Vukašin Marković: Uvek su mi smetali nerešeni odnosi, bolje da sve bude iskreno i otvoreno

Dve decenije prošle su od početka emitovanja hit-serije “Porodično blago”. Vukašin Marković, u to vreme trinaestogodišnjak, gledaoce je osvojio ulogom Bebana. Uprkos činjenici da su mu predviđali blistavu glumačku karijeru, na pragu punoletstva odlučio je da umetnički senzibilitet ispolji na neki drugi način.

Osim grafičkog dizajna, koji je završio na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, sa naročitim žarom bavi se muzikom. Iskustvo koje je sticao u grupi “Eyesburn” vešto je preneo u rege bend “Irie FM”, koji se s vremenom preorijentisao na urbani pop zvuk. O inspiraciji, motivaciji, emociji i još ponečemu nesuđeni glumac prvi put govori za magazin “Hello!”.

“Porodično blago” osvojilo je ovdašnji auditorijum 1. novembra 1998. godine, kada je prikazana prva epizoda. Kako danas gledate na taj period?

- Kao na pet fenomenalnih godina života. Uživao sam radeći seriju. Umeju ljudi malo da me dave s tim, što je razumljivo, ali to je moj problem, ne njihov.

Kako se jedan trinaestogodišnjak nosio sa slavom?

- Bilo je super. Udvarao sam se devojčicama, provlačio se u školi i spasavao ortake, ulazio na mesta gde maloletnicima nije bio dozvoljen ulaz. Mnogo mi je značilo to iskustvo, da kroz takvu prizmu upoznam ljudsku psihologiju, da vidim kako me doživljavaju i koje epitete dobijaš po difoltu. Naravno, sve one “najbolje” - da si uobražen, drzak, iskompleksiran, čak da si homoseksualac, iako to nikada nisam bio. Popularnost je svojevrsni socijalni hendikep, ali tada mi je bilo izuzetno korisno, upoznao sam mnogo značajnih ljudi, ne samo u domenu javnog posla i umetnosti već i u istorijskom kontekstu.

Jedan od njih je i Nebojša Glogovac...

- Nebojša je neko ko mi je u krucijalnim godinama života bio veoma blizak. Bio mi je uzor. Sjajan tip. S godinama je postao malo krući, ali ja to razumem. Bio je velikan. Ne samo zbog umeća već i zbog temperamenta. I to je bilo u redu. Istinski veliki ljudi su ono što jesu, i na pozornici i kada bacaju đubre. On je bio takav. Zato ga toliko vole i poštuju. Razlika između njega i mnogih drugih umetnika je u odmerenosti, umerenosti i neizmernom kredibilitetu, koji je vrlo svesno, sporo i mukotrpno stvorio. Nije želeo da laje i pravi od sebe budalu kako bi skrenuo pažnju. Bio je istinski diskretan heroj.

Bili ste perspektivan mladi glumac. Zašto ste odlučili da izađete iz te priče?

- Taj posao me jednostavno nije zanimao. Shvatio sam da postoji ozbiljna doza izostanka elementarne autonomije, da moraš da budeš nečiji po potrebi. Na ovaj ili onaj način. Od malena sam bio hiperaktivan, imao sam dijagnozu opsesivne kompulsivnosti i problem sa autoritetom, i shvatio sam da ne mogu to da radim.

Umetnički senzibilitet usmerili ste ka grafičkom dizajnu i muzici.

- Muzika mi je hobi. Nešto u čemu uživam i što me potpuno obuzima. Kao klinac ušao sam u grupu “Eyesburn”, što je bilo fantastično iskustvo, a onda sam jednog dana, na molbu drugara sa kojim sam išao na pripreme za prijemni na Fakultet primenjenih umetnosti, otišao na probu benda “Irie FM”. To su bili momci sa Voždovca koji su voleli rege i svirali u podrumu. Svidelo im se ono što radim i malo-pomalo napravili smo pesme, snimili spotove i dobili nagradu za najbolji evropski rege bend. Svašta je tu bilo, maltene cela jedna epoha benda koji je tek krenuo s radom. Ona je po mnogo čemu završena. I po vrsti muzike koju sviramo i po činjenici da niko iz inicijalne postave više nije u priči. Nije to neka specijalna drama, sudbina velikih bendova je takva. Treba imati taj  luksuz da možeš da živiš od toga, da ne koristiš muziku kao francuski ključ, već da se njom baviš na jedan svečan, uzvišen način. Ne mislim na nešto religijsko, već da nastaviš da tome pristupaš sa nekim neznanjem, naivnošću i samopoštovanjem. Čitava sprega daje nadahnuće da to bude dobro na kraju. Poenta je da ostane trag.

Autor ste tekstova pesama koje izvodite. Baš kao novi singl “Ljubav što smo stvorili”, sve mahom govore o ljubavi. Jesu li biografske?

- Jesu, uvek. Važno je da pišeš o onome što znaš i što si doživeo. To je “safe zone”. Emocije su izuzetno gorivo za sve što radimo. Kao kada bismo umesto onoga što točimo na pumpama sipali kerozin. Takva je ljubav. Nova ljubav pogotovo. Kroz muziku izražavam ono što osećam.

A post shared by Vukašin Marković (@vukasin_iriefm) on Dec 29, 2017 at 11:29am PST

Koliko je za umetnika važno da bude emotivno ispunjen, da voli i bude voljen?

- Svakako da je važno. Ne samo poetski aspekt ljubavi, već i onaj praktičan, da imaš i druga i partnera. Ovaj posao iscrpljuje, a i mi koji smo u njemu nepopravljivi smo ego-manijaci i ne odričemo se lako vremena koje provodimo radeći. Neko za to treba da ima razumevanja, a i ti bi trebalo da imaš razumevanje što neko ima razumevanje, i da to na poseban način kompenzuješ.

Da li trenutno imate takvu osobu pored sebe?

- Nemam devojku.

Kažu da je danas teže pronaći drugu polovinu. Šta je uzrok tog problema?

- Kapiram da to ide s godinama, ali uvek mi je smetalo što postoje nerešeni, neopipljivi odnosi, umesto da sve bude iskreno i otvoreno. Mnogo bismo beneficirali kada bismo jedni prema drugima bili direktniji i iskreniji, da se lakše konektujemo i vidimo da li za to uopšte ima prostora. To ne može da se vidi ako si zatvoren i ne dozvoljavaš drugoj osobi da te upozna, da vidi da li te zapravo želi. Meni su muzika i pisanje tekstova pomogli da ogolim sebe, i da svoje misli i emocije stavim u pesmu.

A post shared by Vukašin Marković (@vukasin_iriefm) on May 2, 2018 at 7:02am PDT

Specifičan muzički izraz koji negujete prati i autentičan imidž. Razmišljate li da skratite kosu?

- Kao klinac imao sam dredove, pa sam se onda obrijao do glave i neko vreme bio ćelav. Ko zna, možda ponovo to uradim. Ali sa kratkom kosom kao da ja nisam ja, kao da nije sve na svom mestu. Održavam je uz neki elementarni trud i tako će izvesno biti još neko vreme. Svakako ne nameravam da budem starac sa dugom kosom.

Da li još trenirate tai-boks?

- To je vrlo zahtevna disciplina, koja se odražava ne samo na izgled već i na kvalitet života uopšte. Nažalost, imam puno posla, pa sam prestao sa treninzima, ali što pre planiram da se vratim u salu. Ne polažem mnogo na fizički izgled. Mislim da bi muškarac koji provede duže od sedam minuta ispred ogledala sa sve pranjem zuba trebalo da razmisli da li ga možda muči nešto drugo. Naravno, u javnom poslu estetski trenutak vrlo je bitan, ali treba posedovati dozu nonšalantnosti i opuštenosti. Po tom pitanju prilično sam staromodan jer to je samo “fashion”, a treniranje je zdravlje.

Na intervju ste došli motorom.

- Još kao mali maštao sam o motoru, ali se otac tome protivio. Imao je nekoliko teških saobraćajnih nesreća, a posle jedne je ostao invalid. Zato mi nije dozvoljavao da nabavim motor. Tek kasnije, sa 24-25, kada sam se odvojio od kuće, moj prvi akt samostalnosti bila je kupovina motora. Imao sam svest o svemu i, evo, već osam godina odgovorno vozim i uživam.

Šta vam ovih dana klizi kroz prste?

- Vreme.