s nama, a prvi put sam na velike pozornice stao s Indexima - kaže Zdravko.

Pokojni Kemal Monteno bio je autor na svim njegovim albumima, a Čola ga pamti po duhovitosti, skečevima, lucidnosti kakvu je na ovim prostorima imao još samo Arsen Dedić.

Priča o njihovom prijateljstvu priča je i o gradu kojeg je Kemal opevao, a njegovu 'Sarajevo ljubavi moja', peva i Zdravko na svojim koncertima. Priseti se tada svog odrastanja, vrati ga u dane kad je s bratom Draganom i s roditeljima živeo od jedne, očeve, policijske plate. A s njima bi uvek živeo i neko od porodice, školovao se i stanovao kod njih.

- Rođeni sam Sarajlija, takav ću i umreti. Nisam se ni zamerio tom gradu, pa valjda jesam nečim zaslužio to uvažavanje, ljubav koju mi daje - kaže Zdravko. Seta za prošlim vremenima probudi se kad se sjeti obožavateljki, jer one iz 80-ih su bile slobodnije.

- Majke mi moje! Danas mi teže priđu na koncertima, veliko je osiguranje, pre nastupa sam u karantinu, odvojen sam od publike, režim je to. Oni nekadašnji koncerti po domovima kulture bili su puno bolji. Nije bilo odmaka od publike, čeličnih ograda, osiguranja, pa su se rađala poznanstva, prijateljstva, veze. Jako simpatične stvari koje život čine lepšim jer su se devojke nabacivale, htele da budu u našoj blizini - priča poznati pevač.

Tih godina Čolu, Gorana Bregovića i Vladu Kalembera pratio je glas slamatelja ženskih srca. Ali Zdravko je vrlo suzdržan kad treba reći ko je od njih bio veći frajer.

- Ne mogu reći 'ja', dakle, njih dvojica. Svi smo bili popularni, ali i više od nas žene su volele glumce - Dragana Nikolića, Rada Šerbedžiju - kaže Čolić.  Iako obožavan, u mladosti je voleo da osvaja žene, a to je radio po zemljama gde ga nisu poznavale niti mu se nabacivale. Nije mu teško padala ni pokoja korpa koju bi dobio.

- Dokazivao sam se u Južnoj Americi, Španiji. Sećam se jednog bara u Španiji. Flamenko, živa muzika, umetnici i ja u nekom ćošku. Slušam, gledam umetnike, ali i zgodne žene, pevačice. Jedna mi se jako svidela, otkinuo sam. Prišao sam, ali sporazumevali smo se rukama i nogama, jer sam slabo govorio italijanski, a ona samo španski. Silno sam tada želeo da znam španski, jer uz to dokazivanje, mladost i strast, bilo bi dobro i opušteno pričati, udvarati se - priseća se.

Najpopularniji pevač regije ne taji kakve su ga žene privlačile. Moglo mu se dovesti 20 misica, ali kad bi pored njih prošla sobarica, Čoli bi pogled odlutao, a lepotice ostajale same. Miljenik svih žena najviše voli one iz naroda.

- Ta erotičnost običnih žena mi je neodoljiva. Uvek me uzbuđivalo prirodno, normalno, one punije, jedre žene. Ali to ne znači da nisam voleo i misice - smeje se Čola.

Život po hotelima, kovčezi, pozornice... Počeo je i pre nego je 1974. objavio prvi album 'Ti i ja'. Devet godina kasnije izašao je album 'Ti si mi u krvi', a Zdravko sve ostavio i otišao u preduzetnike. Od 1985. četiri godine u Zagrebu se bavio malom privredom.

- Trebala mi je promena, odmak od svega. Otvaranje obrta, rad u maloj privredi tad mi je izgledao kao prava stvar. Bio je to jedan od prvih malih obrta, a jedan od partnera u društvu kooperanata koje je sarađivalo s Kaptol Zagreb i bavilo se bakelitom, tvrdom plastikom - govori.

Četiri godine družio se s drukčijim svetom. Nije tada bio s muzičarima. Tek jednom je izveo Gabi i Arsena kod Tereze i Lopatnija na večeru. Voleo je da otde u Tiffany i slušati pijanistu Bulu. U restoranu Zagrebački plavi, birtijaši, opštinari i Čola, to je tada bilo njegovo društvo. Devedesetih se ponovo poželeo svetla pozornice, a Bregović mu je opet došao s idejom hoće li ponovno u muziku.

- U Goranovu stanu dogovaramo pesmu 'Čija li je ono zvijezda', 'Čaje Šukarije', 'Ej, draga, draga', a on pita: 'Jesi ti pevač ili onaj zagrebački maloprivrednik, gospodarstvenik?' Ja kažem: 'Pevač', a on: 'Ajmo radit'. 

Albumom 'Da ti kažem šta mi je' vratio se na scenu na kojoj je i danas poput kralja. Na njegovim koncertima još vrište i žene i devojke...

Kaže da u njemu ima i vatre i baruta, pa će sve to nakon šest godina pokazati u pulskoj Areni, 18. avgusta.