Ivan Bauer: Uz suprugu i sina počeo sam da živim život kakav sam uvek priželjkivao

Ivan Bauer zaista ima čime da se pohvali - na Elektrotehničkom fakultetu diplomirao je sa najvišim ocenama, doktor je nauka, prvi je u regionu napisao knjigu o digitalnom marketingu, a paralelno sa akademskom gradio je i karijeru televizijskog voditelja. Nešto stariji gledaoci pamte ga iz vremena „Slagalice“, dok ga mlađe generacije vezuju za kviz „Sam protiv svih“. Poslednjih godina Ivan sigurno korača i političkim stazama. U Narodnoj skupštini Republike Srbije poslanik je u trećem mandatu.

Uprkos velikim profesionalnim uspesima, sagovornika ni jednog trenutka ne ostavlja u dilemi šta mu je prioritet. Četvoroipogodišnji sin Petar, koji, s ponosom ističe, liči na njega, centar je Ivanovog sveta, a skladan brak sa suprugom Ljubicom ostvarenje životnih planova. Nedavno se vratio na male ekrane, iako su mnogi, pa i on sam, bili ubeđeni da se oprostio od kamera. Na televiziji „Happy“ vodi „Sobu sreće“, porodični kviz zabavnog karaktera.

Koliko godina je prošlo od kada smo vas poslednji put gledali kao voditelja kviza?

- Pre 13 godina na državnoj televiziji vodio sam kviz koji je ostavio trag „Sam protiv svih“. Tome u prilog govori i to što me, iako se poslednjih osam godina ozbiljno bavim politikom, mnogi i dalje vezuju za taj segment karijere. Šta god radio, izgleda da ću doveka ostati voditelj kvizova. Kada sam shvatio da se od sudbine ne može pobeći, odlučio sam da prihvatim poziv televizije „Happy“ da radim novi porodični kviz „Soba sreće“. (smeh)

Da li ste, budući da ste napravili prilično dugu pauzu, pomišljali da više nikada u tom svojstvu nećete stati pred kamere?

- U početku sam verovao da ću se vratiti jer je postojao plan koji se izjalovio da radim neki novi projekat. U međuvremenu me je put odveo na drugu stranu, na fakultet, pa u Skupštinu, i izgledalo je da je sa voditeljskim poslom gotovo.

Imajući u vidu da ste završili „ozbiljne“ škole, moglo se očekivati da karijeru usmerite ka profesuri.

- Predavao sam na master studijama, ali sam morao da zamrznem angažman na fakultetu, iako je vremenski bio najmanje zahtevan. Teško je baviti se naukom ako joj niste maksimalno posvećeni. Diplomirao sam na Elektrotehničkom fakultetu, a magistrirao i doktorirao ekonomiju. Prvi sam u Srbiji, a verovatno i  regionu, napisao knjigu o digitalnom marketingu u vreme kada je ta tema bila novina i u Americi. Žao mi je što je ova sfera mog interesovanja ostala po strani, ali jednostavno nemam vremena za sve što me zanima.

Da li ste imali tremu pred početak snimanja „Sobe sreće“?

- Nisam, bogato medijsko iskustvo pruža mi sigurnost pred kamerama. Ogromnu tremu imao sam, otkriću vam i to, kada sam prvi put držao politički govor. Srećom, sve je prošlo u najboljem redu. Nemam stav o sebi kao voditelju, da li sam dobar ili loš, na gledaocima je da daju ocenu. No, siguran sam da sam sada bolji nego što sam bio kada sam vodio „Sam protiv svih“, verovatno i zahvaljujući političkim nastupima koje sam u međuvremenu imao.

Poznajete li još nekoga ko je u isto vreme narodni poslanik i voditelj kviza?

- Među poslanicima ima kolega iz sveta televizije, ali jedino ja vodim kvizove.

Hoćemo li pogrešiti ako zaključimo da vam je četvoroipogodišnji sin Petar najvernija publika?

- On je odrastao sa saznanjem da je tata svaki dan na televiziji, nije mu nikakva senzacija što sad radim i kviz. Vodio sam ga u Skupštinu, a od kada je video unutrašnjost tog zdanja ubeđen je da je tatica zaposlen u dvorcu. (smeh)

Bog mi je ispunio dve najveće želje, da dobijem sina i da on fizički liči na mene. Za sada imam “samo” jedno dete, ali supruga i ja smo se dogovorili da ih bude troje

Ograničavate li vreme koje vaš sin provodi pred ekranom, tim pre što stručnjaci upozoravaju da televizijski sadržaji mogu da imaju loš uticaj na najmlađe?

- Nesumnjivo je da televizija može da utiče na dečju psihu, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Petar je suviše mali da bi ga zanimalo bilo šta osim crtanih filmova. Na repertoaru su još crtaći edukativnog karaktera, videćemo kako ćemo se organizovati kada na red dođu oni koji imaju malo nasilniji sadržaj. Petar je neko vreme imao malu zbrku u glavi jer većina animiranih junaka koje voli govori engleski jezik, dok u kući sluša srpski. Danas mu nije strano da za neki pojam upotrebi i englesku i srpsku reč.

Spadate li u roditelje koji insistiraju na tome da njihova deca od najranijih dana idu na brojne aktivnosti?

- Naprotiv, mislim da je jedina “obaveza” četvorogodišnjaka da se igra i uživa u detinjstvu. Malo li će učiti kad krene u školu. Naravno, kada bi pokazao određena interesovanja, supruga i ja bismo uradili sve što je u našoj moći da mu udvoljimo, ali daleko od toga da ga forsiramo da uči jezike, ide na sport i drugo. Trenutno ga zanima isključivo odlazak u igraonicu ili vrtić, igra sa drugarima. I to je sasvim u redu. Da treba da se radi sa decom, treba. I sa mnom su, kad sam bio mali, radile moje bake, koje su mi osmišljavale igre za razvijanje pamćenja, inteligencije. Međutim, nikad me niko nije pitao kakav sam đak, nije me terao da budem „vukovac“, a opet, završio sam, kažu, najteže škole, Matematičku gimnaziju i Elektrotehnički fakultet.

Da li je Petar razmažen?

- Razmažen je, priznajem, ali daleko od toga da može da radi sve što mu padne na pamet. Granice moraju da postoje. Ja sam strogo vaspitan. On nije, nažalost.

Zašto nažalost?

- Nisam zagovornik teorije da bi deci trebalo sve dopustiti, još manje da će u potpunosti razumeti ako im se lepo objasni. Vodim ličnu borbu, svestan da ne bi bilo na odmet da budem malo stroži. Popustljiv sam, možda i zato što sa sinom ne provodim onoliko vremena koliko bih voleo. Radije biram da zajedničke trenutke koristim za zagrljaje, a ne da delim packe.

Mislite li da biste se drugačije postavili da ste dete dobili ranije, a ne u 46. godini?

- Svakako bih bio opušteniji nego što sam sada. Stalno bdim nad njim da mu se nešto, ne daj bože, ne desi. Verujem da mnogi koji su dobili decu u poznim godinama znaju o čemu govorim. Dugo sam ga čekao, mnogo sam ga želeo i mislim da je moja roditeljska „paranoja“ razumljiva. Da sam postao otac u tridesetim, sumnjam da bi mi igra sa sinom bila prioritet i da bih pravo s posla trčao kući da radim sve što on zamisli.

Koje vaše osobine prepoznajete kod Petra?

- Mali je da bih govorio o jasno definisanim osobinama, ali prepoznajem fizičku sličnost. S obzirom na to da mi previše ljudi govori da ličimo, rekao bih da to nije tek puka uobrazilja. (smeh) U spavaćoj sobi postoji portret na kojem sam ja kad sam bio u njegovom uzrastu, a na pitanje „ko je na slici“ moje dete uvek odgovora Petar.

Po kome je dobio ime?

- Po mom pretku Petru Nikolajeviću Moleru, vojvodi iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, prvom premijeru u istoriji Srbije. Možda je zvučno ime simbol da će jednog dana i sam postati važna ličnost.

Da li vam je bilo bitno da prvo dete bude dečak?

- Iskreno, jeste, mada ni sam ne znam zašto. Bog mi je ispunio dve najveće želje, da dobijem sina i da on fizički liči na mene. Za sada imam “samo” jedno dete, ali supruga i ja smo se dogovorili da ih bude troje. Voleo bih da dobijem još jednog sina, pa ćerku. Ali, da ne izvoljevam previše. (smeh)

U kojoj meri se vaša svakodnevica promenila posle stupanja u brak?

- Sve se izdešavalo relativno brzo, u roku od godinu dana: početak veze sa Ljubicom, njena trudnoća, venčanje. Moj život se preko noći istumbao, ali na najbolji mogući način, sve je došlo na svoje mesto. Uz suprugu i sina počeo sam da živim život kakav sam uvek priželjkivao.

Pomažete li supruzi u kućnim poslovima, makar da operete sudove?

- Problem pranja sudova odavno je rešen budući da sam još u momačkim danima kupio mašinu. Jedna briga manje. (smeh) Supruga me zaista ne opterećuje tim temama i hvala joj na tome. Po obrazovanju je diplomirani ekonomista, ali pošto nije zaposlena većinu kućnih i porodičnih obaveza preuzela je na sebe. Iskreno joj se divim.

Čime vas je osvojila?

- Dobrotom, pre svega. Ljubica je oličenje žene kakvu sam želeo za svoju suprugu.

Sudbina vam je, dakle, ispunila sve velike želje.

- Izgleda da je tako. Pretpostavljam da sam toliko fokusiran na Petra, da ne cenim ostale želje koje su mi se ispunile. Svaki slobodan trenutak, a nemam ih mnogo, provodim sa njim. Ako nisam u Skupštini ili na snimanju kviza, kod kuće sam, sa Petrom u zagrljaju gledam crtaće ili slažem slagalice. Nema ništa lepše od toga. Vikendom obično idemo negde u prirodu. Otkad sam postao otac više nisam ja na prvom mestu, već moje dete. Umesto da nedeljom ostanem kod kuće i naspavam se, spreman sam da vozim do vikendice mojih roditelja samo da bi Petar proveo dan na svežem vazduhu.

Hoćete li imati vremena za godišnji odmor?

- I da nemam, stvorio bih ga. Mali dečko mora na more. Nasledio sam stan u Herceg Novom koji je moj deda kupio pre 40 godina, tako da se pitanje mesta u kojem ćemo letovati ne postavlja. Verovatno će supruga i sin otići pre mene, a ja ću im se pridružiti čim mi obaveze dozvole.