Konstantin Kostjukov: Svakom igraču bih poželeo karijeru kakvu sam ja imao

Konstantin Kostjukov, Rus rođen u Kijevu, koji već 28 godina živi u Beogradu, bivši prvak Narodnog pozorišta u Beogradu i aktuelni v. d. direktora baleta te ustanove, trenutno je na turneji po Srbiji kojom se simbolično oprašta od 33 godine duge igračke karijere.

U okviru tih gostovanja nastupio je i na otvaranju 6. Festivala ruske klasične muzike "Boljšoj" u Drvengradu, gde je za "Blic" govorio o svojoj karijeri, krhkom senzibilitetu baletskih igrača i najvećim problemima sa kojima se njegova struka suočava.

Kada pogledate unazad, kako biste opisali svoju karijeru?

- Na početku je bilo dosta napora i odricanja, bola i povreda, ali sam bio pun snage i želje. Treba vremena da telo uđe u neku vrstu memorijske mašine, koja ga nauči kuda i kako da se kreće. Jednom kada taj zanat uđe u tebe i kad osetiš da si rođen za to, onda je mnogo lakše i tada nastaje pravo naslađivanje onim što radiš, poigravanje profesijom. Onda počneš da istražuješ i otkrivaš nešto novo, hteo bi da odeš korak dalje. Drago mi je da sam savladao sve pravce baleta. U našoj profesiji je u 80 odsto slučajeva pravilo da onaj ko je dobar u klasici nije dobar u savremenom baletu ili modernoj igri i obratno. Ja sam nekako uspeo da budem na vagi svega toga. Svakom igraču bih poželeo karijeru kakvu sam ja imao. Najviše sam zahvalan ocu, koji je bio baletski igrač i potom pedagog.

I vi ste krenuli njegovim stopama - igrač pa pedagog?

- Osećam se jako dobro kao pedagog jer vidim i znam šta bi trebalo da kažem nekom igraču, a da to ima rezultata. Suština pedagogije je da put do uspeha učenika bude kraći od puta kojim je išao pedagog. To bi trebalo da bude poruka za sve profesije.

Kako ocenjujete današnju baletsku scenu?

- Mlade nade postoje, ali situacija u baletskoj umetnosti je teška. Teški su uslovi i slabe su ponude. I dalje imamo deficit u muškim igračima. I dalje imamo problem sa zapošljavanjem, nepostojanjem beneficiranog radnog staža, starijim igračima u trupi koji više ne mogu da igraju i zauzimaju mesto mlađima. Pokušavamo da skrenemo pažnju onima koji treba da promene zakone. To neće mnogo poremetiti budžet, a ovako loše utiče na sveopštu kulturnu situaciju, pogotovo na tako retku i osetljivu umetnost kakva je baletska.

Koja je sada starosna granica za penziju baletskog umetnika?

- Ne postoji. U tome je problem. Ista je kao i za sve: 65 godina. Pre 10-15 godina je doneta odluka o neobaveznoj granici, koja ti daje mogućnost da sam odeš u penziju ako želiš, ali ko bi sam otišao i uzeo manje para kad može da prima mnogo više, a da ne radi. Zbog tih ljudi na plati onda ne možemo da zaposlimo mlađe. Sa druge strane, razumem i te starije igrače. Oni su u dobu kada imaju veći rizik od povrede. Ne možeš da ih teraš da igraju. Ako ih i nateraš na scenu i izvedeš 50 labudića od 50 godina, ko će to da gleda? Valjda ćemo jednog dana i mi da dođemo na red. Ja razumem da Srbija ima mnogo problema, ali i ovo je veoma bitno, jer znamo da su pravo bogatstvo svake zemlje kultura, nauka i sport.

Oba velika muzeja otvorena u Beogradu u poslednjih osam meseci angažovala su baletske umetnike za ceremonije otvaranja. Šta još treba da uradimo da se više priča o baletu?

- Za početak ne bi bilo loše da dobijemo novu zgradu opere i baleta. Scena u Narodnom pozorištu je skoro neupotrebljiva. Uzana je, nezgodna, nikada nije ni bila predviđena za balet. Rupa za muzičare je toliko mala da se međusobno udaraju laktovima kad povuku gudala. Kakav je to način rada u 21. veku?! Naše pozorište uopšte nije adekvatno za današnju baletsku umetnost. Treba više pažnje dati i samim igračima. Siguran sam da većina Beograđana ne zna koje su trenutne zvezde baleta.

A kako su svi znali za vas?

- Znali su, ali Kostjukov više ne igra. I ne treba on da daje intervjue nego Bojana Žegarac, Igor Pastor, Dejan Kolarov, Milan Rus, Jovan Veselinović, Teodora Spasić, Tatjana Tatić... Oni će da nose repertoar i na njih treba obratiti pažnju.

Koliko Sergej Polunjin, učenik vašeg oca, može da doprinese popularnosti baleta u Srbiji, pošto ima i naše državljanstvo?

- Drago mi je da je u Beograd došao čovek kao Sergej, kao što sam se i ja jednog dana ovde pojavio. Sergej ne bi došao u neku sredinu koja ne prepoznaje balet i ne ceni kulturne stvari i lepo je što je došao, ali on je usamljeni slučaj. Mi sami treba da pomognemo našim talentima, da im damo malo pažnje, drugačije će da rade, imaće više poleta i stvaralačkog entuzijazma.