Olivera Kovačević: Neke ljude treba da zaobilazite, bolje da im ne kažete šta mislite

Voditeljka i urednica zabavnog programa RTS Olivera Kovačević govori o svom poslu, karakteru, smehu, oštrom jeziku, ali i rijaliti programima koje, priznaje, prati iz profesionalne radoznalosti.

Da li je zahtevno organizovati ljude u okviru zabavnog programa i smisliti koncept emisija?

- Naravno da jeste, svako će za svoj posao reći da je naporan i težak. A ovo je timsi rad, a kreativan posao je najteži zbog toga što ideje koje treba da dođu do šireg auditorijuma, taj auditorijum treba da verifikuje kao nešto vredno pažnje i pohvale. Ljudi su danas videli već sve, imaju obilje... Danas postoji 200, 300 kanala koji se u Srbiji mogu gledati. Kada je ova televizija počela da radi, bila je sama, usamljena, nisu svi ni imali televizijske prijemnike. Mi kao televizija danas imamo 11 šou-programa koji su posvećeni različitim segmentima. I onda kada gledate našu arhivu za koju smem da kažem da je nacionalno blago, nailazite na neverovatne situacije. Na primer, tri stručnjaka u studiju objašnjavaju građanima Jugoslavije kako se namešta antena za TV. Kako to danas zvuči naivno! Mnoštvo tih priča nama izmami smeh, a zapravo vidimo kako je televizija bila posvećena emancipaciji i obrazovanju društva.

Da li ste strog urednik i koliko ste strogi privatno?

- Da, možda, ne. Ne znam. Ja mislim da ne, ako pitate neke moje saradnike oni će verovatno reći da, tako da neka bude kompromis - možda.

Čitajući komentare o Oliveri Kovačević između ostalog se navodi da ste žena britkog jezika i ono što misli to i kaže. Koliko vas je taj britak jezik u životu koštao?

- Pa dobro, meni to može da se dopadne, ali ja ne kažem šta mislim. Zato što nekada mnogo strašno mislim i smatram da time što bih rekla da bih povredila neke ljude. Neke ljude treba da zaobilazite, bolje da im ne kažete šta mislite.

Koliko ste privatno popustljivi? Koliko umete da napravite korak nazad?

- Svaki dan. Ja stalno moram unazad da koračam da bih bila u miroljubivoj koegzistenciji i saradnji sa svetom oko sebe.

A koliko umete da se smejete onako iskreno? Na TV ste ozbiljni.

- To je zahtev poziva. Formati emisija koje godinama radim su takve, to su teme od ratnih zločina do rijaliti programa. Inače, najviše cenim duhovite ljude i volim da budem u njihovom društvu, to je posebna vrsta talenta. Kad neki čovek uđe u prostoriju pa vam osvetli celu prostoriju pa vam je lepo da budete tu, inspiriše vas na razgovor, na humor, na smeh, na bilo šta. Veoma cenim takve ljude i mogu reći da ih je malo. Na našim televizijskim kanalima vi nemate humorističkih emisija, nemate humoriste. Imate one stare velike pisce, ali danas se vrlo malo ljudi pojavilo, a ja pokušavam i volela bih da napravimo neku humorističku redakciju RTS-a, to je dugotrajan proces, okupljanje, selekcija, ako ja to ne uradim, uradiće neko drugi.

Duhoviti ljudi vam izmame osmeh, a ko vam omekša srce?

- To su neke situacije... Kad gledate emisiju “Tamare u akciji“ kako pomaže ljudima, kad napravi neku dobru stvar pa se rasplačete, pa vam je i milo i tužno i radosni ste zbog toga. To je uvek neka ljudska dobrota, neka radost.

Koji je vaš stav o rijalitijima?

- Za mene je to legitimna televizijska forma. To je stvaran život koji se uživo prenosi i snima. Samo je pitanje šta mi iz naših života želimo da podelimo. U nekim zemljama su to neke radne akcije, neka poljoprivreda, dobra uzgajanja, prirodne lepote skandinavskih zemalja recimo, Japanci imaju neke svoje, a mi smo skrenuli u to da podrivamo odnose među ljudima, da zavadimo jedne protiv drugih, rastavimo muža i ženu... Pravimo te primitivne zaplete, lako je poigravati se sa najnižim ljudskim osećanjem, to je najlakše. Eto da uđete sad među nas koji smo kolege i prijatelji, zavadićete nas sa sedam rečenica ako nismo dovoljno jak tim i da kažemo: “Mladiću, ovo ti neće proći!”. Ali mi kao društvo nismo dovoljno jaki da kažemo: “E to vam neće proći” nego smo neko izrešetano društvo, emotivno, finansijski i onda kroz te rupe svašta cveta. Mislim da je to zloupotreba televizija sa nacionalnom frekvencijom i ne primenjuje se zakon, REM apsolutno ne radi svoj posao, a mi kao građani treba da pitamo: “Izvinite za šta vi primate platu?”. Kada je Ljubivoje Ršumović bio u mojoj emisiji, mi smo se šalili na tu temu. Jer, kada uvidimo ko gleda te emisije, a to su stariji ljudi koji imaju više od pedeset godina, a to su, kako sam zaključila, svi ovi što su gledali “Poletarac“ i “Neven“, upitala sam Ršumovića: “Ovi vaši danas gledaju rijalitije, šta ste nam uradili?” Na neki način povezujem, ne kažem da je to u potpunosti tačno.

Da li vi gledate rijalitije, makar iz znatiželje?

- Nemojte mi govoriti o znatiželji. Ja sam sve gledala i to iz profesionalne radoznalosti. Nemojte me testirati, znam ko su ti likovi i kako se zovu, ne bih da im dajem na značaju. Znam ko sedi u tim emisijama, ko su pobednici i zbog toga mogu da kažem da to nije dobro. Meni se ne sviđa, nije dobro za ovaj svet koji pravimo, pokušavamo da pokažemo talenat, da izvučemo nešto dobro iz čoveka, a vi tražite da se tuku.

Zar rijaliti nije slika našeg naroda?

- Mislim da nije. To što je RTS najgledanija, to ipak dobro govori o nama. Mi napravimo seriju “Nemanjići” i svi skoče, cela Srbija priča o tome, u redu je, kakva god da je, sa sto zamerki, vi ste mobilisali ljude da se zanimaju za nešto što je njihovo, istoriju. Što bi Truman rekao: “Jedina novost je istorija koju ne znaš”, jer sve se ponovi ako si zaboravio.

Da li će rijaliti biti naša istorija?

- Ne, zaboraviće se!