Tanja Peternek Aleksić: Srećna sam što su se kroz moj život pojavili mnogi dragi divni ljudi

Šta god da je Tanja Peternek Aleksić početkom veka imala na umu i planirala, njen petnaestogodišnji opus pretvoren u emisije na kojima je pečat ljudi-institucija sigurno je prevazišao i njene najsmelije ambicije. A emisija koja je uvrštena u legat Jugoslovenske kionoteke kao svedočanstvo jedne epohe odavno više nije običan radni novinarski zadatak. Postala je i neka vrsta misije sa onim viškom smisla koji obavezuje. Tim pre, u vremenu kada gotovo svako ima svojih pet minuta te famozne televizijske slave. Da li je to malo devalviralo ljude koje ona bira, a koji nisu „poznati po poznatosti“ već po onome šta i kako rade? Da li je nešto tog zvezdanog praha palo s njih?

Punih petnaest godina razgovara sa ljudima koje je usko označila kao „TV lica“ i još ima njih preko sto na spisku koji joj nisu gostovali. Podatak vraća nadu kako ovde još nismo u potpunosti rekli zbogom normalnosti.

- Najsmešnije mi je kad me pitaju da li uopšte ima još ljudi koji mi mogu biti gosti posle 15 godina, a ja imam spisak na kojem ima njih 123 koji nisu bili gosti. To samo svedoči o tome da su vidljivi postali oni koji to nisu zaslužili šetajući iz televizije u televiziju, iz novina u novine, a da smo ljude koji su zaista zaslužili da se tamo pojave, negde skrajnuli. Najviše mi se dopada kada se mog gosta posle emisije sete i druge kolege i oni nekako dožive povratak u medije zahvaljujući pojavljivanju u mojoj emisiji. Mislim da su to ljudi koji su čvrsto ostali pri svojim uverenjima i nisu izgubili ni trunku večitog sjaja zarad toga što su pristali da trenutno budu posuti nekim zvezdanim prahom.

Kamera troši ljude, lica, da li ste pomeranjem krupnog plana na sagovornika spasli sebe?

- Ne znam da li sam spasla sebe, ali sam od početka imala stav da kada čovek radi sa nekim intervju taj neko treba i da bude u fokusu. Mi tu dođemo samo kao neka vrsta dramaturga, skretničara, neko ko će voditi priču, postavljati prava pitanja da tog čoveka navedu da ispriča nešto zanimljivo iz svog života. Najbliži saradnici se često šale kako - da kojim slučajem moraju da izmontiraju deset minuta na kojima sam ja u krupnom planu, ne bi uspeli to da urade. Fantastično je što mi se dužina i boja kose ne menjaju i da koju god emisiju puste reprizno ja se uvek vidim s leđa, sa istom frizurom i uvek može da prođe kao premijera. Ja se skoro i ne vidim u emisiji, to je tajna.

Znam da morate isplanirati dan kad snimate sagovornika, ali pretpostavljam da je ipak teško predvideti kako će se on završiti?

- Gotovo uvek imam samo teze za razgovor, mada je ovo jedina televizijska emisija u kojoj na odjavnoj špici piše “Zahvaljujemo se dokumentaciji Radio Beograda”. Tamo još postoji dvanaest divnih žena koje se bave tim poslom na najbolji način. Znate, ne mogu da se oslonim na ovo što piše po internetu. To znači oslanjati se deceniju i malo više unazad, ali postoje neke neverovatne stvari mnogih gostiju sa početaka njihovih karijera koje beleže samo ti požuteli papiri novinske dokumentacije. Emisija će uvek izgledati drugačije zato što njen koncept ne zavisi od mene, od toga kako moj gost osmisli svoj dan. Ja zaista nisam mogla da sugerišem Marku Nikoliću da ne idemo ujutro u pet sati na pecanje, niti sam se baš radovala pecanju tog jutra, ali se ispostavilo da je to bio jedan od najdivnijih događaja koje sam imala na snimanju. Nisam mogla ni da pretpostavim da će Olivera Katarina da me vodi na Kalenića pijacu i da će tamo da peva sa prodavcima cveća. Nisam mogla da pretpostavim da ću sa Kamenkom Katićem ploviti pored njegove sojenice kod Belegiša koju je obložio gramofonskim pločama Džimija Stanića koje je kupio na otpadu zato što su ploče odlična hidroizolacija. Nisam znala ni da su najbolja jaja sa belom ljuskom, i tome me je naučio Kamenko Katić. Mnoge stvari sam naučila, a da nisu bile planske i nisu spadale u ono što su bile moje teze za emisiju. U tom smislu kontrola ne postoji i to je onaj dokumentaristički trenutak.

A post shared by ?Fan by @d.i.j.a.n.a_? (@_vojin_cetkovic) on May 2, 2017 at 10:13am PDT

Kada bih zatražio da ad hok za svaku godinu izdvojite po jednog sagovornika...

- To bi bilo mnogo nepravedno, između ostalog i zato što su neki od tih ljudi postali moji prijatelji. Ja sam sklona žurkama i kako krene proleće tako se naša kuća pretvara u neformalni kafić sa najrazličitijim profilom ljudi. Jednom me zove Goran Paskaljević i pita da li može da dovede jednog svog drugara. Ispostavilo se da je taj drugar Mustafa Nadarević. To je postalo veliko društvo koje su upotpunili i mnogi gosti mojih emisija. Na primer, braća Teofilović. O njima su mi prvo ispričali najstrašnije priče, te ovakvi su, te odbijaju novinare i tako. Mene su zezali na drugi način. Prvo se jedan od njih pojavio na prozoru i rekao “Zdravo, ja sam Ratko” a onda su se zamenili. Ja se obratim sa Ratko, a on će da nije on Ratko nego Radiša. Tako je krenula priča. Mi smo sada takvi prijatelji da obavezno zapevaju na mojim novogodišnjim žurkama iako to privatno ne rade. Gosti se utišaju i kaže se; sad će Teofilovići da zapevaju da nam i ova godina krene bez malera. I svi mi koji se okupljamo na tim žurkama imamo uverenje da će kada Teofilovići otpevaju pesmu svih pedeset gostiju imati dobru godinu.

 

Pretpostavljam da ste, družeći se sa svojim gostima, delimično i sebe oplemenjivali, razvijali?

- Srećna sam što sam poznavala Peru Kralja, koji mi je i kući dolazio. Srećna sam i što su se razvila još neka prijateljstva poput onog sa Brankom Kockicom i njegovom ženom Cacom, srećna sam što su se kroz moj život pojavili mnogi neki dragi divni ljudi koji su me učili raznim stvarima. Tako je i akademik Vladeta Jerotić pristao da bude gost u emisiji i to je jedina emisija iz tri dela, najčešće su jedan ili dva dela. Ovo sa Vladetom Jerotićem je bilo potpuno nemoguće izmontirati a da ne uskratim ono što sam ja čula u montaži. Kad se susretnete sa obiljem dobrog materijala, kažete sebi - ovo nije dobro zato što ćemo za ovo znati samo snimatelj, montažerka i ja. S druge strane, posle ovoliko godina provedenih u montaži - a to je barem tri dana nedeljno po sedam do deset sati - počnete i montažerski da razmišljate. I to ne samo dok snimam nego i kad privatno vodim neki razgovor. Sa Vladetom Jerotićem je to bilo apsolutno nemoguće, a još je pričao o sebi, detinjstvu i odrastanju, što inače ne radi. Uspeli smo da napravimo razgovor u kojem je svaki put ono lično prelazilo u opšte, savetodavno za sve - spram roditeljstva, prijateljstva, obrazovanja, načina života, razumevanja ljudi, mere. Sve je to bilo divno, ali naš dogovor je na početku bio da imam tri puta po 45 minuta, a treća emisija se i završava njegovim pitanjem „Znate li vi kada je prošlo 45 minuta?“, „Znam, a vi?“, „Pa, kad pametno pitate!“ I onda me pitaju na šta sam najponosnija? Na to što je Vladeta Jerotić rekao da pametno pitam, bolji kompliment nisam mogla dobiti.

Ispričajte, ako je takvog trenutka bilo, gde ste možda zažalili na kraju snimajućeg dana i shvatili da nemate emisiju?

- Bilo je toga, ali ne bi bilo damski da o tome pričam.

Kada bih sa vama pravio vašu emisiju u kojoj biste bili gost, kako bi taj dan izgledao?

- Smorili biste se, što bi rekli klinci. Prvo biste morali da ustanete u pet, da biste kod mene stigli u šest kad mi počinje dan. Onda bismo posle toga imali sve išpartano na po pola sata jer su meni dani suviše kratki. U poslednje vreme naročito imam prevelike zahteve spram toga šta jedan dan može da donese. Nisam sklona teorijama zavere, ali postoji jedna koja mi se dopala, a to je da su nam onim pomeranjem kazaljke sa zimskog na letnje vreme štrpnuli taj sat od dana. U tom štrpkanju mi i dalje mislimo da naš dan i dalje traje 24 sata, a nije tako već je on realno kraći nego ona 24 sata od pre tridesetak godina. Možda mi ta teorija odgovora zato što me opravdava u tome što ne stižem sve da uradim.

Peh kod Miće Popovića

- Radila sam na „Indeksu 202“ i Radoman Kanjevac, moj prvi urednik od koga sam mnogo naučila, pošalje me da napravim jednosatnu emisiju sa slikarom Mićom Popovićem. Ponesem „nagru“ (radijski magnetofon, prim. nov.) tešku dvanaest kilograma, stignem u atelje na Studentskom trgu, užasno ponosna što imam priliku da s njim razgovaram, ispričamo se i duže od planiranog, a onda u montaži, pritisnem „plej“ i shvatim da nisam ništa snimila. To je onaj trenutak kada pomislite da sve napustite i odete. Umesto toga, progutala sam knedlu, okrenula Miću Popovića i iskreno rekla kako ništa od razgovora nisam snimila. A Mića je dobrodušno rekao: „Sve je u redu, pa vi imate sedamnaest godina, s tom spravom ni ja ne bih umeo da se snađem“. I uradili smo sve ponovo.

 

Zaveštanje Vokija Kostića

- Voki Kostić, čuveni kompozitor, ostavio me je bez teksta u više navrata. Bio je duhovit i obrazovan, neverovatno precizan i pedantan. Posle emitovane emisije u kojoj je bio gost javio se i rekao da ništa ne prepusta slučaju, pa tako neće ni emisije koje će biti emitovane o njemu in memoriam, tako da je u testamentu zapisao da „TV lica“ budu emitovana kada umre. Tako je i bilo.