Tijana Bogićević: Najteže odluke donosila sam lako

Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara. Tijana Bogićević verovala je pre svega u sebe i svoje kvalitete i nedavno nam je otkrila svoje “Čudo”. Debi album novosadske pop zvezde, koja nas je prošle godine predstavljala na “Eurosongu”, vrvi od dobrog zvuka. Singl “Nekako, nikako”, emotivna balada “Hajde, onda ništa” i ostale pesme već su našle put do slušalaca i visoko se kotiraju na radio-stanicama. Ali, osim sjajnog glasa, Tijana može da se pohvali i hrabrošću, koju, što u šali, što u zbilji, naziva ludom. Jedan od najjačih dokaza svakako je odluka da zbog ljubavi pređe okean i u Bostonu okrene ne samo novi list već počne novu knjigu, uz supruga Marka Robertsona. Po svemu sudeći život s njim je prava pesma, ne samo zbog činjenice da se i on bavi muzikom.

Da li i koliko danas vredi famozna fraza “američki san”, mogu li šetnje bostonskim dokovima da zamene Dunavski kej i Podbaru, zbog čega još ne planira proširenje porodice, o svemu tome, i još koječemu, Tijana govori za “Hello!”.

- Album se zove “Čudo” iz više razloga. Prvo, emotivno sam vezana za istoimenu pesmu jer je inicirala jedno divno prijateljstvo i plodnu saradnju, a drugo, za mene je zaista veliko čudo što sam uspela sve da izguram i da na kraju to zvuči i izgleda ovako. Da li verujem u čuda? Odgovor je negde između - i da i ne. Preciznije, verujem da vrednim radom, fokusom i odlučnošću možemo da činimo čuda, i da se dešavaju onima koji ih zasluže i pokažu da su ih dostojni. Znala sam da je album odličan, ali moram priznati da sam počela da sumnjam da ovdašnji slušaoci i ja imamo sličan ukus. Međutim, drago mi je što sve ovo na čemu smo dugo i vredno radili ima svoju publiku, i to kakvu! Zaista sam prezadovoljna.

Kako su izgledali vaši počeci i da li ste uopšte planirali da se bavite pevanjem ili ste želeli da postanete nešto sasvim drugo?

- Otkako znam za sebe želela sam da budem pevačica. Ništa drugo nikad nije dolazilo u obzir. Kad od ranog detinjstva znate čime ćete se baviti, stvari se nekako same otvaraju i pravi ljudi dolaze u vaš život. Zato sam pomenula fokus, koji sam postavila visoko na lestvici karakteristika potrebnih za uspeh. Nije moguće da uvek tačno znate kako ćete nešto ostvariti, ali ako ste fokusirani na to i zaista to želite, univerzum će sam početi da slaže kockice u vašu korist. Tada je samo bitno prepoznati priliku. Osim toga, ja sam uporna do iznemoglosti, a upornost se zaista isplati.

Šta je danas merilo uspeha u muzičkoj umetnosti?

- Za mene su to posećeni koncerti i publika. Naravno da je bitno koliko pregleda na “JuTjubu” ima neki video ili koliko lajkova ima slika na “Instagramu”, ali ja sam u svemu ovome isključivo zbog muzike. Sve se svelo na medijski prostor, što bi značilo da su oni koji su stalno pred očima javnosti automatski uspešniji od onih kojih nema često u novinama. Profesije su se isprepletale i sad imamo pojam “selebriti”, što može biti bilo ko. Pevač, glumac, voditelj ili rijaliti zvezda. Više pojavljivanja, više uspeha. Ja se u tome ne pronalazim, štaviše, stvara mi veliku nelagodnost i stres. Moja publika je odabrana i zaista želim da vidim ta lica na koncertima, a ne isključivo na internetu. Da se ne shvati pogrešno, reklama je oduvek bila bitna, uopšte promocija nečijeg rada u medijima, ali javna pojavljivanja bez ikakvog reda i smisla nisu mi primamljiva, niti verujem da bi doprinela mojoj karijeri.

Kako ste upoznali supruga Marka?

- Upoznali smo se zahvaljujući muzici, on je takođe pevač. To je bilo davno, 2006. godine, kad je sa svojom gospel-grupom gostovao na albumu Vlade Georgieva, kome sam pevala prateće vokale.

Jeste li ikada pretpostavili da ćete se udati za stranca?

- Nisam razmišljala o tome jer nikad nisam maštala o udaji. Želim mnogo od života i uvek sebi postavljam nove ciljeve. Nastojim da neprestano menjam stvari, pa je možda bilo logično da život nastavim negde van Srbije. Uvek sam govorila da nisam lokalpatriota i da sam građanin sveta. I eto, dogodilo se.

Naizlazite li na predrasude i kako se borite s njima, s obzirom na našu sredinu i njegovu boju kože?

- Mene zaista ne interesuje šta drugi misle. Taj koncept mi je potpuno stran. Ljudi daju sebi za pravo da vode brigu o tome kako bi neko trebalo da živi, sa kim će da se zabavlja, za koga će da se uda, koje je seksualne orijentacije, kom Bogu se moli i da li je to “pravi” Bog… Ne nailazim na predrasude, a moje odluke su samo moje. Energija koju emitujem ljudima verovatno daje do znanja da je najbolje da se sa mnom ne raspravljaju. Sigurno da mi iza leđa pričaju svašta, ali ko ima vremena da o tome brine?

Da li ste se sretali sa predrasudama u Americi, da li ste ih osetili na sopstvenom primeru, pre svega kao stranac?

- Nisam osetila predrasude zbog porekla, ali sam primetila da im nije baš jasno kako je moguće da sam toliko odlučna i da uvek uzimam stvari u svoje ruke. Verovatno se pitaju kako sad ova koja je juče došla može da organizuje život kako ona želi. Obično u takvim situacijama ljudi malo stanu, pa se zamisle. Toga kod mene nema. Nekad pitaju odakle sam samo zato što čuju naglasak, ali nemaju zadnje namere, niti me gledaju ispod oka. Ameriku su, kao što znate, stvorili stranci. Kad dobijete njihov pasoš, postajete Amerikanac, i tu je kraj priče.

Koliko se Mark razlikuje od mentaliteta “tipičnog Balkanca”?

- Pre svega nije sujetan i ne smeta mu da žena bude u centru pažnje. Podržava me u svemu, poštuje sve moje odluke jer veruje da su ispravne i iskreno se raduje kada postignem uspeh. No, znam da u našoj zemlji postoji mnogo muškaraca koji poseduju iste kvalitete.

Venčanje ste ponovili u Srbiji, a u crkvi u Sremskim Karlovcima Mark je postao pravoslavac, vama za ljubav.

- Da, ali moram da razočaram Srbe koji se oduševljavaju Amerikancima koji se “prebace” u pravoslavlje. U Americi postoji hiljade različitih hrišćanskih crkava. Ako je neko već hrišćanin, ne smatra se da je promenio veru time što je prihvatio pravoslavlje. Kad se malo bolje razmisli, to i jeste logično. Verovatno bi drugačije razmišljao da je morao da prelazi u islam ili judaizam. A srpsku klopu obožava, to ne treba ni pitati. (smeh)

Planirate li da u skorije vreme proširite porodicu? Kako se snalazite sa decom?

- Sa decom se odlično snalazim. Moja sestra ima troje, i obožavam ih. Ali, sama se još nisam odlučila na taj korak, prvenstveno zbog toga što me pomalo plaši činjenica da imam decu negde gde moje porodice nema ni na vidiku. Kad dete dođe, sve se njemu podređuje i odlično znam koliko znači pomoć najbližih. Svakako da želim decu, ali o tome još ne razmišljam.

Da li je život sa one strane Atlantika zaista toliko slobodan i idealan kao što mnogi misle? Koliko je danas komplikovano ostvariti američki san?

- Nije ništa idealno, niti znam ikog ko tako misli. Život jeste slobodan, ljudi gledaju sebe i svoja posla, a san može da se ostvari, bio on američki ili bilo koji drugi. To je, naprosto, ogromna zemlja sa milion mogućnosti. Ako ste zaista odlučili da nešto napravite od života i majstor ste u tome što radite, ne postoji ni jedan razlog da ne uspete. Za razliku od Srbije, nema uspeha “na foru” ili na brzaka. Amerikanci izuzetno cene težak rad.

Stalno ste u avionu, na ne baš kratkoj relaciji Amerika-Srbija. Gde je vaš dom? Tamo gde je srce ili tamo gde je bolje?

- Meni je dom samo tamo gde je srce. Zavolela sam život u Sjedinjenim Državama, ali ne mogu dugo bez Srbije, u kojoj je moja porodica, svi prijatelji, muzika, karijera. Prilično sam nekonvencionalna osoba, u svemu vidim dobro i trudim se da tako ostane. Ukoliko ste spremni da radite na sebi, prihvatićete sve što vam život servira.

Šta vam najviše nedostaje iz rodnog Novog Sada?

- Pešačenje, porodica, reka. Moja kuća je na Podbari, svega pet minuta hoda do centra grada. Uvek i svuda idem peške, volim da prolazim novosadskim ulicama. Krenem kroz Matice Srpske levo u Pašićevu, pa onda skrenem desno u Grčkoškolsku, nastavim u Mite Ružiča, presečem Laze Telečkog i već sam u Katoličkoj porti. Usput se, naravno, svima javim. To je ta moja novosadska dinamika. Cela porodica je takođe u užem centru. Kada je lep dan, obavezno se ide na Ribarac, na riblji paprikaš pored Dunava. Sve to mi nedostaje, čak i kad sam u zemlji, jer u poslednje vreme nemam mnogo vremena i uvek je neka trka i frka.

Jedan od singlova sa albuma nosi naziv “Ti imaš pravo”. Ko u vašem životu ima bezgranično pravo na sve?

- Uvek postoje granice. Ali, neke ljude volim bezgranično i bezuslovno, tako da imaju prilično mnogo kredita. Sestrina deca sigurno imaju pravo na sve, na njih sam slaba.

Koju odluku u životu ste najteže doneli?

- Čini mi se da sam i najteže odluke donosila lako. Sve se to menja s godinama. Kad se osvrnem i pogledam kako sam “hendlovala” neke stvari, iz ove perspektive mi se čini da bih verovatno uradila potpuno drugačije. Uvek sam imala ludu hrabrost. To je, u stvari, oksimoron, jer ili ste ludi ili ste hrabri. Najverovatnije sam pomalo i jedno i drugo. Najteže su mi padali rastanci sa prijateljima ili sa ljudima za koje sam mislila da su mi prijatelji. Svi smo kroz takve odluke prošli, valjda su neminovne.

I, za kraj, standardno “sezonsko” pitanje - kako ćete provesti leto?

- Maštam o nekom egzotičnom putovanju, ali je realnost drugačija. U Americi imam zakazane nastupe sve do novembra, s tim da ću u avgustu ponovo doći u Srbiju jer treba da snimim akustik sešn novih pesama za svoj “JuTjub” kanal i da sa Dušanom Alagićem osmislim koncept koncerta. Volela bih da na jesen i zimu proputujem malo sa bendom i održim nekoliko nastupa, da vidimo koliko je ovo “Čudo” zaista zaživelo kod publike.